U noći (Borislav Stanković)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
U noći
Pisac: Borisav Stanković



   Na njivi je sedela Cveta i očekivala muža, Jovana, da dovede vodu, te da natope duvan, što su još prošle nedelje zasadili, a nikako do sad „navádili“. Ona beše sela, zgurila se, naslonila bradu na skupljena kolena i gledala je sanjivim pogledom u toplu, tamnu noć. Po polju, svuda oko nje, viđahu se ljudi, kako po izbrazdanim zasađenim njivama rade pri fenjerima. Na istoku ocrtavahu se bregovi i bila planinska, odudarajući od tamnorujna neba, na kome trebaše da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj noći sa svojim šuštanjem i nijanjem izgledahu kao živa, ljudska bića... Pokatkad čuo bi se tup, metalan zvuk motike, promukli glasovi radenika i njihovo dozivanje, ali je sve to, opet, na mahove, raznosio još topao vetrić, koji je pirkao preko ove ravnice.
   Cveta beše mrtva umorna, ali se silom savlađivaše da ne zaspi. Odjednom ona ču bât ljudskih koraka koji joj se približavahu, i posle razabra glas svoga muža.
   — Eto, na! — govoraše on nekome. — Pogle, brate moj: cele godine suša, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!...
   — Istina, istina! — odgovaraše onaj drugi.
   — Bože, opet on?! — Trže se Cveta preplašeno, kad ču onaj drugi, više ženski no muški glas. I zatim brzo se diže, i, kao bežeći, uđe u njivu, uze motiku i poče kopati. U tome dođe Jovan.
   — Radiš li? — oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. — Hodi ovamo, gazda Stojane. — Okrenu se on onome koji iđaše za njim. — Hodi, sedi malo.
   — Sad, sad! — ču se. I nesigurnim koracima, upadajući s jedne i s druge strane međe, ukaza se visoka, protegljasta prilika, takođe s fenjerom i motikom. — ’Bro veče! Radite li? — upita on tiho i nekako plašljivo.
   Cveta na pozdrav ništa ne odgovori. Tobože, zaneta poslom, Nije čula.
   — Eto mučimo se, gazda, kao svaka sirotinja — odgovori mu Jovan i pomače se, te mu načini mesta do sebe. — Sedi. Odmori se. Hoćeš duvana?
   — Pa mogu. Daj! — I, obzirući se, polako sede, skrsti noge i uze da savija i puši duvan, ali nevešto i brzo. Međutim, Jovan otpoče da mu se tuži na zle godine, rđava vremena, opštinu, vodeničare i na sve što mu smetaše, te ne mogaše da dobije vode. Stojan ga slušaše, klimaše glavom u povlad, pušaše odgovarajući mu oretko i kratko. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da Jovan odjednom ne đipi, nagnu se nad zemljom i oslušnu; pa kad ču kako voda izdaleka dolazi, ono njeno milenje, tih žubor, baci od radosti cigaru, zgrabi ponovo motiku i bez fenjera otrča u susret.
   — Cveto, spravljaj te brazde — reče njoj koja jednako kopaše podaleko od njih. — A ti, gazda, čekaj; eto mene sad, odmah... — E-e-hej! — rastegnu on veselo i izgubi se u noć.
   Stojan kao da se uplaši od njegova nagla odlaska, jer se i on brzo diže i pođe za njim, ali se opet vrati, sede, i uze da čupka suvu travu, slušajući Cvetine udarce motikom. Odjednom prema Cveti opkoli rukom usta i tiho viknu:
   — Cveto!
   Ali od nje ne ču odziva do samo udarce motike.
   — Cveto! — viknu on jače.
   Ona opet ćuti.
   — Cveto, čuješ li? — I naže se, napreže sluh i oči, ali vide samo nju kako se zgurila, pa udara silno motikom, iz koje ponekad, kad naiđe na kamen, odsevne svetlac. — Cveto, dođi, ili... — I htede da se digne, ali se trže iznenađeno, kad vide nju gde dođe i naže se nad njim.
   — Što si došô? — upita ga ona prigušeno.
   — Ja?! — Zagrcnu se on i uplaši. — Nesam, veruj, nego znaš, pođoh na njivu, i tvoj me čovek nađe, te — dođosmo! A ti se ljutiš?
   — Odmah da si išô! — I okrenu se ljutito od njega.
   — Ljutiš li se? Nemoj!
   — Ne ljutim se. — Poče ona da guta, kao suze. — Ne ljutim se, ali šta će da kaže svet, ljudi! Idi, ako misliš dobra. Šta hoćeš ti? Ta ja sam žena!
   — Istina je — odgovori on meko.
   — Pa kad je istina, što dolaziš? Što me ne ostaviš? ... Eto, imaš ženu, decu.
   — Eh — odbi on rukom — ne spominji mi.
   — Da, ti imaš, a ja? Pa još i to, da nešto on čuje, onda gde ću ja, gde?
   — Nemoj, Cveto — viknu on kad oseti kako joj na plač glas zadrhta. — Idem, evo odmah, sad. Istina što kažeš, ali ja. Znaš ti mene. Ja samo onako... dođoh da te vidim. A ti, eto, baš kad hoćeš, neću više, neću... zbogom!
   Ona mu ne pruži ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče oštro:
   — Zbogom. Idi.
   — Eh, ljutiš se ti! — potvrdi on udivljeno i, prebaciv motiku preko ramena, ode.
   A kad se on izgubi, ona brzo, silom i, kao braneći se od nečega, okrenu se i uze motiku, da opet produži kopanje, šapćući u sebi:
   — Laže on, laže. Opet će doći. Oh, a šta traži? (Ma da je znala.) Što je ne ostavlja već jednom? A da kaže mužu — ne sme. Jer, kakav joj je muž, i krv bi potekla... A ovamo opet s njime se viđa; govore, on joj dolazi, i muž joj ne zna zašta je sve to... kud će joj duša i telo na onom svetu?... Grešno je to, grešno... Majko Bogorodice!
   I otpoče da se krsti, šapuće molitve! Ali ova topla noć, tup i metalan zvuk motike, micanje ljudskih senaka s tamnim fenjerima... još je više to potrese, ispuni strahom i slatkim sećanjem. Pamet, nasuprot volji, krštenju, molitvama, poče joj silno stvarati i iznositi sve što beše:
   ... Bila je dete, kad je njeni ubogi roditelji dadoše Stojanovima, da tamo služi, kako bi je ovi posle lepo udomili. Otac Stojanov beše prek i surov čovek. Po natmurenom i kosmatom licu iz gledaše da niko od njega nije čuo blagu i nežnu reč. Sa ženom i Stojanom, koji mu beše jedinac, postupaše kao sa ostalim slugama. Svi su se njega bojali i strepili od njega. I da ne beše matere Stojanove, žene milostiva srca, možda bi i Cvetu postigla sudba njenih drugarica, sluškinjâ u tako bogatim kućama, koje bivaju ili upropašćene od slugu, a nekad i od samih gazdâ, ili zakržljave od prekomerna rada. Ali mati Stojanova poče je paziti, jer se njen Stojan, kao dete, najradije sigraše s njom. I zato je zaklanjaše od slugu, ne davaše joj težak rad, te se ona docnije razvi i prolepša. Ona njena snaga, lepota, jedrina zanošaše svakog, a najviše Stojana, koji se docnije, kad je odrastao, gotovo nikad nije ni odvajao od nje. Uvek su bili zajedno. Na njivi, polju, uvek, uvek behu oni jedno do drugog. On joj nikad ne dade da oseti, e je ona kod njih samo sluškinja. Svakad joj je poklanjao ponešto, davao — krijući od oca — žita, brašna i drugo, da ona odnese svojim sirotim roditeljima. Beše on blag, miran, tih i raden kao niko. Ah, ti dani!
   Odu na njivu, da filize duvan.
   Korenje ih pokriva do pojasa, pod bosim no gama krši se i roni suha zemlja, a oko njih, svuda, u nedogled, zelenilo i bujnost. Svež, čist i sjajan zrak greje ih, te im krv brizga u jedre obraze. Oni rade, kidaju mlade izdanke. Iz reke duše vetrić, a iz požnjevena polja, strnjišta, dopire pesma grličina... Rade, utrkuju se, dirkaju jedno drugo, pa se sporečkaju i, tobož rasrđeni, odmiču se. Ćute oboje. A ovamo gledaju se krišom ispod oka, a oko usta im igra prkosan osmeh. Ona, u tesnom jelečetu, povezana šamijom, s nestašnim i prkosnim osmehom na rujnim joj ustima, gleda ga krišom, vidi: kako se on češe, vrpolji, gleda u nju i hoće nešto da joj kaže, a ona mu tada okreće leđa i čini se nevešta.
   — Cveto! — veli on naposletku. — Hajde da pevamo.
   — Neću.
   — A što? Eto, ja te molim!
   — Pa baš i ti. Neću.
   — Ali kad te ja molim? — pita on slobodnije i pristupa joj.
   — A što me ljutiš? — govori ona, pa se tad nasmeje od srca i, tobož srdita, prilazi mu. — Hajde. Počni!
   I počnu. Zapevaju pesmu koja se tada najradije pevala. Glasovi im čisti i drhte od radosti. Ruke im lete na rad, a okolinom se razležu reči pesme:

Vetar duše,vetar duše, al’ — katmer miriše;
Dragi dragoj, dragi dragoj sitnu knjigu piše!


   — Cvet — o — o! — klikće Stojan i odmiče se od nje, da bi je bole video.
   — Šta ti je? — pita ga ona vragolasto.
   — Ti si, ti — moja!
   — Eh! — nehotice, iznenada poleti joj usklik iz dna grudi. I brzo se saginje da sakrije radost i kao krv rumene obraze. — Nemoj, Stojane! Hajde da se radi.
   — Ne, ne... — muca on. I ostrag, ispod pazuha, hvata je i stiska... Ona se otima, izvija, brani, ali tako malo, malaksalo, da mu se baš time još više podaje i privija uza nj.
   — Nemoj. dosta je, dosta, slatki Stojane... — šapuće ona i krije lice. Dosta... videće ko... oh!
   — Još, još. Daj! — grca Stojan i sve je više stiska, grli i ljubi gde stigne.
   — Ta dosta... Oh, baš si ti?! ... I, iznemogla, obamrla, blažena, predaje mu se i pruža mu onda čas levi, čas desni obraz, da ga on celiva naizmence.
   Ali jedne jeseni, uveče, rekoše joj da se lepo obuče i nakiti. Zatim iziđe Stojanov otac, uze je za ruku i uvede u gostinsku sobu.
   — Ljubi u ruku! — reče joj i pokaza na ljude koji behu tu. Ona klecnu, pogleda ga preklinjući prestrašeno i htede pasti, ali njegov oštar pogled i surov izraz lica povratiše joj snagu. I, jedva idući, poljubi sve one ljude u ruku. Oni je darivaše, pa čak i Stojanov otac, na iznenađenje sviju, poljubi je u čelo i izvadi veliki dukat — dublu.
   — Neka ti je srećno, ćerko, i dugovečno. U mojoj kući jela si drvenom kašikom, a u tvojoj srebrnom, da Bog dâ.
   I izvedoše je. Ona pade. Celu noć nije znala za sebe. Od toga dana do svadbe Stojana nikako nije videla. I udade se. Pođe za ovim Jovanom, čovekom istina ne sirotim, ali udovcem, tvrdicom i prekim do zla Boga... Srce joj htede pući, ali jaka priroda i večit, težak, svakodnevni rad pobediše... Uguši sve što beše. Ali eto sad, od neko doba, opet on, taj isti Stojan, gleda, vreba zgode da se s njom nađe, vidi i razgovara. A ona ne može da ga gleda ni da sluša taj njegov mek, više ženski glas. No i on se nije usrećio. Oženili ga bogatom devojkom, iz znane kuće. Ali kao da ga i nisu oženili, jer on otada nikad da se skrasi kod kuće. Ženu ni da pogleda, već uvek, tobož poslom, beži u sela, kod čivčija, gde su njihove njive, i tamo ostaje po čitave nedelje. Šta ti nisu radili, samo da ga zamiluju sa ženom, ali ništa ne pomaže. Prskali ga nekom vodom, čini mi se od tatule, davali mu bilja, vodili manastirima i među vračare, ali on nikako da postane razgovorniji, življi i bolji. Uvek samo ćuti, radi, dopušta materi da radi s njim šta hoće. Ni s kim se ne prepire. Otac mu da pobesni. Jednom ga istukao na mrtvo ime i isterao. Otada niko nije smeo njegovo ime u kući da spomene. Mati mu, sirota, da presvisne od tuge i srama. Molila ga, preklinjala, da bar njoj, ako ocu ili kome drugom neće, kaže zašto beži od kuće i žene, ali uzalud... I ko zna dokle bi to tako trajalo, da rodbina mladina, kad vide u čemu je stvar, ne poče iskati da im se devojka, iako venčana, vrati natrag. Jer, vele, nisu oni nju dali za njega starog i njegovu kuću, već za Stojana... Tada ga dozva otac k sebi, ne znajući šta da čini.
   — Sedi! — rekao mu mrko i pokazao mesto DO sebe na minderluku.
   Stojan, kao uvek, samo stao pred njim.
   — Neka — odgovori mu — Mogu i da stojim.
   — Sedi do mene, sedi ko što priliči mužu, domaćinu! — I reč „domaćin“ naglasi. Stojan je pokorno ćutao i nije seo.
   — Sedi i govori! — Odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. — Jesi onemio, da Bog dâ! Govori, hoću da čujem, vidim: da li znaš, da li umeš da govoriš; hoću da ti čujem glas... Da znam, živ li si?!
   — Šta da ti govorim? — šanu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima.
   — Šta, šta???... — ubrzao starac i počeo, sav nakostrešen i gužvajući svoj gunj, da se nadnosi jarosno nad njime. — I još pitaš, pitaš? Ubiću te, bre, ubiću, nikakav sine! — I diže pesnicu. — Zar ja to da dočekam, da mi devojku, venčanu, natrag odvedu?... I to ja, ja?!... Govori, kazuj! — I uhvati ga besno za prsa, te ga poče da drmusa, gnjavi. — Kazuj... Ubiću te, ubiću te! Bar da te ne gledam takvog!...
   — Ubi me!
   Starac odskoči od njega.
   — Da te ubijem? I hoću, sad, evo! — I poče da se vrti po sobi, kao da nešto traži čime će ga ubiti. Stojan samo ćuti, pognuo glavu i čeka... — Hoću, evo, sad! — govori starac i odjednom viknu: — Ne, bre, sinko! Nemoj tako, molim te!... Evo ja, ja te molim! — I dršćući, sagao se pred Stojanom, skinuo kapu, te mu se bela kosa rasula po vratu i ramenima. — Evo na. Ubi ti mene... Ti me ubi! — Grcao je starac, a ruke mu, pleća, glava, celo telo drhtalo je.
   Stojan, na sve gotov, spreman, samo ne na to — njegovu, očevu molbu, trgao se preplašeno:
   — Ne...! — I prignu se da ga digne, uspravi; ali kad spazi čak i krupne, vruće suze kako iz starčeva oka kaplju i padaju mu na ruke, on ustuknu, prepade se i pobeže iz sobe.
   I od toga dana za nekoliko meseca Stojan se popravio, zamilovao sa ženom i otpočeo da živi kô drugi oženjeni ludi. Sedeo je kod kuće, nadgledao rad i išao ponekad sa ženom i materom po rodbini i saborima... I svi se tome zaradovaše. Ali evo, opet, otkad nastade leto — ko zna šta mu bi? — on otpoče ponovo da ide kao i pre po polju, selu, i tamo da ostaje duže i — što je najvažnije i najstrašnije za nju, Cvetu, on poče dolaziti k njoj. Istina, da je dolazio svakad s njenim mužem, ali je ipak ona znala, osećala, zašto on dolazi. Uvek je gledao da se nađu. Ako ona pođe na njivu, on bi izdaleka išao za njom, obilazio puteve, samo kako bi izgledalo da se slučajno sretaju. I ma da joj, sem uobičajenih pozdrava, nikad drugo onako što nije kazao, ipak se ona bojala. Ne mogaše da ga vidi, a da je ne prođu jeza i strah. Samo kad ga sagleda gde se primiče k njoj, a očiju ne skida, trepće, i oko usta igra mu neki bolan, učmao osmeh — njoj se srce steže, snaga ustrepti i suze polete... Sebe je odavna prežalila, već kad ga vidi takvoga, dođe joj da njega žali, oplakuje. Ali mora da se uzdržava, čini se silom stroga i uvek gruba prema njemu, jer ko zna šta bi onda bilo, da ne radi tako? Ali sve uzalud. Istina, svakad, kad god dođe njoj, zaklinje se da više neće drugi put dolaziti, a opet dolazi, opet!... Ah, a od prošlih dana ostao mu samo lep, zvučan, mek glas. Retko je od tada pevao. Ali sada, kad god bi zapevao, pevao je tako tužno i izrazito, da bi svi padali u sevdah... Koliko puta, samo ona, u zoru, kad mesečina sja, gleda ga kroz svoj prozor, gde izdaleka, na konju, s paše dolazi kući i peva tiho, jasno, tužno... peva on, a niotkuda glasa, samo mesečina sja i trepti. A njoj tada dođe — sačuvaj Bože, kao neka napast! — da i ona, kao što se u pričama kazuje, poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga, i da oboje, zagrljeni, na mesečini, preko polja i gora pobegnu daleko, daleko!...
   — Na mesečini, zagrljeni, daleko, daleko!... — nesvesno otpoče Cveta da šapuće glasno, nihajući se napred i stiskajući prsa. — Na mesečini... Jaoh! — kriknu ona sva prestrašena i odstupi korak uplašeno, kad spazi sebe i okolinu osvetljenu od meseca, koji beše za to vreme davno izišao i sve obasjao.
   — Bože moj, Gospode! ... Gospode Bože, sveta Bogorodice... Gospode, Gospode... Bože, šta je ovo! — šaptaše ona dršćući od straha i krijući pogled od svetlosti. — Umudri me, slatki Gospode! ... Oh, grešna i crna ja! — I misao o grešnosti, mučenju na onom svetu zbog takvih nečistih misli, sve to iziđe pred nju u crnoj i strašnoj boji... I da bi sebe koliko toliko umirila, opravdala, diže se, pa gledajući u osvetljenu okolinu, prateći mesečevo jurenje preko čista neba, poče da se krsti, metaniše, šapuće molitve od zlih duhova, napasti i nečiste krvi... A svetlost je obasjavala svu: njen vitak stas, široka ramena, lepo razvijeno i zažareno lice s vrelim ustima i crnim, tamnim, dosta upalim i užagrenim očima... Ona se krstila, metanisala, a mesec je sjao i obasjavao sve. A kao da je sa svetlošću došao i život. Sa sviju strana čuo se žagor, vika, dozivanje i pesma ovog noćnog, radenog sveta. Osvetljena prostrana polja, blage udolice, reka i potoci s visokim topolama i gustim vrbama, sve se pokrenulo, kao dahnulo, i učas se osetio onaj tih i kô balsam noćni miomir. Cveta se krstila, drhtala, slušala u daljini kako žubori reka, šuštanje lišća, konje kako sputani pasu, udarce motike... Slušala je, strepila, a ništa nije mogla da radi. Misao o svome grehu, što je o tome, njemu, Stojanu, mislila, pamet joj obuze i svu ispuni neopisanom tugom i strahom. Stajala je kao ukopana, naslonjena na motiku, i ništa nije videla, pa čak ni vodu koja je došla i, romoreći, šušteći, upadajući u suve, žedne rupice, tekla u drugu, susednu njivu... I odjednom, usred ove blještave sjajnosti i noći, jedan jasan i tužan glas uzdiže se, zatrepta i razastre se na sve strane.
   Cveta je već znala, i obamre.
   — U-u-uh! — strese se ona i poklopi se ničke na zemlju.
   ... „Hej Stojane! Čuj, Stojan peva!“ kao odgovor na njegovu pesmu čuše se odasvud oduševljeni uzvici i glasi. I zaista to beše Stojan koji, udaljen, idući valjda kući, pevaše onu istu pesmu:

Vetar duše, vetar duše, al’ — katmer miriše;
Dragi dragoj, dragi dragoj sitnu knjigu piše!


   — Oh dosta, dosta! ... — Kao i sebi i njemu poče besvesno šaputati Cveta, onako poklopljena, zgurena, stiskajući prsa i gušeći se od suza i navrelih osećaja. I ne mogući da izdrži više, besno, mahnito ljubljaše i ugrizaše prsa, gojne mišice na ruci, gurajući pesnicu u usta, kao da bi sprečila ono što iz nje izbijaše i svu je obuzimaše... Međutim, pesma jednako brujaše. Stojan pevaše tako i izrazito i tužno kao nikad dotle. Njegov jasan glas treperaše i grotaše, uz noseći se u obasjane, bleštave visine ove tihe i sjajne noći...

Da znaješ, mome, mori,da znaješ
Kakva je žalba, mori, za mladost?!


   Ču se gde zapeva on.
   — Žalba! ... — dahnu silno Cveta. I slomljena, pobeđena diže glavu, zinu put Stojana otkud dolažaše njegov glas, te kao da htede da i poslednji akord njegova glasa, kojega nestajaše, upije u sebe.
   — Voda došla, a ti? — trže je muževljev glas. Učas beše dotrčao Jovan, radostan što je jedva doveo vodu. Ali kad spazi kako ona nije pazila niti otvorala brazde, da bi voda u njih išla i natapala ih, već ih ostavila te voda otišla na stranu, u susednu njivu, on se zgranu, uzdiže motiku i, sav cepteći od jeda i besa, ustremi se na nju. — Šta je ovo, a-a-a? — zaciča on.
   — Ne, Jovane! — poče ona da muca, jer tek sad vide da je na vodu bila sasvim zaboravila. I, osećajući se kriva, očekujući udarac za to, samo je zaklanjala glavu i mučila se da pred njim ustane. I, ne znajući čime da se izgovori, poče ga moliti: Nemoj, bolna sam! Njeno obasjano i zažareno lice, ugrižena usta, vrele oči, kosa u neredu, jelek raskopčan, sve to učini, te Jovanu sinu misao da je možda ona trudna i baš sad osetila čedo pod pojasom. On spusti motiku i zadrhta radostan.
   — Pa šta ti je?
   — Oh ne znaš ti! — grunu ona u jauk i silan plač. — Ne znaš!
   Jovanu se učini to kao prekor: što je on, ma da vidi kakva je, trudna, opet goni noću da radi.
   — Ta ne plači! Što ne kažeš, pa da te ostavim doma. Čekaj! — reče on meko i saže se, uze je u naručje, odnese do međe, položi, skinu sa sebe gunj i pokri je, da ne ozebe, zatim brzo otrča i vrati vodu...
   — Ama dosta, ne plači. Ne boj se. Proći će to — hrabraše je on natapajući vodom brazde i slušajući kako ona grca, plače i bunca...


   1899

Izvor[uredi]