U mehani
| U mehani Pisac: Svetozar Ćorović |
- U mehani
— A jesi li čuja, da je umro Ahmet-aga, stari naš Ahmet-aga? — zapita Ivan Lucijin majstora Gligu terziju, baš pred dućanom bakala Radovana, i zaustavi ga nasred ulice. — Zar nisi čuja!
— Kako ne bih čuo? — okosi se majstor Gligo, tarući zakrvavljene oči i protežući se. — To zna čitava mahala.
— Šteta!
Majstor Gligo zijevnu.
— Ja... — Šteta! — otegnu popijevajući. — Ko će mi sad zajmiti koji groš, ako mi zatreba?...
— A ko će meni otkupit’ alat, kad mi ga za dug usprodaju? — gotovo zaciča Ivan i udari se po koljenu. — Niko! Niko više!
Bakal Radovan, koji je nešto mjerio i premjerao, izađe iz svog dućana i pridruži im se.
— Hoćete li da mu iđete na sprovod? — lijeno zapita, stiskajući im ruke. — Makar i druga vjera bio, prijatelj je. — Hoćete li?
— Hoćemo — odgovoriše njih obojica u jedan glas. — Što ne bi?
A majstor Gligo dodade:
— Da je i u Stambolu, ja bi’ priteg’o opanke i poš’o mu na sprovod.
— Onaki se ljudi ne rađaju lahko — dopuni Ivan, otresajući zaprašene čakšire. — Ritki su onaki.
— Rijetki bogme — potvrdi i Radovan.
— Alah rahmet ejlen!
— Pokoj mu duši!
I sva trojica uhvatiše se pod ruke, krenuše prema Ahmet-aginoj kući, gdje se već počeo okupljati svijet, a gdje je odavno čitav niz Cigana i Ciganki zasio ispred vrata, silno se gurajući i očekujući da im se dade posmrtna milostinja. Među sakupljenima opazi majstor Gligo i malog komšiju Osman-agu, pa pozva drugove da mu se približe.
— Mi k’o da smo uranili malo? — zapita Radovan tiho, čupkajući Osman-agu za bradu i tapšući ga po ramenu. — Još se nije ni okupilo dosta svijeta.
— Rano je još — nekako muklo odgovori Osman-aga, osvrćući se unaokolo i kao tražeći nekoga. — Još ga neće nositi.
— Dobro bi bilo, da mi svratimo malo u mehanu, pa da se zagrijemo — predloži majstor Gligo kroza zijev. — Šta velite?
— Ne bi loše bilo — prihvati i Ivan objeručke, pa uze Osman-agu za ruku. — I Osman-aga će s nama — dodade.
Osman-aga se otrže i pođe u stranu.
— Neću ja u mehanu — otkresa uvrijeđeno. — Ne pijem ja!
— Ako ne piješ vina, piješ kahvu — uzviknu Radovan gotovo moleći. — Samo budi s nama... Da se zagrijemo malo.
Pa ga silom povuče za sobom, potegnu ga i sva četvorica zajedno uljegoše u obližnju mehanu i posjedaše za sto. Mehandžija, gojazan, omalen čovjek, sa golemim trbuhom i kratkim, zbijenim nogama, neispavan, podbuo, premjeri ih jednim nimalo ljubaznim pogledom, pa, i ne pitajući, odmah iznese vino i čaše; Osman-agi donese kahvu.
— Za upokojenije duše Ahmet-agine! — prvi diže čašu majstor Gligor i iskapi je. — Duša mu se u raju nastanila!
— Amin! — dodade i Ivan šapatom, te i on iskapi. — Nek mu Bog na onom svitu plati, što je nami ovdi učinija!
— Amin!
Ivan zažmiri malo i praznom čašom poče kuckati o sto.
— A je li istina — zapita, — da je on ostavija kuću onom malom Radi, sluškinjinom posinku?... Je li?...
— Istina je — odgovori Osman-aga i nakašlja se. — Jes’...
— I, kažu, nekoliko njiva ostavija svojim kmetovima?
— Ja. ..
— A Omeru Halil-aginu, jaranovu sinu, dao tri ćemera dukata, da raširi radnju?
— Kažu i to.
— I Mahmut-begovu dicu odužija?...
Osman-aga se naljuti i bijesno udari rukom po stolu.
— Dosta! Ne pitaj više! — kresnu oporo stiskajući zube i blijedeći. — Dosta! Učinio je on još puno mahnitluka... Kad je htio umriti, uz’o je tefter, pa ga zapalio na vatri, neka vas izgori, samo da se ne zna koliko mu je ko dužan... Phi!... A veresije im’o silu jednu!...
— Zar zapalio tefter? — kliknu majstor Gligo i poskoči od radosti. — Zapalio ga, a?...
— I još naredio, da se sve stvari kućne razdadu po komšiluku, fukari...
— Sve?
Osman-aga ustade i, držeći ruke u džepovima, nemirno poče hodati po mehani.
— A zar to valja? — zapita uzbuđeno, iskrivljujući lice, uprskujući pljuvačkom sve unaokolo. — Zar je to pošteno?... Drugi ljudi, ako su živili i radili, ostave barem svoje dobro u vakuf, pa da se spominju dok je svita i vika...
— Pa da ti u vakufu dijeliš sa jaranima? — osmjehnu se Radovan podrugljivo. — Je li?
— A on?... A on kaže, — i Osman-aga poče, unakaženo, podražavati Ahmet-aginu govoru, — kaže: „Nije meni do spominjanja. Meni je da živim ljudima učinim dobro, makar me niko ne spomen’o..." Hi!
— Pa šta je?... To nije ružno rek’o — dočeka majstor Gligo, pa ispi i drugu čašu. — To je lijepo...
Osman-aga se poče rugati.
— „Nije ružno? Nije ružno?”... A sve je u njega ružno! — breknu ljutito. — Da je on pošteno mislio, kad je već htio živim ljudima davati, trib’o je svakom jednako da ostavi, pa da ne bude nikom krivo. Ja... Zar je lipo, što je mislio na druge komšije, a meni, koji sam mu bio i komšija i ahbab, da ne ostavi ništa?... Je li pravo?... Meni, jaranu svom, da ne ostavi?... Valja li to?...
— Pa što se ljutiš? — dočeka Radovan mirno, pokušavajući da ga umiri. — Ni meni, eto, nije ostavio ništa, pa se ne ljutim.
— A zar ti nije dao para, da otvoriš dućan? — otegnu Osman-aga sa podsmijehom. — Zar nije?
— Davno je bilo — otprsnu Radovan prezrivo. — Davno.
— A zar nije majstoru Gligi kupio kuću? Nije li?
— Krholjinu! — procijedi majstor Gligo kroz zube.
— A nije li i Ivana triput otkupljiv’o, kad su poropčije dolazile, da mu prodaju stvari za dug. A?...
— Sitno! Sitno! — dočeka Ivan pijuckajući. — Malo.
Osman-aga se poduprije rukama o kukove i, zamoren, huknu.
— Eto! Svakome je učinio nešto, — viknu očajno — a meni ništa!... Ništa!... — otegnu raširivši ruke. — Nikad ništa!
— The, tako je — dočeka Radovan i slegnu ramenima. — Nekom pravo, a nekom krivo.
— A, ako ćemo pošteno zboriti, ti i imaš dosta para — dodade Ivan i uprije prstom u džep Osman-agin. — Tebi i ne tribaju... Bolje bi bilo da je više mislija na nas, sirotilju...
Osman-aga, zablenut, ustuknu, izmaknu se.
— Ja?... Ja imam para?... Oklen u mene pare, bolan? — gotovo zaciča. — Vidio si, zar, što imam neku crkavicu, pa ti krivo... Je li??... A znaš li ti, koliko je u mene dice?... Jesi li ih vidio?... I on, moj jaran, da ne pomisli na moju dicu?... Da mu ni na pamet ne panu?... Makar da im je ostavio stotinjak dukata!... Makar i toliko... A on ništa... ništa...
Majstor Gligo, koji je ispijao čašu za čašom i mirno slušao, poče pomalo da klima glavom, da odobrava. I, ne mogavši se više uzdržati, i on se umiješa u razgovor.
— Vala, da vam i ovo kažem: Ahmet-aga je bio jedan veliki bilmez — reče. — Doduše, kupio mi je kuću i fala mu na njoj, makar i krholjina bila... Ama kakve mi fajde od same kuće?... Da je on im’o mozga k’o što nije, mog’o je i mene pred smrt zovnuti, da se lijepo poljubimo i halalimo. I k’o što je drugijem dav’o dukate, mog’o je i meni reći: „Majstore Gligo, moj stari prijatelju i komšijo, evo i tebi maličak troška, pa da se barem možeš ljucki napiti!”... Eto tako je mog’o reći... Ama on nije im’o pameti ni koliko krava, pa tako i zaboravio na me, k’o što će i njega zaboraviti Bog na onom svijetu...
— Imaš lravo — odmah dočeka Ivan, i u znak priznanja stisnu mu ruku. — Pravo imaš... Moga’ je na nas i bolje misliti... Ja, brate, ne bi’ ni tražija ništa za se, jer je meni i dava’... Ama ništa nije daja mojoj ženi, Luciji. .. Ništa! A Lucija ga je puno počitovala i cinila... Njoj je, barem, moga’ ostavit’ nešto... Njoj, a ne meni...
— I takom čoviku vi pijete za dušu? — poče se rugati Osman-aga, a sav se iskrivi. — On ne mislio na nas žive, a mi da mislimo na njega mrtva i, biva, da se molimo za njegovu dušu!... Mi?... Nek đavo nosi i njega i njegovu dušu!
— Nek je nosi! — potvrdi i majstor Gligo ispravljajući se. — Nek pati, kad nije pravo razdijelio!
— A mi mu još pošli na sprovod! — uzdahnu Radovan i sklopi ruke. — Njemu!... Na sprovod!...
— Nek mu iđu oni, kojima je ostavio, a mi nećemo! — otkresa Osman-aga življe pa praznim fildžanom udari o tle i razbi ga. — Sad sam se smislio da mu ne odem...
Ivan Lucijin uprije prstom u majstora Gligu i zažmiri.
— Ja ne bih ni poša’ da me on nije zvaja — reče.
— Lažeš! — otkresa majstor Gligo i mrko ga pogleda. — Ti si mene zovn’o...
— Jok!... Ti si kaza’: "Hajdemo; Ivane, da saranimo onog poštenog čovika!”
— Ja sam odmah kaz’o da je on mahnitov jedan, a ti si ga falio i u zvijezde kov’o...
— Lažeš!
— Lažeš ti!
Radovan naruči dvije boce vina i umiješa se među njih.
— Ostavite se inata, — reče umirujući — nego da mi prifatimo, pa da pijemo... Nek đavo nosi i Ahmet-agu i njegovu dušu!
— Amin!
— Nek mu je ako hoće i u paklu udomi!
— Amin.
I svi, gologlavi, iskapiše čaše.
Napomena[uredi]
- Crtica je prvi put objavljena u Bosanskoj vili (27/1912, 13/14, 190-193) i u Srbobranu (4/1912, 154, 4-6), a zatim u zbircii Komšije (Sarajevo, 1912).
Izvori[uredi]
- Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 2, strana 367-372 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.
|