U ponoći
Kad u noći moja mila
Zlatokrile sanke drema,
Ja kroz ponoć pesme pevam
Crnje nego ponoć nema.
Ta crna je sudba roda,
Zato crne pesme vijem,
Zato gorke suze lijem,
A tuga mi srce para;
Srpska tuga — ona stara —
I noćom mi mira ne da!
Jeste l' vid'li mesec onaj
U odeći srebra čista?
Jeste l' vid'li kako ponoć
Od njegova sjaja blista?
Jer i ponoć probio je
Zrakom svojom sjaj-meseče,
Samo tugu ne proseče
Što mi srce davno para;
Srpska tuga — ona stara —
Osvetlit' se ne da lako!
Jeste l' vid'li kaplju onu
Što s' u nedra ruže svila?
E, tako se teška tuga
U srdašce moje skrila.
Ali kap će ruži zato
Produžiti kolo dana,
Meni tuga ustajana
Za nagradu srce para;
Srpska tuga — ona stara —
Tako mi se mladom sveti!
Bez utehe sada stojim
U sredini jada velja,
Što mi sreću roda moga
Kroz varljive bajke strelja.
Dokle će ju streljat', ne znam!
Zato će me, tužnog cveta,
Prvi vijor burna leta
Da umrtvi, da propara...
Kao i ona tuga stara,
Što će grobu da me prati.
Oj, pa neka, nek me prati,
Neka, nek mi žiće svene, —
Kada nema sreće rodu,
Neka nema tad i mene!
U Požunu.
