UVOD U LEGENDU “LEPOTA”
Da l' se ova bajka u istini zbila,
Tamo gde već nema ni ruina stari',
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?
Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne sa zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga od groba,
Dok daljina čuva spomene daleke
Kao mašta ljudska što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?
Ja o tome ne znam. Al' kad pada veče
Na crveno sunce i dan k'o dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne oči, nebo, vidik ceo,
Znam da čujem svuda, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.
Nosi mrtve reči. Ja osetim tada
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Pomrlih oblaka i mrtvih očiju
Čini mi se da se otvaraju vrata
Od grobnice sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja.
Vidim jednu zvezdu u obmani više
I osećam kako tišina miriše.
Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad njom mrtvom tako kao uzdah groba:
Možda na taj način za umrlom tuži,
Il' tu zato stoji da nejasno, tavno,
Kaže šta je bilo nekada i davno.
