UVODNE NAPOMENE
Interesovanje za narodne lirske pesme jugoistočne Srbije javlja se već početkom XIX veka i traje do naših dana. Prvi zapisi su iz pera čuvenog poslenika u oblasti narodne književnosti — Vuka Stefanovića Karadžića. Među stotinak lirskih pesama u njegovoj zbirci „Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica” iz 1814. godine, nalazi se i jedna stara ljubavna pesma iz Timočke Krajine:
— Kaži, Rado, kaži brati,
kol’ko imaš ljubovnika?
— Ja i imam do trojicu:
jedan mi je u Zagorju,
drugi mi je u Polomlju,
treći mi je ukraj dvora.
Koji mi je u Zagorju,
Zagorje ga izgorelo,
koji mi je u Polomlju,
Polomlje ga polomilo,
koji mi je ukraj dvora,
ukraj dvora, ukraj srca;
živ da mi je, mil da mi je!
U napomeni Vuk Karadžić je napisao: „I Polomlje i Zagorje (naije ili knežine) dolje preko Timoka, a ovu pjesmu je sam čuo u Negotinu od jednog Turčina, koji je mlogo godina bivao subaša po Timoku”. Osim toga, istakao je da je umesto dijalekatskog zameničnog oblika gi upotrebio i. U kasnijim izdanjima pesma je štampana s ovom dijalekatskom osobenošću.
Posle Vuka Karadžića pesme u istočnoj Srbiji beleži Miloš Milisavljević. Zbirku je objavio 1869. godine u Beogradu.
Intenzivnije beleženje lirskih pesama na ovom području nastaje posle 1878. godine. Pirot, Niš, Leskovac, Vranje i druga mesta pohodili su mnogi književni radnici, etnolozi i muzikolozi interesujući se za stanje folklora, pa je tako nastalo na hiljade zapisa, više zbirki, a dosta materijala je ostalo u rukopisima.
Popularnost lirskih narodnih pesama jugoistočne Sbrnje mnogo su pridonela i književna dela velikih srpskih realista Borisava Stankovića i Stevana Sremca.
Po rečima Vladana Nedića, Borisav Stanković „ih je rasuo, preko trideset, po „Starim danima”, po svim različitim izdanjima „Koštane”, po „Nečistoj krvi“ — ali rasuo kao mesečinu po svodu, tako da one dobijaju dubinu od prostranstva u kome trepere, a prostranstvo dubinu od njih. Svakako su zavičajne pesme, čulne i tanane, bile Stankoviću veliko nadahnuće.[1] Bora je i sam bio izvrstan pevač, pa je narodne pesme unosio u svoja dela ne kao živopisnu sliku radi spoljnje dekoracije, već kao dubinski smisao čovekovog bića. Mitke je samo s pesmom ono što jeste, Koštana je simbol poezije, muzike i igre. Ona se, kao pravi umetnik, zagleda u gustu goru i oseća kako ona miriše. A i pesme su takve — široke, duboke, osećajne: „Žali, diko, da žalimo”, „San me mori, san me lomi”, „Jovane, prvo gledanje”, „A ja sam ti, Leno, bolan prebolan”, „Stojanke, bela Vranjanke”... Niko, valjda, nije tako od naših pisaca, kao Borisav Stanković, prikazao dejstvo pesme na čoveka, njenu čudesnu, orefejsku moć. U delu „Pevci”, na primer, mladi Stojan peva:
Ako se ženiš, mene da zemaš,
karan, karanfilčeto, trandafilčeto,
cveće šareno, cveće noseno!
Stari hacija („već sasvim zaboraviv se”) tumači pesmu: „Šta je to cveće noseno i šareno? To je devojka, momak, koji se odavno poznaju, vole pa već se ljubili, milovali i onda moraju da se uzmu. To je cveće šareno, cveće noseno, što je već milovano, ljubljeno, jednom već taknuto, načeto, poneseno, nije čisto, prošarano...”
To isto, ali u manjoj meri, nalazimo i u pripovetkama Stevana Sremca iz staroniškog života — u „Zoni Zamfirovoj” i „Ivkovoj slavi”. Pesma je neotuđivi deo prirode starog hadži-Zamfira, lepotice Zone, sevdalije Mena, najvećeg i poslednjeg pesnika starog Niša — Kalče, njegovih „pobratima” i drugih. Topla, orijentalna pesma ima magijsku moć. O tome ilustrativno govori fragment iz „Zone Zamfirove”: „I u maju, kad cvetaju dafine, najradije je sedeo na prostrtom sidžadetu pod njima, pušio, izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio, samo od vremena na vreme izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta dafinova cveta i šakama ga još više grabi i priteruje svome nosi. Miris ga taj zanosi i opija. Budi u njemu davne uspomene taj orijentalski haremski miris žutog dafinovog cveta. Pa se čorbadži-Zamfir seća dahireta i rešmeta, i feredža i bademastih velikih očiju, i pesme jedne koja se negda tiho pevušila po srpskoj mahali — tiho, da Turci ne čuju —, pesma o mladom kavuru i o Zejni nekoj! Tada ga obuzima slatka seta, i stari Zamfir tada tiho žali za mladošću svojom pod cvetnim dafinovim drvetom, koje je i onda tako isto mirilo.”
U jugoistočnoj Srbiji je najviše negovana lirska pesma. I ona, po izuzetnim vrednostima: intenzitetu emocija, slikovitosti jezika i čarobnim prelivima zvukova i boja, ide u red najlepših ostvarenja u nas.
Sastavljači ove knjige pregledali su zbirke, časopise i druge publikacije u kojima su štampane i pesme iz ovih krajeva i odabrali 142 pesme prema njihovom ukusu, reprezentativne. Njihovo je želja bila da izabrane pesme, jedna kraj druge, zablistaju u punom sjaju i da u svojoj lepoti i vrednosti doću do širokog kruga ljubitelja narodne poezije i umetnosti uopšte.
Klasifikacija je i nama, kao i drugima koji su se ovakvim poslom bavili, zadala dosta teškoća, jer se pesme, poput i drugih književnih dela, često izmiču razvrstavanju. Naime, mnoge ol njih mogu biti jednako ljubavne kao i obradne, posleničke kao ljubavne, itd. Ljubavni motiv, nesumnjivo, dominira. Držali smo se, uglavnom, uobičajne klasifikacije u nas, poštujući, pri tom i grupisanje koje su zapisivači primenjivali. Nismo išli za tim da zastupimo sve vrste i podvrste, nego smo nastojali da pesme biramo prema njihovoj poetskoj vrednosti. To nas je oslobodilo i obaveza da ravnomerno zastupimo sve krajeve Jugoistočne Srbije, ali kako se na ovom prostranstvu, pod istim ili sličnim uslovima, jednakim ili sličnim senzibilitetom pevalo u prošlosti, prirodno je ostvaren i ovaj princip, u načelu naravno, pa su tako izabranim primerima predstavljeni: Zaječar, Lužnica, Ponišavlje, Leskovačka Morava, Vranje, itd.
Osećamo, takoće, potrebu da damo neka objašnjenja koja se odnose na tehničku stranu rada. Odabrane pesme doneli smo izvorno. Izvršili smo neophodne izmene, koje suštinski ništa ne remete: svakoj pesmi smo dali naslov (tako je i u narodu), razdelili smo ih na strofe, izbacili smo navodnike za upravni govor i uvek smo ga obeležili crticom i ujednačili pravopis, gde je to bilo mogućno, prema sada važećem.
Na kraju, želimo posebno da istaknemo duboku i trajnu zahvalnost univerzitetskim profesorima dr Tvrtku Čubeliću, dr Radomiru Ivanoviću i dr Šefćetu Planu koji su svojim stručnim savetima doprineli konačnom uobličavanju knjige.
Reference[uredi]
- ↑ Vladan Nedić, Narodne pesme vranjskog kraja (povodom zbirke Momčnla Zlatanovića), Igliče venče nad vodu cveta, Vranje, 1967, str. III.
Izvor[uredi]
- Momčilo Zlatanović i Staniša Tošić, Čudno drvo - lirske narodne pesme jugoistočne Srbije, Gradina, Niš, 1971., str. 5-8.