USPOMENE
III
Predstavite sebi jednu sobu malu,
Pokraj tog duboko u zemlju upalu,
I prozore niske, što joj svetlost daju —
Onda sam vas uv’o u jednu odaju.
Đakovanje moje gde sam skoro prov’o
Desetak godina gde sam konakov’o,
Zarezujuć’ pera, prevrćući knjige,
Dok sam mog’o vako živeti bez brige.
Između prozora na belom duvaru
Predstavite sebi ikonicu staru,
I ako je stara još je dosta čista •
Na njoj u Jordanu Jovan krsti Hrista.
Ne, nemojte samo mislit’ tako beno,
Da je tu veštačko delo izloženo,
Jer se u Jovana — kraj nezgrapna krsta
Na desnici samo tri videla prsta.
Nekako slučajno kažiput i palac
Izostavio je mazalo magarac,
No to delo može za proste podneti,
Jer ga đavo neće na izlog odneti.
Pred ikonom bilo cineno kandilo,
Čim je svetac mali, baba ga pripali,
Za ikonom opet večno se odmara
Kita bosioka i čitulja stara.
Kako mi je baba kazivala prije
U svom mestu nema ikone starije,
Klela mi se baba: «Jest tako mi Tvorca,
«Uzeh je od jednog starog svetogorca.
«Još kada sam bila u blaženom kraju —
«Tamo na Moravi u mom zavičaju,
«Ta to sam ti jedno u zbegu ponela,
«Kad je Karađorđa nesreća odnela».
Šta je još u sobi? — da te želja mine —
Tri kreveta žuta blede čamovine,
A na njima ozgo sve zastirke bele,
Što su nam'ih seje sa sela doiele.
Znate, gazdarica nije rublje prala,
Jer ne vidi stara udenut’ igala,
I to njojzi staroj vrlo jako smeta,
Kad na košuljama lrišiva dugmeta.
Znam kad što hoće da zakrpi baka
Da joj udenemo sve redom moljaka,
I dok koji od nas udenut’ joj gleda
Ona ti međutim slatko pripoveda.
Kako ti je negda vrlo lepo šila
U svom mladom dobu kad je cura bila,
I kako je ona još iz voća — znate,
Na sabornoj kuli pazirala sate.
Moga lepog stola jošte žao mi je,
Na njemu je bilo knjiga i hartije,
Mastila i praška, raskrečenih pera
I koga kolege puna tabakera.
Kad sam se sa gazdom pogađati hteo
Ja u sobi stola nisam ni video,
Zato sam mu rek’o neka ga si kupi,
Ako će da sa mnom u pogodbu stupi.
No međutim ja sam već preneo stvari,
U mestu su bili na izbor stolari,
I baš preko puta nekom stolar-Peri
Moga dobrog gazdu nesreća nameri.
Pa je tu kod Pere sto napravit’ dao,
Kaparisao ga i ako je znao
Da je već odavno poštenje okalj’o,
Jer se često pijan po ulica valj’o.
Makar što je gazda moga Peru kar’o
Sto se opet nije ni šio ni par’o,
Na nesreću vino pojevtino bilo,
Te se tako Peri neprestano pilo.
Pa tako i jeste već i zima prošla,
Dok je stolar-Peri krajnja nužda došla,
Te ga naterala — jer je mr’o od gladi —
Da makljice uzme i štogod zaradi.
A nema ti gore već kad čovek dade
Da mu kakvu kućnu potrebu urade,
P’ ako je pri sebi kadgod videt’ voli
To mora da čeka, da psuje i moli.
Posle šest meseci od višnjeve boje
Davno izgledani astal doneo je
Pijanica Pera — i kad beše smešten,
Otiš’o je kući opet pijan trešten.
Gredica je posve prljava i stara
Pregnula se — teška starost je obara —
Za njom su tanjiri — a oko njih muva,
U njima se jelo za večeru čuva.
Dve stolice proste, dolapovi novi,
Bili su još jedni sobni ukrasovi,
Dolapovi nisu to zjapili prazni
U njima je bilo knjižurina razni’.
Lep nameštaj sobni nimalo ne kvari
Jedan velik sahat, i ako je stari,
Pa kad hoće čovek po sobi da šeta,
Furuna zelena ni malo ne smeta.
