U slavu Jovanu Đorđeviću

U slavu Jovanu Đorđeviću
Pisac: Milorad Popović Šapčanin

12. aprila 1892.

Kažu knjige da je bilo vreme
Kad je zemlja drugovala s nebom, K
ad su po njoj bogovi hodili,
Šetali se s kćerima zemaljskim,
Ljubili se uz svirku zefirsku,
S pesnicima i sa junacima
Za bogovskim častili se stolom:
Kad popili vino i nektare
Sa Olimpa bacili pehare.

Ali ljude, kao slabe ljude,
Raspinjala sila i oholost,
Pa obesno iz svoje nizine
Navališe gore ka Olimpu;
Zavojštiše u svome bezumlju
Na božansku ljubav i dobrotu.
A bilo je i lepih božića
Za kćerima carskim što se biše
I zemaljskog greha okusiše.

Rasrdi se Jupitar gromovnik,
Iz oka mu zasevaše munje;
A na usta zagrmeše pucnji;
Zatrese se Olimp i Jelada;
Svi bogovi, mali i veliki,
Prestravljeni ostaviše zemlju,
Odleteše u svoje visine;
Za njima se nebo zapečati,
Samo ljudi ostaše na zemlji;
Potomci im, slabački i mali,
Jedva pamte da su bogovali.

Zaplaka se zemlja ostavljena,
Milost proseć’ u srdita Zevsa:
Daj mi jednog boga od zakletve
Da mi decu veseli i hrabri,
Da im život prtiti pomaže,
Da kazuje nebeske lepote,
Omili im ljubav i istinu;
U srcima mučenim, očajnim
Sveti oganj kad se gasi, smiri,
Božanstvenim dahom da raspiri.

Gromovnici nisu kao ljudi;
Njihova je ljubav bezgranična,
Ali srdnja kratkoga je veka. —
Nebesa se blago otvoriše,
Svetlost sijnu u donje nizine;
Zamirisa dahom od ružica;
Povetarac pirnu sa visina
(K’o plašt božji da je zašuštao)
A za njim se, po zracima strmim,
Okružena nadzemaljskim bleskom,
Spusti dole boginja Talija.

Ta Talija, i mila i lepa,
Sa čarobnom palicom u ruci,
Čestitima mila drugarica,
Neumitna oholom i pustom,
Strog sudija grehu i zločinu,
Potpornica slabu i nejaku,
Očajnikom duga od nadanja,
Ogledalo rugobi lukavstva ...
Ta Talija, kao brižna mati,
Zađe prhlim svetom putovati.

I narodi sretoše božansku,
Slušahu je i slavljahu svuda;
Digoše joj svetle žrtvenike
I hramove velike i male.
Iz Misira dođe u Jeladu,
Iz Jelade uputi se Rimu,
A iz Rima u sve strane sveta.
A jednoga dana blaženoga
Ta božica, o moj srpski rode,
I tebi je došla u pohode.

Srpski narod bogat vrlinama,
U njega je čestitih junaka,
Mučenika i mnogotrpnika,
Gostoprimstva, pa i pobratimstva,
I pesama slavljenih u svetu;
Al’ ne traž’te vi u njega blaga
Zgomilanog od srebra i zlata —
Kućanik je, ali bogat nije...
Boginju je lepo dočekao,
Prihvatio i podvorio je,
Al’ ne može podići joj hrama
Za njezinu uzvišenu službu:
Svaki ogled u povoju drema
Kad izbranog pobornika nema.

I božica pođe po Srbima
Tražit’ sebi vredna apostola;
Ne traži ga među viđenima,
Ne traži ga među slavljenima...
Srpski jezik nađe apostola
U neznanu seocu Tršiću,
A sloboda srpska pobornike
U Topoli i selu Takovu.
(Nazareti mesta su izbrana
Da odgaje vođe rodovima).
I Talija srpska spustila se
U maleni i neznani dvorac
Učenoga, skromnoga Jovana.

Dobri Jovan od mladosti rane
Učio se knjizi i mudrosti;
Otac Filip od malenih pčela,
On od oca učio se trudu,
Neprekidno radu i podvigu
Što u miru neviđeno, skromno,
Troši dnevi i nesane noći.
U Matici Srpskoj vredna pčela,
Što joj dahnu novoga života;
U školi je Pestaloci drugi
Bez taštine i bez oholosti;
Omladini pitomi savetnik,
A dečici otac i gospodin:
Znanje mu je zrno biserovo,
A reč zlato što ga optočava:
Ne u gradu, što je na vrh gori,
On se dole na podnožju bori.

Na knjizi je naš Jovan pridremo,
Oko njega tišina je mirna,
Majka mu se u snov’ma priviđa
On je gleda pa se osmejkuje...
Al’ gle čuda! ta to nije ona;
Kroz njezine blage, mile crte
Blesak nove slike prosijava,
K’o boginja najlepših oblika
U jelinskom mitu što još živi...
Jovan gleda, gleda pa se divi.

„Ne plaši se, moj Jovane dragi;
U mom putu ka tebi sam došla;
Međ’ Srb’ma sam gošća, pridošlica,
I, hodeći od grada do grada,
Živim trudnim putničkim životom,
K’o pastirka koja svakog dana
Svoje stado drugoj strani goni.
Međ’ Srbima hoću sebi stanka
I hramove što će meni služit,
Apostol si mojega poslanstva!
Ja ti dajem i sile i žara,
Niko tebi odoleti neće!...
Što otvori zatvorena srca,
Što podžiže utuljene ognje,
Što uklanja s puta kamenove...
Ustaj, pođi!... Zastavu ponesi!
Što ti dajem jeste gorka čaša,
Al’, Jovane, pobeda je naša”.

Usta Jovan, izabranik novi,
Poklič dade, na sve strane Srpstva:
Srpski rode, diži pozorište!
Daj svedodžbu da si narod i ti,
Što u boju mačevima bije
A u miru znanjem i umenjem!
Iz majušne semke bor se diže,
Čun je otac morskim galijama,
Složne mišce grad su nepobedni,
Krepka volja put je uspesima:
Onaj samo zrele plode bere
Koj’ u samog sebe ima vere!

Poklič pade sve na rodna srca;
Odziv stiže od poslušne braće.
Jovan skupi prve umetnike
Još nejake i nepoučene,
Ali zdrave i moćne i voljne,
Da slušaju savet i pouku;
Sami sobom, u samima sebi,
Da izrade umetničke stvore
Što će krasit’ srpsku pozornicu,
Proneti joj slavu po narodu;
Književnici, novinari, đaci
Potekoše ka glumi i drami,
Sve živahno, veseloga lica —
Tako posta srpska pozornica!

Kad sokol’ma porastoše krila,
Oro-Jovan dovede ih Srb’ma
U Beograd, čelo Šumadije,
A viteški kneže Mihailo
Milo jato primio očinski;
Jednog dana ushićen, uzviknu:
„Hvala mnogo na vašemu trudu.
Teator ću vama sazidati,
Njime ćete biti zadovoljni”.
Knez pogibe, ali mis’o osta,
Ona sazda ovu pozornicu:
U njoj stalno Talija prebiva,
O još boljim vremenima sniva.

Ima dosta rugoba u svetu,
Al’ najveća: biti nezahvalan.
Teško onom, teško i narodu
Koji sebe ne veliča pretkom
Što mu svetlo utiraše puta!
Mi, zahvalni, čestitom Jovanu,
Našem ocu, našem prvom vođi,
Iz združenih srdaca šaljemo
Našu ljubav, naše poštovanje,
I molitvu toplu nebesnome
Da još dugo bdi nad radovima
Talijina naraštaja mlada —
Rod uživa svoga rukosada.

Napomene

Ova pesma je prvi put objavljena u Pozorište, 1892, br. 16. Javor, 1892, br.17

Izvori

Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga druga, strana 74-81. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.