Uspomene. II. Eno ona kuća

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Uspomene - II. Eno ona kuća
Pisac: Milorad Popović Šapčanin


SapcaninMilorad.jpg


USPOMENE

II


Eno ona kuća — obijena plavo —
Tamo sam ti uvek đakom obitav’o,
Kapidžik i klupa u bagrenom hladu
Još se vrlo dobro na mene sećaju.

U nedelju svetu, svako bož’je veče,
Tamo se na klupi sav komšiluk steče;
Tu se razgovara, tu se zbija šala,
Oživi ulica, oživi sva ma’la.

A tek koja teta iznese kolača,
Šeširića masnih i belih pogača.
A uz to još, znate, koju čašu vina
Da veselo padne tetina užina.

Moj je gazda starac — u vremenu onom,
Vojevao hrabro pod Napoleonom,
I dobro se tada odlikov’o bio
Zato je od cara ordene dobio.

Pa se starac rado hoće da pohvali
Kako j’ vešto znao puškom da opali,
I kako od njega — što se nije krilo —
U svoj regimenti nije jačeg bilo.

Pa zato je kadkad pričati nam stao
Kako je u Poljsku nekad maširao,
I kako je mor’o svu Hrvatsku proći,
Dok je jednom mog’o u tu zemlju doći.

Pa, Bože, pomozi, da je s mirom bilo,
Nego se tu jošte na lađi vozilo,
Dvan’est punih dana strašni morski vali
Nosiše ih dok su na obalu stali.

Još video uz put gde s’u vodi pruća
Neka strašna riba, velika ka’ kuća,
Videše još mnogo čudovišta strašnih
Pokraj tog ribica, zlatnih i nestašnih.

To je bila mana mom negdašnjem gazdi,
Što kad pripoveda hoće da zabrazdi,
I to su ti kone vrlo dobro znale
Zato su ga uvek lepo ismejale.

Na to drsko delo jedio se starac,
To j’ za njega bio veliki udarac,
Zato bi sve redom psovao na klupi
Što su odveć prosti, što su tako glupi.

Još kad iznenada na to delo vraško
Polako zazviždi po koji nestaško,
Sav se razmadžari s teške goropadi,
Digne se sa klupe, pa zalupa vrati.

Gazdarica moja — jedna skromna baba —
Uvek ti je ona bolešljiva, slaba,
Zato ti je često rakijicu pila,
A sva joj je glava uvezana bila.

Ceo ti je život vodila u sanku,
Leti gde u hladu, a zimi na banku,
Prostre ti ćilimak, pa zaklopi oči,
Te se tako vazda sa sanovi boči.

Kad je ko probudi, kad što lepo sniva,
Bila ti je, bome, dosta džandrljiva,
Pa da bi bez nužde svađu mimoišli
Uvek smo kad spava na prstima išli.

A kad se probudi dobre ti je ćudi,
Odmah štogod gleda da ti pripoveda,
Zato je obično kazivala svakom
Što joj se prisnilo u snu tihom, lakom.

Sećam se jedaniut pričala je meni
Da je snila čojka sa zubi gvozdeni,
U usti mu gori žeravica sama,
A gvozdene vile drži u rukama.

«Tek ti ujedanput — to su njene reči —
«Taj nečasni čovek zubima zazveči,
«Pa skoči iz neke k’o paklene vode,
«3amahne vilama da mene probode.

«Ja sirota gledah kud ću da se skrasim,
«Od stra’ neviđena sva se prenerazim,
«I već kad se đavo približi menika
«Prekrstim se brže pa glasno povika’:

«Petko, i nedeljo, i božija majko,
«I Ilija, i ti Pantelija, brajko,
«Pomoz’te mi sada, ne dajte mi pasti
«I šta još ko reka’ — to ti ne znam kaz’ti.

«Samo ujedanput gore sa visina,
«Opazim gde slaze kola Ilijina,
«Ta sve ti se nebo od točkova sija;
«U kolima sedi sveti Pantelija.

«Svetac me odbrani — a đavo od jeda
«Dere se, i rika, i sebe ujeda.
«Od te vike ja se poplašena trgnem,
«Pa što brže krstić pod glavu si vrgnem.

«Ono jutro odmah — već kako sam znala —
«Klela sam se svecu i zavetovala,
«Da na njega nikad ništa radit’ neću,
«A u crkvi uvek pripalit’ mu sveću.»

Dok je meni baba kazivala tako
Ja sam se međutim krstio jednako,
Jer krštenje njojzi neće da dotuži,
Kad se i onako sa svecima druži.

A braća kraj stola, što se s knjigom muče
Od njena divana ne mogu da uče,
Pa od teška jeda migolje se vazda
Dok i babi usta ne zapuši gazda.

«Ćuti, veštičaro — raščupana ronđo,
«Izmete od žena, jadna oštrokonđo,
«Lezi ti pa spavaj, kada ti se drema,
«Od tebe na svetu veće laže nema».

Jadan starac ne zna kuda da se stani
Kad se na nj’ga baba na te reči zgrani:
«Kukavico ljucka, mekušava mamo»,
No mi ih međutim stare razvađamo.



Napomene[uredi]

  • Ova pesma je prvi put objavljena u zbirci Pesme, 1863 str. 64

Izvori[uredi]

  • Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga prva, strana 66-71. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 125 godina.