Učiteljeva priča

Svetolik Ranković

Učiteljeva priča Pisac: Svetolik Ranković

Učiteljeva priča

          Na stolu se crvene lepo obojena, išarana, pa zatim zejtinjavom krpom obrisana uskršnja jaja, što ih je vredna i marljiva domaćica brižljivo naslagala na okruglu tanjiru. Unaokolo se poređali sudovi sa pečenjem, kolačima, testom i svima đakonijama, sa kojima obično izobiluje svaka dobra srpska trpeza o Uskrsu. Ja i domaćin, posle onako dobra ručka, pušimo i srkućemo po malo rumenike... Dim od cigara koluta se, stomak usrdno vari i izaziva drem, od koga se teško braniti...
          — Pero, pričaj štogod, da ne zaspimo. Za tvoga duga učiteljevanja, valj’da si doživeo štogod zanimljivo... neobično...
          — The... ne znam, vala — poče domaćin, Domišljajući se, valj’da sad prvi put, da li je u svom dvadesetogodišnjem radu imao kakav neobičan događaj.
          — Ha! — uzviknu on posle kraćeg mišljenja. — da ti pričam o jednom revizoru. To je zaista zanimljivo i... kako ti želiš, neobično.
          Po njegovom izrazu lica, koje se odjednom izmeni čim se seti šta će mi pričati; po onome, kako mu se oči zasvetleše a usne se razvukoše u nekakav poluironičan, poluzanimljiv osmeh, ja zaključih da mu pričanje mora biti zanimljivo.
          — Bilo je to, bogme — poče učitelj — pre svojih petnaest godina... A biće, kâ da, i više... U početku ti nisam bio bozna kakav radnik. Znaš sam: nespreman, neupućen ni u čemu... proveo mladost u muci i sirotinji, pa se odjednom našao na gospodskom komadu, i što no vele, dovletu. Od jednog pukog sirotana, postao gospodin čovek! Pred tobom je sve, a pusta mladost bez brige, bez ikakvih tegoba! Prohtelo mi se da živim, da naknadim ono što je izgubljeno dugom patnjom. Pa... nije ni čudo, što mi u početku nije srce mnogo prijanjalo za rad...
          Istina — priseti se on — ja odoh na drugo, ali, znaš, i ovo mi je trebalo radi moga opravdanja. — Da se upravo napred izvinim za svoj neuspeh, o kome ću ti pričati.
          Bio sam učitelj u Grabovcu. Cele godine sam išao od mesta do mesta, provodio se, živeo kô svaki mlad čovek, a škola je tako ostajala na »starijem đaku«, koji je mučio neke jade s decom, a već kakve je vajde od toga bilo, — možeš misliti. Tako se prikuči ispit.
          Jednog dana radim ja sa decom, gledam da »ugojim pečenicu uoči Božića« — kako se to veli — raspričao se ja nešto pred decom, Bog zna gde su mi bile misli, dok tek odjednom đaci pođipaše i stadoše pravo na noge. Trgnem se i, u prvo vreme, ne znam ni šta sam mislio. Stoji na vratima nekakav sredovečan, prosed, okrugle glave i ošišane brade gospodin. Sav prljav, prašinjav, briše se nekakvom maramicom i prilazi mi slobodno, onako, kako obično ulaze ljudi u mesta gde imaju i prava i vlasti... To me malko teknu ... dođe mi, upravo pojavi se u daljini jedna misao nejasna, neodređena: »da nije to ?...« ali je ja odagnah i počeh da smišljam ko bi to mogao biti. Moje premišljanje brzo prekide ovaj gospodin.
          — Ja sam Konstantinović... revizor. Čuli ste, valjada... ehe!... uzviknu on gledajući me kako sam se iznenadio, zbunio i uplašio.
          — A, molim... čast mi je... — promucah nešto i još više se zapletoh.
          — Dajte upisnicu — reče mi i uputi se k stolu, na kome behu razbacane nekakve hartije, đački propisi i razna učila, kao u svakoj seoskoj školi.
          Ja pretrnuh. Sad mi tek dođe u glavu ko je ovo i šta me čeka. Prošle godine sam nekako naišao na revizora duševna čoveka, koji mi bez velike muke dade trojku. Ali šta ćemo sad? Kakav li je ovaj, i šta li se kuva u toj natmurenoj okrugloj glavi, koja se energično i nemirno vrti na širokim ugnutim ramevima?... Pogledam ga još jedared, i od toga me obuze još gori strah... Ne znam ništa, ni gde sam ni šta radim.
          Stade nešto da me zapitkuje, a ja, onako zbunjen, mucaj, vrdaj — sto ljutih muka!
          Poče ispit. Badava, odmah opazih da sam propao. Đaci iz trećeg razreda sriču kao bukvarci... Zlo, pa to ti je! Kad okrete račun, — još crnje... I tako sve do amina.
          Gledam ja neki put krišom na njega, a on nije da se mršti, no mislim sad će skočiti da potuče i decu i mene.
          Naposletku uze knjigu i stade da beleži... Ja se već sav ohladio. »Kud li ću sad, Bogo mili ?« mislim u sebi i prilazim polako k stolu. On baš tada izvijaše rukom svoj dugi potpis. Nadneh se nad knjigom i odmah mi pade u oči podvučena, krupnim slovima ispisana reč rđav.
          Mislio sam da ću onoga trenutka učiniti sto čuda i od sebe i od njega, a ono ništa. Samo osetih da mi igra usnica i noge stadoše da klecaju u kolenima. Pa dok si udario dlan o dlan, ono sve prođe, kâ da ništa nije ni bilo.
          — Nađite mi konja! — oseče se on i pogleda me nekako poprečke. Ne znam šta sam tada mislio, ali se i sad sećam kako se poslušno i uslužno okretoh, kao da me ta naredba čini srećnim.
          — Kako, moliću... to jest čijeg konja želite? — stadoh da mucam.
          — Ehe, znam ti ja tu čijeg konja! Nađite mi konja da idem dalje, u... Kruševcu.
          Iziđoh napolje, razgovorih se sa školskim momkom i poslah ga jednom domaćinu, blizu škole, da dovede konja. Posle desetak minuta momak uvede osedlana konja u školsko dvorište, a iz škole iziđe revizor, noseći u ruci velike kožne bisage, koje mi dotle ne padoše u oči.
          Kad bi sve gotovo i revizor uzjaha, ja skidoh kapu i pođoh da se pozdravim sa njim.
          — Gde je ta... Kruševica ? — oseče se on.
          — Daleko je odavde, a i teško je pogoditi put. Ima da se prolazi i kroz šumu i kroz vrleti — rekoh mu, i taman da mu ponudim školskog momka da ga provede, a on me prekide:
          — Hajde, učitelju... ehe!... da me vodite.
          Najpre se začudih ovom pozivu i reših se da odbijem, ali mi odjednom sevnu u glavi nekakva nada... Obrtoh se oko sebe, mislim kako ću peške uz njega, a on već izjaha na vratnice. Ne ostade mi ništa drugo nego da se požurim za njim.
          Idemo zajedno i ćutimo. Kad nastupismo na ravnije mesto, on potera konja kasom, a ja se pobojim da mi ne izmakne mnogo, pa potrčah za njim... Tako putovasmo sve do seoske šume. Kad naiđosmo u gaj, obuze nas šumska hladovina i ja se čisto trgoh. »Šta ja ovo činim ?... Dokle ću da kasam za njim kao ludak!... Kod njega su spiskovi, može da učini ako hoće...« 
          — Gospodine — progovorih odlučno, ali veoma blago — nemojte da me upropastite, molim vas... da se vratimo časkom, pa da mi popravite ocenu.
          — Ehe... promrmlja on I trgnu vođice; konj pođe življe.
          Opet nastupi ćutanje, ali ona misao nikako da mi izbije iz glave. Napada me kao zubna bolest, pa vrti li vrti.
          — Gospodine — opet ja prekinem ćutanje. — Ama šta vas to košta... samo da se vratimo, da lepo ručamo kod mene, pa posle da nabavim konja i za sebe, pa da vas pratim po celom srezu... Samo jednu reč... Ja ne tražim više — Trojku...
          — Ehe... opet on promrmlja i konj pođe brže.
          »Ama šta sam ja lud? stadoh misliti u sebi: dao mu konja i sam kasam uz njega kao pseto, a on neće ni glave da obrne, neće ni da me posavetuje, ni jedne reči ...« 
          — Ama, gospodine, grehota je to... siromah sam čovek... Nego da se vratimo.
          On odjednom pokupi dizgine i stade da muva konja nogama u trbuh. A ja, tek onako odjednom, kao iz kakve zasede, skočih pred konja i dohvatih za dizgine. Konj stade.
          — Dole s konja! — viknuh i trgnuh konja u stranu.
          On slete sa sedla pa stade živo da dreši bisage. Skide ih na zemlju preda se i podignuvši glavu stade da zvera oko sebe.
          — Ehe, zar tako!... aha!...
          Ja usedoh na konja i za časak odjurih do prve zavojice, tu se skidoh s konja, vezah ga i stadoh da izvirujem iza šiblja i da gledam šta on radi.
          Beše se sagnuo nad bisage pa ih nešto obrće i pretura. Zatim podiže ceo teret, namače ga sebi na ramena i ode napred.
          A ja gledam iz trnja kako se razmahuju kapci na bisagama po taktu njegova hoda i prestavljam sebi kako on stenje, mršti se i psuje, pa opet korača, a bisage na njemu čine: klop-klop... klop-klop... Posle ga prestavim kako ulazi u kruševičko školsko dvorište, gde ga očekuju učitelj, đaci, seljani... i zacenuh se od smeha... Tako sam zaboravio na svoju nevolju.
          Ali me ona jedinica opameti. Posle nikad ne dobih ni trojku, nego sve odlične i vrlo dobre ocene. Bog da ga prosti, sad je već umro — završi učitelj priču.

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga druga, str. 57-63, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.