UVODNE NAPOMENE (Lirske narodne pesme iz južne i istočne Srbije)
Najbolju poeziju u nas stvorio je narod.
Isidora Sekulić
Najraniji zapisivač narodiih pesama u istočnoj Srbrhji je Vuk Karadžić, u čijoj se zbirci iz 1814. godine Mala prostoiarodia slavenoserbska pjesnarica nalazi i ljubavna pesma iz Timočke Krajine Kaži, Rado, kaži brati. Prvu zbirku pod naslovom Pesme narodne izdao je Miloš Milisavljević 1869. godine u Beogradu. Milan Milićević je u svojim knjigama Kneževini Srbiji (1876) i Kraljevini Srbiji (1884) objavio čitav niz lirskih i baladičnih pesama. Posle njega u predelima Timoka i južnog Pomoravlja narodne pesme pribiraju mnogi vrsni okupljači. Zapisivanje narodne lirike još traje. Na stranicama zaječarskog časopioa Razvitak, na primer, možemo naći dragocene zapise lirokih narodnih pesama iz istočne Srbije.
1.
Savatije Grbić, Dragutin Đorđević, Miodrag Vasiljević i drugi zabeležili su čitave rukoveti koledarskih pesama.
Koledaroki obredni ritual je iz davne prošlosti, a u vezi je s jačanjem sunčane svetlosti i s početkom nove godine. Dragutin Đorđević navodi da koledare u selu Brza kod Leskovca nazivaju lesnici) od staroslovenoke reči les — šuma).[1]Sičuvan je u leskovačkim selima i stari pozdrav. Kad koledari ulaze u domaćinovu kuću, obično kažu: „Čestito vi novo leto!”[2]
U koledarskim peomama, jednostavnim u sadržini i kompoziciji, zemljoradnici i stočari izražavali su želje da nova godina bude plodna i srećna. 3emljoradniku će žito da se rodi i prerodi. Nova godina doneće radost i stočarima: „sve ovčice kalušice”, „sve kravice sivuljice” itd. I pčelarima se želi sreća: „ispod bukvu čabar meda”, „pčele ti se izrojile,/crn oblak napravile”.
Početkom ovog stoleća Živojin Stanković, oveštenik u Mokranji, opisao je ranilo u Krajini i naveo nekoliko pesama.
Na ranilo se išlo svakog praznika u proleće. „Rane ou se završavale đurđevdanskim urankom i on je bio jedan od najznačajnij ih i najomiljenijih uranaka.”[3]
Uoči praznika, pre zalaoka sunca, momci i devojke odlazili su u šumu za drva. Pri povratku devojke su pevale peomu s ljubavnim motivom, ali sa starim pripevom „ljeljo”. Noću se ložila vatra i pored nje se mladi veselili.
Na ovaj obred su dolazili svi. U kratkoj i duhovitoj pesmi kaže se da progori kapa onome ko ne dođe. I to toliko da može vrana da proleti i „svo jato da provede”!
Najbrojniju i najvažniju vrstu obredne lirike predstavljaju lazaričke peome. Publikovane su čitave rukoveti, a naročito iz okoline Vranja, Leskovca i Niša. Iz ovih krajeva je upravo i najviše lepih peoama.
Beležili su ih mnogi poznati sakupljači: Milan Milićević, Jovan Hadživaoiljević, Mih. St. Riznić, Vladimir Petrović, Vladimir Nikolić, Vladimmr Đorđević, sestre Janković, Dragutin Đorđević, Miodrag Vasiljević, Radmila Petrović, Dragoljub Simonović i toliki drugi.
Lazaričke peome se pevaju na Lazarevu subotu i uoči ovog praznika.
Lazarički agrarno-magijski obred izvode uglavnom devojčice do dvanaest godina, koje se za igranje i pevanje pripremaju duže, a pokatkat i više od mesec dana. Dobro uvežbane devojčice mogu svakom članu porodice, vodeći računa o spolu, starosti i zanimanju, da otpevaju posebnu pesmu. Peva se domaćinstvu, starijim ljudima, mladim ženama i muževima, devojkama i momcima, devojčicama i dečacima, maloj deci; zatim, pčelama, stoci itd.
Lazarice se ponegde i danas mogu videti u živopisvoj narodioj nošnji kako ispred seoskih kuća pevaju i igraju. Obred se najbolje održava u Vranjskoj Pčinji (u Surlici, Donjem Stajevcu, Gornjoj Trnici, npr.). Godine 1973. ovde je u lazaricama bilo više od dvesta odraslih devojaka.
Među mnogobrojnim lazaričkim pesmama mogu se naći i takve koje bi ušle u stroge antologije. Jednu od najsažetijih i najlepših objavio je Vladimir Đorđević još 1931. godine, a njenu pravu vrednost uočio je Vladan Nedić: „Jedna lazarička pesma zapisana u Vranju iziskuje odvojen spomen. Ona je majušna: tri stiha. Međutim, ako se meri njen unutrašnji obim — jedini bitan —, ona je gorostas. Život usamljenog cveta nad vodom, potresan u jednostavnosti, prelazi granice jednog opisa. On govori mnogo više:
Igliče venče nad vodu cveta;
nad vodu cveta, nad vodu vene;
nad vodu vene, nad vodu spada.
Polustihovi koji pevaju o cvetanju i veNjenju ponavljaju se u ovoj pesmi, nimalo slučajno; voda se javlja neprestano, kao neizbežno ogledalo; tečan glas v odjekuje u svakoj drugoj reči; ritmički udari nižu se u neumitnim razmacima; ukratko, sve doprinosi da glavna misao pesme, utisak opšte prolaznosti, dobije najskladniji izraz. Da li to lebdi tuga iznad stihova? Može biti ali tiha i ovetla.”[4]
Malo je pesama koje su pevane na Biljani petak. Zapisao ih je Savatije Grbić u boljevačkom srezu. Obe koje su u ovoj knjizi počinju stihom „Oj ubava, ubava devojko, oj!”, koji je tako čest u svatovskim pesmama. Prva u početku kao da asocira na đurđevdanoke pesme, i to na one koje su pevane kad se u šume i polja išlo za trave i cveće.
Neznatan je broj uskršših (veligdenskih) pesama. U narodu ih je bilo više i pevane su pretežno kao orske.
Najvažniji prolećni praznik i u ovim krajevima bio je Đurđevdan.
U pirotskoj okolini momci i devojke su pre svanuća odlazili u polje i brali zdravac, devetosilj i drugo cveće. Kod bunara, na čeomi ili potoku pleli su vence. „Od ovog cveća obično se izviju po četiri venca i nose se na pojatu, gde će se toga dana musti ovce.”[5]
Đurđevdan je važio kao veliki praznik i u gradovima. U Vranju se, ia primer, sve do današnjih dana vrbovim grančicama, cvećem i zdravcem kite ulazna vrata domova. Nekada su se mladići u rano jutro kupali u reci, po kojoj je plivalo lišće drena. Na ljuljaškama su se ljuljali momci i devojke držeći u rukama crvena i bela jaja. Jedna mantafa iz Vranja počinje ovako: „Danas je Đurđevdan... Momci će konji da jašiv, a mi, devojke, vrbe da kršimo i kuće da isitimo...”
Pesma je odjekivala uoči praznika, kad se išlo za trave i cveće, dok se u šumi brao zdravac, za vreme pletenja venca i drugom prilikom.
U vranjskom kraju je ranijih godina pevano više đurđevdanskih peoama. Po jednoj, koja je već pala u zaborav, Đurđe ide preko polja i dolina, lomi vrbove grane i bere „kitke svakojake”. „Oće Đurđe momke da opaše,/oće Đurđe mome da zakiti”.
Iz istočne Orbije i leokovačkog kraja je više interesantnih pesama. Peva se o odlaoku u šume da se bere „svakojako bilje”, od kojet treba da se viju „tri venca zelena”. Ne mali broj stihova posvećen je zdravcu, oimbolu zalenila i zdravlja. Bez njega kao da nema života: „kad ja cavtim sva gora miriše,/ kad ja venem, sva gora uvene.” Govori se i o svetom Đorđu (Đurđu) koji je obišao polje i kazuje majci da je letina najbolje ponela.
Đurđevoke pesme čuvaju i sećanje na drevnu prošloet. Samo jedan primer. Marinko Stanojević je u Timoku, u Jakovcu, upamtio od svoje majke Magdalene pesmu o prinošenju jagnjeta na žrtvu. Stojan hoće za Đurđevdan da zakolje sina Prvana, ali je iz oblaka išalo jagnje i čuo se glas:
„Bre stani, staii, Stojane,
ne kolji sina Prvana,
eve tebe jagnje za zaman!”[6]
Posle lazarinkih najvažnije obredne pesme su, svakako, kraljičke.
Kraljice su bile poznate i u Krajini. Živojin Otankoiić je opisao ovaj ritualni obred i naveo četiri sasvim kratke paome. Kraljice su, po njamu, išle „ponajčešće o Spasovu i Trojičinu dne, a i o Biljanom petku”.[7]
Godine 1937. sestre Janković su u Vlasotincu posmatrale igre koje su kraljice izvodile na Đurđevdan. „U Vlasotincu devojčice ko]e će učestvovati u izvođenju, počnu da se skupljaju još na masec dana pre Đurđavdana i da vežbaju u pevanju i igranju. Vrše se i druge pripreme: spremaju se barjaci od teške domaće šarene tkanine, i ukrašavaju praporcima gore na motci i dole na uglu. Na sam dan igranja barjaci se okite svežim poljskim cvećem koje, prema narodnom verovanju, ima mađijsku silu: da bi se momci obrtali za devojkama — obrten (trava sa žutim okruglim cvetovima); da bi momci pucali za devojkama — puknež; da bi kopneli — kopitnjak. Za zdravlje se namenjuje zdravac.”[8]
U leskovačkim selima Dragutin Đorđević[9], Miodrag Vasiljević[10] i drugi folkloristi zapisali su na desetine kraljičkih pesama. Milorad Dragić je, pak, opisao kraljički ritual u Dobroj i zabeležio nekoliko pesama.[11]
Ovaj se obred, jamačno, najbolje održava u pojedinim naseljima Grdeličke klisure (Ljutež, Manjak, npr.). Odrasle devojke na Đurđevdan obilaze seoske domove i pevaju kraljičže melodije.
Niz prekrasnih kraljičnih pesama je po svemu blizak ljubavnoj lirici. Ljubičica šalje pozdrav gorskom gorocvetu da se sastave u korenu, a poljube u cvetu (Pozdravlja se ljubičica). Od belog lica crnooke lepotice zasvetleo se čardak. Momče je palo u nesvest, ali mu je pomogla „jedna sluza devojačka” (Crnooka devojčica).
Spasovdanskih pesama je neznatno, mada se i ovde znalo za spasovdanski uranak. U rukopisnoj zbirci Dragutina Đorđevića nalazi se samo jedna i to „spasovdanska travarska“. Sveti Spasa oduševljeno odgovara da je njegovo polje „od svem ponajbolje": pšenice su „u klas uklasale“, a „livade u cvet ucvetale". Zar sveti Spasa u ovoj pesmi ne liči na svetoga Đurđa iz đurđevskih pesama?
Sačuvane su i dodolske i krstonoške pesme. U istočnoj Srbiji ih je, npr., pribirao Kosta Manojlović, a u Leskovačkoj Moravi Miodrag Vasiljević. Dodolske su sve, manje ili više, varijacije pesme Mi idemo preko sela, i nisu poetski snažne. Krstonoške su veoma srodne dodolskim. Kat-kad je samo pripev drugojačiji.
Značajne podatke o svadbenim običajima ostavili su Živojin Stanković (Krajina),[12] Marinko Stanojević (Timok)[13] i drugi etnografi.
Svadbu u Leskovačkoj Moravi nakon drugog svetskog rata podrobno je opisao Dragutin Đorđević.[14]
Svadbeni običaji se sve više pojednostavlju-ju, ponegde gotovo nestaju, ali ima i krajeva i naselja gde su još složeni i živopisni. U vranjskim selima npr., i dalje se igra „svekrvino oro“. Kad se svirači približe mladoženjinoj kući na oko 200 do 300 metara, zasviraju jače, a to je znak da će kroz koji trenutak svekrva da zaigra. Mnogi ljudi, a pre svega žene i devojke pohitaju njenoj kući da bi videli kako je obučena i kako igra „teško oro“.
Pošto svirači zasviraju „teško oro“, svekrva se triput prekrsti, a potom pruži ruku ženi koja joj je najbliža da se uhvati u kolo. To je jedna od njenih najboljih prijateljica. Počinje da igra prema istoku i napravi tri kruga. Igranje prekida tri puta i tom prilikom baca iz sita zrnevlje i drugo. Nekon toga daje sito da se odnese kući, a svekar i ostali prilaze i čestitaju joj što je doživela da ženi sina i da igra „svekrvino oro“.
Do sada je objavljeno na stotine svatovskih pesama, među kojima je i pravih antologijskih tekstova.
Među zapisivačima se ističu: Milan Milićević, Vladimir Nikolić, Marinko Stanojeiić, Koota Manojlović, Dragutan Đorđević, Miodrag Vaoiljević i dr. U listu Kića godine 1907. objavljen je veći broj ovatovskih pesama koje je u Humu kod Niša prikupio učitelj M. Đ. Jovanović. On ih je podelio na ogledničke (proševinske), svadbene i gostinske. Jaono se vidi da je svaki momenat svadbenot rituala u Humu početkom ovog stoleća imao svoju posebnu pesmu: „kad ulaze svatovi u dvorište”, „kad mladoženja sedne između kuma i starojka”, „kad starojko prevešuje devojku”, „kad prevešena ulazi u sobu”, „kad starojko mladence prstenuje” itd. Kića je 1907. godine doneo i svadbene pesme koje je beležio Jelenko Popović u naseljima između Huma i Sićeva.
Peva se i putem kad se ide za devojku. Takve pesme ponegde nazivaju putničke. Čuju se i prave balade. Tašta, npr., susreće svatove i saopštava im bolnu vest:
„Natrag, natrag, kiteni svatovi,
moja ćerka mrtva bolna lega;
nad glavu vu kitka cveće stoji,
do glavu vu žuta sveća gori!”
2.
Ovi zemljoradnički i stočarski predeli dali su čitav ciklus pesama o radu i uz rad. Najlepše su žetelačke i ovčarske, a postoje i kopačke, vinogradaroke (lojzaroke), prelačke, pesme koje prate kosidbu i druge.
Pesma je doskora bila oastavni deo žetelačkih običaja. „Na planini Koritniku kod Niša, na početku Zaplanja, i u drugim oblastima Srbije, tačno je određeno koje se pesme pevaju ujutru, pre podne, posle podne, pred Sunčev zalazak i noću za vreme žetve” -— piše muzikolog Miodrag Vasiljević.[15]
U istočnoj Srbiji okupljači su došli do više ovčarokih pesama od književne vrednosti, a osobito u svrljiškom kraju.
Motivi su pretežno ljubavni. — Čobanici je žao da probudi dragana koji joj spava na ruci. — Ovčar želi da ide u selo i da povede „tanac na devojće”.— Pesma proklinje devojku da se ne „vara s ovčara” jer je njegav život svakodnevni napor.
U šest dvanaesteraca iz vranjske okoline rečeno je mnogo: ovčar čuva na planini ogromno stado; u stadu je ovan sa zvonom u kojem je kuršum, a na njemu nacrtano oko devojke! (Ovčar čuva, majko, ovce na planine).
3.
Da je u ovim krajevima bilo mitoloških pesama sa paganskom sadržinom najbolji ou dokaz zapisi Ljubiše Rajkavića iz istočne Srbije, objavljeni u zbirci Dvori samotvorni.
U pogledu sadržine i izvestan broj lazaričkih i svatovskih pesama možemo svrstati u mitološke. U Vranjskoj Pčinji pevaju se i dalje lazaričke peome s mitolaškim motivima. — Devojka se takmiči sa Suncem i Meoecom u grejanju i sijanju. — Mladić je dobio opkladu i oženio se Sunčevom sestrom i dr. U leskovačkom kraju vaoma je raširena predsvadbena pesma Svu noć sedelo toj moje drago, a koja oadrži i mitološku crtu. S pravom je profeoor Nedić jednu njenu blisku varijantu ubrojio u mitološke pesme.[16]
4.
Timočka Krajina je pravi izvor bajalica, koje su odavno predmet intereoovanja vrednih skupljača i istraživača. U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti čuva se čitava zbirka bajalica rano preminulog pesnika Vlastimmra Stanimirovića (1879—1903). Dragocene materijale objavili su Petar Paunoaić, Slobodan Rakić, Ljubinko Radenković, Ljubiša Rajković i drugi, i time dokazali da se u narodu još mogu naći i bajalice od peoničke vrednosti. Bajalica Tekle su tri reke zaista bi mogla „poslužiti kao dokaz i za krilatost mašte i za neimarstvo jezika i za mekotu stiha”.[17]
5.
Ljubavne pesme su najbrojnije i najvažnije, a njihovi motivi prepliću se i u obrednoj i u običajnoj lirici.
Fizička lepota devojke je veliko nadahnuće za narodnog pevača u istočnoj i južnoj Srbiji. „Iz kruga ljubavnih pesama dve su morali stvoriti liričari posebne utančanosti."[18] Devojka je vitka, visoka i rumena jer kad je bila odojče, majka ju je nosila u gradinu i za crveno cveće strator vezivala kolevku. Od stratora je kapala rosa i padala na njeno lice (Devojko t’nka, visoka). Druga takođe odaje stvaraoca izuzetnog dara. Majka je kolevku vezivala za nebo, a vetrovi su je ljuljali. Tako je dete izraslo u vitku i visoku lepoticu (Oj devojko, devojano). Ove dve pesme, ili još tačnije njihovi najlepši stihovi, idu u red najboljih ostvarenja u našoj narodnoj lirici.
Ređi su stihovi o muškoj lepoti. U jednoj kratkoj varijanti koju je u Bučumu čuo Nedeljko Bogdanović lepota momka izaziva svađu među drugaricama i sestrama, pa se proklinje njegova majka:
Mlado momče, prokleta ti majća,
kad te rodi što te ne porodi
’el’ s’s brata, ’el’ s’s sestricu,
da razdeliš tvoje ubavilo.
U ljubavnoj lirici istaknuto mesto pripada pesmama o sevdahu i karasevdahu. Mnoge su ih generacije pevale, pa su ih obdareni pojedinci doterali u sadržini, izrazu i melodiji, te pokazuju izbrušenost prvog reda.
Ljubavne pesme na jugu, posebno u Vranju, ispunjene su sevdahom, istančane su i muzički savršene. Podsećaju na lepoticu Sofku i umetnicu Koštanu, zagledanu u tamnu i tajanstvenu goru. Pesme iz istočne Srbije odlikuje nežan lirizam i tiha tuga.
6.
Zapisan je čitav krug pesama o životu u staroj porodici, a motivi su različiti. U središtu interesovanja narodnog liričara su odnosi u kućnoj zadruzi. Međutim, pesme čuvaju i drevne crte.
U lazaričkim, svatovskim, žetelačkim i drugim pesmama slikan je i život u porodici, posebno položaj mlade žene u patrijarhalnom domu.
7.
Negovane su vekovima i lirske pesme i balade s istorijokom tematikom. Osmanlijska vremena pružala su najniše materijala za poetsko oblikovanje.
Liričar na Timoku i u predelima južnog Pomoravlja ispevao je čitav krug hajdučkih pesama, koje su mahom baladične.
Jedna od najpopularnijih je balada o hajduku koji je majci zaklao jedinca Stojana (Jovana). U vreme komitskog pokreta ova pesma je dobila novu crtu: četu vodi komita i nosi komitski barjak.
Prvi srpoki ustanak zahvatio je i ove krajeve i podstakao narodaog pevača da ispeva nekoliko pesama od veće umetničke vrednosti. Devojka se podsmeva Tekir-begu koji se iz Šumadije vratio bez konja i „čift-pištolji” (Oj bego, bego, Tekir-bego). Sažeta pesma More, vrćaj konja odnosi se na događaj iz 1805. godine, kada su Karađorđevi bećari u Grdeličkoj klisuri ubili iz zasede Abdul-agu iz Vranja.
Peome o ubistvu Osmana i Memet-age odnose se na kasnija vremena. Oomanova majka plače i kuka u gori za sinom, koji je poginuo na srpsko-turokoj granici. Turci i Turkinje iz dubine duše žale Memet-agu. Narodni stvaralac, prema tome, nije usko gledao na život, niti je bio nečim opterećen.
8.
Narodnooslobodilačka borba protiv fašističkog okupatora i domaćih izdajnika slavna je epopeja i u istoriji južne i istočne Orbije. To je u isto vreme bila i borba protiv socijalne nepravde, zaostalosti i svega onoga što je sputavalo čoveka i njegove stvaralačke onage.
Zato je i razumljivo što je u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji stvoren toliki broj pesama u Jablanici, Toplici, Pustoj Reci, Crnoj Travi i drugde.
Pojedine pesme su nastale na taj način što su prepevani i adaptirani stari tekstovi. Na primer Što mi sinu je stvaralački preobražena obredna lazarička peoma.[19]
Među pesmama se ističu antitužbalice o našim borcima i narodnim herojima (o Dragoljubu Toplici, Mirku Sotiroviću, Ratku Pavloviću Ćićku i dr.).
Izvestan broj pesama potiče iz Timočke Krajine. Širom cele Jugoslavije zna se za pesmu Krajinski smo mladi partizani.[20]
Među mnogobrojnim partizanokim pesmama dosta je i takvih koje imaju ne samo idejni zvačaj nego i nesumnjive poetske kvalitete. Takve su: Što mi sinu, ej, nad gore?, Ne l’ ti reko, Jelane, Moma kroz goru iđaše i dr.
Reference
[uredi]- ↑ Dr. M. Đorđević: Život i običaji narodni u leskovačkoj Moravi, Beograd, 1958, str. 327.
- ↑ Miodrag A. Vasiljević: Narodne melodije leskovačkog kraja, Beotrad, 1960, str. 8.
- ↑ Živojin Stanković: Narodne pesme u Krajini, Beo-grad, 1951, str. 24.
- ↑ Vladan Nedić: O usmenom pesništvu, Beograd, 1976, str. 49.
- ↑ Petar Pešić: Đurđevdan, Kića, 1911, br. 18.
- ↑ Marinko Stanojević: Đurđevdan, Prilozi za poz-navanje Đimočke Krajine, Niš, 1926, str. 15.
- ↑ Živojin Stanković: nav. delo, str. 32.
- ↑ Ljubica S. Javković i Danica S. Janković: Narod-ne igre, VII knjiga, Beograd, 1952, str. 39.
- ↑ Dr. M. Đorđević: nav. delo, str. 319—325.
- ↑ Miodrag A. Vasiljević: nav. delo, str. 70—82.
- ↑ Milorad Dragić: Pesme i igre „kraljice” u Dobri, Razvitak, Zaječar, 1970, br. 4—5, str. 71—72.
- ↑ Živojin Stanković: nav. delo, str. 10—16.
- ↑ Marinko Stanojević: Svadbeni običaji u Timoku, Prilozi za poznavanje Timočke Krajine, Zaječar 1924, str. 17—55.
- ↑ Dr. M. Đorđević: nav. delo, str. 435—486.
- ↑ Miograd A. Vasiljević: nav. delo, str. 93.
- ↑ Vladan Nedić: Antologija jugoslovenske narodne lirike, Veograd, 1962, br. 114.
- ↑ Vladan Nedić: Crn bosiljak, Raskovnik, zima 1968—1969, str. 42.
- ↑ Isto, str. 42.
- ↑ Dušan Nedeljković: Razvitak crnotravskih i leskovačkih narodnih pesama oslobodilačkog rata i revolucije (Dušan Nedeljković i Sergije Dimitrijević: Crnotravske i leskovačke narodne pesme oslobodilačkog rata i revolucije), Beograd, 1967, str. 3—4.
- ↑ Đurđica Petrović: Put pesme krajinske čete „Krajinski smo mladi partizani”, Rad VIII kongresa Saveza folklorista Jugoslavije u Titovom Užicu 1961, Beograd, 1967, str. 221—224.
Izvor
[uredi]- Momčilo Zlatanović: Lirske narodne pesme iz južne i istočne Srbije; izbor, Narodna knjiga, Beograd, 1982., str. 5-16.