U zatvoru

U zatvoru Pisac: Svetozar Ćorović

U zatvoru

     Prije zore i bijela dana poranio Đoko Višnjevac, zametnuo se kosom preko ramena i pošao na livadu. Široke rukave košuljine zabacio do preko ramena, da mu se vide žilave, jake, suncem opaljene mišice; razdrljio džemadan na kosmatim, širokim prsima, pustivši, da ih miluje prohladan vjetar, što se spustio sa mirisnih, plavih planina. Pjevucajući ide.
     Livada mu nije daleko, nekoliko koračaji izvan sela. Čim se prođe pored Sadžakove kuće, — a pored Sadžakove kuće mora se proći, — odmah se vidi, kako se pružila i kao zelena rijeka talasa se. Đoko od svih svojih livada najvolio njoj. Nije to ni što je rodna, ni što je velika, nego što u Sadžaka ima onako kršna i stamena kći, kao delija kakav. Visoka, stasita, zdrava, jedra djevojka! Kad ide, zemlja se pod njom ugiba; kad gleda, siječe pogledom; kad zapjeva, planina odjekuje!...
     Đoki zapelo oko, pa zbog nje zavolio i livadu i gotovo svakoga jutra prolazio na nju.
     Tako i jutros .
     Ide on, a jednako gleda: može li je izdaljega ugledati, kako po običaju stoji pred kućom, sa velikim čànjkom u rukama, i hrani živinu. Stoji pred kućom uvijek, kad on prolazi...
     - Ti uranila jutros? — zapita, pošto joj stiže blizu.
     - A što ti je stalo što sam uranila? — obrecnu se ona. — Pazi ti svoj pos’o, a ne briži za me ...
     - Ne možeš mi zabranit’, da ne brižim — odgovori Đoko zastajući i osmjehujući se. — Draga si mi, pa hoću...
     Ona ga pogleda poprijeko, oštro.
     - Čuješ ti, nikogoviću, — reče, spustivši čànjak na tle. — Nemoj se tu vrtiti oko mene i smetat’ mi pri poslu... Nijesam ja za tvoje šprdnje ...
     - Ne šalim se ... Draga si mi! — procijedi on kroz zube, pa mahnu kosom po tlima i ukosi malo trave.
     Ona gurnu nogom u čanjak, kao da joj je na smetnji i preko Đokine glave zagleda se u grebenaste vrhove planinske, koji kao da se šljubili sa ružičastim nebom i, pri rođaju sunca, zabakrili se...
     - Pa što me ne prosiš, kad sam ti draga? — zapita meko i kao sa nekim prijekorom.
     - A bi li ti pošla?
     - U mene nema zavijanja ni zamotavanja — odgovori, klimnuvši glavom. — Ja hoću... Stoga ti i kažem: okani se svake šale, ako ljucki ne misliš, jer Boga mi ...
     I stište snažnu, prilično žuljavu šaku, pa mu je pokaza ...
     Đoko pusti kosu i grohotom se zasmija.
     - Zar bi ti, bộna, i udarila?
     - Bih, a nikoga slađe, k’o tebe!... Voljela bi tebe izudarati, no Carigrad dobiti ...
     I opet gurnu u čanjak, prevrnu ga i prosu hranu, na koju sa velikom grajom naletiše pijevci i kokoši. Zatim pogleda u Đoku, očekujući da još što rekče. Najpošlje kao da se predomisli, naglo mu okrenu leđa i pođe u kuću.
     - Stani, bộna, još imamo razgovarati! — viknu on i pristade za njom.
     - Ja sam ti kazala što sam šćela — odgovori mu preko ramena, — a ti ako nećeš, drži se odilje...
     - Ama da ti kažem... — zausti Đoko, pa pođe do kućnih vrata i zakroči da uljegne.
     - Ne pristupaj za mnom! — dočeka ona zapovjednički. — Ne prelazi praga! ... U ovoj kući sad sam sama, pa mi ne trebaš.
     - Eh?...
     I, odgurnuvši je malo ramenom, uljeze. Prođe pored ognjišta, uljeze u njezinu sobu i tu sjede na jedan sanduk.
     - Anđo, — zovnu.
     Ne odazva mu se, niti ga pogleda. Zabaci i ona rukave košuljine na ramena, ne libeći se nimalo, pa zamoči ruke do lakata u vodu i poče prati nekakve sude.
     - Anđo! — zovnu. ,
     - Prije će te poljubit' smrt, nego ja! — obrecnu se ona ne ostavljajući rada.
     On ustade i pođe joj bliže.
     - Onda ću ja poljubiti tebe!
     Anđa ostavi posao; onako mokre ruke, niz koje se cijedila voda, savi odostrag i prkosno ga pogleda.
     - Ne primiči se, pasje koljeno!
     On ne posluša.
     - Eto me! — reče, idući raširenih ruka, da je zagrli.
     - Odilje! — viknu ona, otskočivši u svoju sobu.
     - Neću — odgovori joj, jednako pristajući. Uhvati je za golu mišicu.
     - Odilje!
     I ona se izmaknu, dohvati ga za ramena, pa svom snagom odgurnu od sebe. Đoko posrnu, udari plećima o zid i pade na tle.
     - Sad si moj! — viknu ona, istrča iz sobe i zatvori vrata na ključ.
     - Otvori! — dreknu Đoko, pošto se podigao, udarajući u vrata.
     - Crkni, beštijo, a net otolen!
     Đoko morade poslušati. Ostavi se lupanja i sjede na onaj sanduk, ljutit, bijesan.
     - Eh, ona da me obori! — reče. — Bruka! Sramota!... Ako će bit’ i delija, opet je đevojka, a ja momak!... Ako čuje selo, — a čuće vaistinu, — onda neću moć’ ostati od grdnja i prijekora ... Neću moć’ živit’... Momci će me dražit’, đevojke pecat’ a đeca se smijati ...
     Čisto se zastidi sam od sebe, pa opet skoči i udari u vrata.
     - Otvori! — dreknu. — Otvori, jali ću razbit’ sve!
     - Lažeš — odazva se ona. — Jaka su vrata!...
     On prihvati za vrata i potegnu iz sve snage.
     Uzaludno!
     - Otvori, Anđo, molim ti se, k’o što se Bog moli! — poče mekšim glasom, misleći, e će tako bolje uspjeti.
     - Ne otvorih ti, vala, da me i vladika moli!
     On i opet sjede.
     - U z’o čas mi pala na pamet mis’o da je poljubim. Ni vjenčana, ni prstenovana, a nije, bogme, ni od onije’, što trče pa se nameću muškadiji... Pa je šći Marka Sadžaka, a Marko Sadžak je stari drvenjak!... Voljeo bi on šćer mrtvu prostrijeti, nego čut’ da je momak nevjenčanu poljubio ...
     Đoko othuknu i otra krupan znoj sa čela. Opet ustade i poče hodati po sobi, koja mirisaše svelim ruzmarinom i žutim dunjama, čime je bilo okićeno uzglavlje prostog, djevojačkog kreveta ... Prošeta nekoliko koračaji ... Zastade ...
     - Imaš li što za jelo? — zapita, nadajući se da će je tako prevariti, pa da otvori vrata.
     - Nedam ti mrve. Kad babo dođe na ručak, nek’ ti on dade...
     Đoko se udari po čelu.
     - Biva će me držat’ sve dok Marko dođe?... Biva će stari Marko viđet’ me kako sam zatvoren?... Pa prosti i ti jadi, ama ko će starom’ Marku kazat’ sve, kako je bilo!... Zar neće dokopat’ nož pa ubit’?... Marko je i krvopija!...
     Đoko huknu i podboči se.
     - Glavu da izgubim rad’ sitnice! ... Pa barem da sam i poljubio, ne bih jadan bio; ama ovako nizašto gubit’ glavu
     Opet dohvati vrata i poče tresti iz sve snage. Grohotan smijeh Anđin pratio je taj posao. On se razdraži još više, udvoji snagu... Opet ništa ... Prsti ga zaboliše, nokti se zavratiše, a vrata stoje, niti za dlaku popuštaju...
     - Rđo, zmijo, kučko nijedna, je li ovo lijepo? — poče je psovati.
     - Drobi, drobi koliko hoćeš ... Od te kajde nema ti fajde — otpovrnu mu.
     - E neka bude, šta će bit’ — osiječe on najpošlje, nekako očajnički, i odmahnu rukama. — Nek' dođe i Marko ... Vidim ja svoje zlojutro ...
     Oko podne začu se ispred kuće jako kašljanje, — a Marko je uvijek jako kašljao, ukoči se i prisloni se uz vratni direk...
     - Sa’ će ...
     - Dobro j’tro, — zagrmi Markov glas u kući. —
     Je li gotov ručak?
     - Jes’ — odgovori Anđa.
     Marko sjede kraj ognjišta, othuknuvši.
     - Iznosi, pa da se to jede... Gladan sam ...
     - Jok odmah’ — dočeka ona. — Evo ti jednog nikogovića, što je hotio da me poljubi, pa sam ga zatvorila ... Ti mu sudi!...
     Pa otvori vrata i pokaza na Đoku, koji kao da bijaše prikovan uz direk, pa niti trepće, niti se miče ... Marko se podiže malko, oduprijevši se rukama o koljena. Krvničkim pogledom premjeri ga od glave do pete i jednim pokretom ruke dade mu znak, da stane pred njega.
     - Šta si stio u mojoj kući? — oštro zapita.
     - Hot... hotio sam prosit’... — zamuca zbunjen Đoko, snebivajući se i otežući.
     Marko zastade malo i snizi glas.
     - Đevojka se prosi u oca — reče.
     - A ja... mislio sam da si ovđe — slaga Đoko, crveneći u licu. — I sad je prosim . .. Daj mi je ... Draga mi ...
     - Manišeš li mu ti išta? — zapita Marko, okrenuvši se Anđi.
     Anđa se okrenu zidu i slegnu ramenima.
     - Ne manišem — reče. — Beštija je, ama ja mu ne manišem ...
     Marko razvuče lice na smijeh i pruži ruku, da ga poljube.
     - E, sretno bilo, đeco! A kad smo te uhavsili, treba da te i nahranimo... O havsu ne treba pričat’ nikome ...

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 7, strana 13-19 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.