U oktobru
U jesenje jutro, grudi punih rana,
Odvede me vrtu staza moja znana —
Sad proleće cvećem ne skrivaše put —
Odoru zelenu vetrovi odneše,
I široki sumor spustio se beše
Na usamljen kut!
Tu stajaše ruža, ljubimica moja,
Okićena divnim pupoljkom bez broja,
Tek gdekoji žuti list je pao s nje;
Kô jedini spomen na vremena bolja
Ona jedna osta da oživi polja —
Sve pođe da mre!
Al' kad joj pristupih — da udesa grozna!
Moja radost rana, moja ruža pozna
Ne bejaše više onaj holi cvet:
Pupoljke rumene pokrila je slana
I odbegô davno iz minulnh dana
Insekata svet.
Međ klonulim lišćem pupoljci se krili
— Glava oborenih, mezimčići mili,
Sipali su boni, zahladneli dah;
Sunce, pokriveno sumornim oblakom,
Trudilo se zalud da odagna zrakom
S ruže mrazni prah.
O kako je tužna mezimnca leta!
Htela je da diše, da živi, da cveta...
Razvitku je vukla mladalačka žud!
Htela je da bude čista radost svima,
Al' sred divnih čežnja zateče je zima
I pokosi stud!
Kako divni behu oni prošli dani,
Kad pupoljci sveži, istom rascvetani,
U odgovor suncu rasipahu sjaj! —
Kad davahu ruže vazduhu široku
Mirise, i boje ushićenu oku —
A slavuju vaj.
Pa sve eto prođe, i gle teška dana
Gde tu mladost slomi ova slana rana —
Neumitne sudbe to je bila ćud! —
O zašto da prođu ove čari čiste?!
Da l' će opet igde da se jake, iste,
Kad izumre stud?!
I na pogled ove skrivene lepote,
Na sećanje one nebesne čistote,
Obuze mi dušu neodoljiv jad;
I tu, kraj tog tihog osveštanog mesta,
Prolih gorke suze nad nečim što nesta
I odnese nad.
Kakvi behu boli u dubini grudi
Niko ne oseti još dosad od ljudi!
Što me tišti tako ružin udes taj?!
Gle, toj biljci divnoj jesen draži uze,
A nad sudbom njenom ja prolivam suze,
Gušeć' uzdisaj!...
Šta to u dubini duše moje kreće
Ovaj bol žestoki? — da l' klonulo cveće?
Il' uvelih čari čitav jedan svet?...
Tužim li što minu tolika lepota?...
Il' što zgledah sliku svojega života
I svoj udes klet?
