[U hiljadu devetoj stotini]
U hiljadu devetoj stotini
Četrdeset i drugoj godini,
Dvanajestog meseca aprila,
Žalosna se sudba dogodila.
Još je neka izdajica bila, 5
Još uvijek takvijeh bijaše,
Koji za sram i obraz ne znšne,
Pa i onda u te teške dane,
Kad Bugara beše na sve strane,
I sa njima iđahu četnici, 10
Baš najveći naši izdajnici,
Četa mala kad bejaše pošla,
Na Rgajsku planinu je došla.
Tu je četa ostanula bila,
Ne bi li se malo odmorila, 15
Ne znajući o čemu se radi,
Da će oni izginuti mladi.
Pa otale ne šćeše ni ići,
Al doznaše to Vulićevići.
Njih tri kuće što su blizu bile, 20
Bugare su odmah izvestile
Đe odmara partizanska četa.
Jaoj, Bože i sudbino kleta!
I te noći beše mnogo tamno,
Pa se oni prikradoše sramno, 25
I Bugari iskopaše šance,
A četnici uhvatiše klance.
Tako traja dokle zora svinu,
I dok sunce sa istoka sinu,
A kad zora beše osvanula 30
Tada brdo magla popanula,
Tama beše popanula kleta,
Đe odmara partizanska četa.
Pričekaše dok se magla mače,
Staše bacat i minobacače. 35
Tad moraše iz krša da skaču,
Gavranovi počeše da gaču.
Puške biju mitraljezi zveče,
Ranjenici počeše da ječe,
Ko pokuša da se neđe spasi, 40
Dočekaše izdajnici naši.
Ko im beše panuo u ruke,
Na grdne ga udariše muke.
I ranjene počeše da muče,
Grabljahu se ko će da ih svuče. 45
Ta grobnica ne bejaše mala,
Sad tu leži osamnajest glava.
A petinu kada zarobiše,
U Žitnome potoku pobiše.
Mnogim majke na grob doći neće, 50
Sinovima da upale sveće,
Al će oni osvećeni biti,
Pa ih majke neće ni žaliti.
