U noći (Vasa Živković)
| U noći Pisac: Vasa Živković |
Kud me vuku čudne slasti
Kroz ulica tamne kraje,
Zašt’ mi mame silne stasti
Teške srcu uzdisaje?
Bespokojan idem tamo
Gde boravi moja mila,
Da sam bliže onoj samo
Koja me je opčinila.
S nadeždom se misli bore:
„Valjda mila jošt ne spava!”
Do ponoći i do zore
Ne miruje ljubav prava.
Prozori su preškrinuti,
A ja naglo hodam tuda.
Vidiću je — srce sluti,
Al’ nje nigde niotkuda.
Kroz prozore razređene
K’o da neko proviruje:
Jesu l’ oči drage žene,
Il’ me sumrak zavaruje?
Neko tiho zašaputa —
Zove li me... ah, šta li je?
Opet prođem dva-tri puta,
Al’ zaludu — ona nije.
Eno gde se nešto beli —
Ja protrnuh: „Biće Lenka!”
No što pusto srce želi
Ono nije — već je senka.
Sad kanda se promeškolji —
Prenem, slušam... sve badava!
Nema leka mojoj bolji:
Ona mirno — mirno spava.
A ja bludim tamo-amo
I zvezdama javljam jade...
O! da znade ona samo
Da je ljubim... ah, da znade!
1857.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 273-274
|