Tutor

Tutor Pisac: Svetozar Ćorović

TUTOR

I

TODOR SUŠIĆ (širok, debeljkast čovjek, sa mladićski rumenim licem a prosjedom kosom, stao, u nekakvim starim, pohabanim i okrpljenim haljinama, — koje je naročito za ovu priliku obukao, — pred mladoga, suhonjavoga sudca, pa, iz sve snage, udara se rukama u prsa): Izbavljaj me, gospodine, tako ti živa glava na ramenima! ... Ubio ga Bog, dabili ga ubio, živjeti mi ne da! Izjede me, gospodine! ... Evo dvije godine, otkako mu umrije otac i otkako mu mene metnuše za tutora, nema dana, kad mi ne dođe na dućan i grize me k’o crv drvo. Ište para ... „Daj, daj para” — veli — „ti si moj tutor i u tebe su moje pare!” ... „Ama kakve pare”? zborim ja „u mene nema tvojih para... I ja ti ne smijem više dati, nego ti je gospodin sud dosudio” ... Ič, on ne ferma!... Začepi uši, pa samo stane i viče: „para, para, para!” ... Rašćer’o mi je sve mušterije od dućana. .. Ne smije pošten mušterija da pristupi, kad vidi njega kako viče... A besposlenjaci i beskućnici skupljaju se oda svih straka, smiju se i gledaju k’o da sam ja kakav pehlivan jali karađoz ... Nego izbavljaj, gospodine, ako znaš šta je muka i nevolja!. .. Drugoga mu gurni nek’ mu bude tutor, ubio ga Bog dabili, a mene pušći s mirom.
SUDAC (uzeo olovku i šara njome nekakvu glavu na hartiji pred sobom): Vi mu morate biti tutor... Vi ste mu kum ...
TODOR: Ama kakav kum, u z’o čas se ja skumio?... Ima on još kumova, pa nek se i drugi okušaju... Ja ću oboliti zbog njega! ... Evo vidiš sve ove bijele dlake što su mi u glavi, sve mi ih on obijelio! ... Baterisa butum sve! ... Carsku haznu da mu dadem i nju bi upropastio! ... A u mene svaki dan ište, ište i ’suje me i naziva me svakakvim imenima. Rek’o mi je i da sam jarac... Pomisli, moj gospodine, ja njegov kum, koji sam njega drž’o na rukama, pa jarac! ... Pa to nije samo za me uvreda, nego za čitavu familiju, jer biva, kad sam ja jarac, onda izlazi i da mi je žena koza i đeca kozlići ... Obruka sve!...
SUDAC: Tu se ne može pomoći ... Vi još morate biti tutor.
TODOR (Uhvati se za haljine i pokaza sve one zakrpe): Ama, gospodine, ja sam siromah čojek! Vidiš li kakve haljine nosim?... Dosta je meni i moje kuće i moje četvero đece, da i za nji mislim, a kamo li još i za tuđine... Ako je i kumče, tuđe je dijete... I, eto, ja sam mu bio tutor dvije godine, pa nek i drugi bude ... Kad izabirate načelnika i podnačelnika, bježite od mene, a kad kome treba tutor, onda mene za vrat... Je li to pravo?... I kad nećeš lijepijem načinom, ja ti, evo, kažem da neću više bit’ tutor za inad... Vi birajte ovnove, volove, pa i vukove, ako hoćete, ama ja beli neću...
SUDAC (Uzme zakonik i prevrne nekoliko listova): Ovđe stoji, da, ako nećete dobre volje primiti se tutorstva, sud vas može prisiliti... Opravdati se od tutorstva možete samo otsustvom, bolešću, ili ako imate petero svoje djece.
TODOR (upada): Pa im’o sam ja petero!
SUDAC: Gdje su?
TODOR: Jedno mi umrlo davno.
SUDAC: Eh, to ne vrijedi! ... Vi treba da imate žive ... Živih petero djece morate (ovdje sudac jače naglasi) imati, pa onda možete da ne budete ničiji tutor .
TODOR (Skrstio ruke i gleda suca začuđeno): Ama jesam li ja, na priliku, jedna fabrika?
SUDAC: Ko vam to kaže?
TODOR: Kažeš mi ti ... Kako ću ja mimo božiju volju imati petero đece?... Nije to tako lahko! ... I da ja tako poćeram, ne bi’ bio ’vako debeo, nego bi se savio k’o gudalo.
SUDAC (Zaklopi knjigu i slegne ramenima): Onda vam ja ne mogu pomoći.
TODOR: Ama ...
SUDAC (presiječe): Dosta je!
TODOR (Zavrti glavom, udari se rukom u prsa i izađe).
 

II

(Do godinu dana, u istoj sobi).

TODOR (Veseo dotrči, lupne vratima i raskorači se pred sucem. U licu je nešto mršavija, ali se zarumenio još više, a oči mu se sjaje. Kad govori viče iz glasa): Muštuluk mi gospodine!
SUDAC (Ostavi pero): Šta je?
TODOR: Rodilo mi se peto ... Ako ne vjeruješ, hajde pa gledaj! ... Sin mi! ... Zdrav je, fala Bogu, pa punačak, pa kad plače čuje se u treću mahalu...
SUDAC: Pa što to meni govorite?
TODOR: Najprije tebi! ... Sad više mogu i ne biti tutor... Sad te više neću ni moliti, jer me moj sin izbavio k’o Kraljević Marko Toplicu Milana iz latinske tavnice ... Sad lijepo tražite drugoga, pa nek i drugi okuša ... I ove godine dosta me jada ubilo s njime! ... Nije mi više govorio ni da sam jarac, nego još gore ... Eh, pa neka sada govori drugome!...
SUDAC (Izvadi nekakve spise i gleda ih): Pa drugi mu i ne treba... On će sad postati punoljetan.
TODOR (Objesi ruke niza se): Ama metnite mu drugoga, makar samo dva mjeseca ... Metnite onoga horjatina Pantu što se uvijek smij’o meni i mojoj nevolji ... Samo deset dana neka i on okuša!
SUDAC: Vi nećete više biti tutor, a drugo vas se ne tiče...
TODOR (Uzdahne): E, to nije pravo! ... Drugi niko da ne okuša osim mene! ... Da je za načelnika i podnačelnika, svak bi se grabio, a ovako ... (Opet uzdahne i oborene glave izađe).

Izvori

• Svetozar Ćorović: Celokupna dela, I—VII, knjiga 1, strana 375-378 , "BIBLIOTEKA SRPSKIH PISACA", Beograd, Izdavačko preduzeće "Narodna prosveta".

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.