Turci robe Senj
Četu kupi Kuna Hasanaga,
Četu kupi po Hercegovini.
Kad je Kuna četu pokupio
I u četu pašu silenoga,
Al ta paša krvopija naša, 5
Dovede ih pod visoku kulu,
P a j' ovako Kuna besidio:
»Kud li ćemo, na koje li strane?
Da idemo u Cetinu ravnu,
Skoro smo je Turci zarobili; 10
Da idemo na ravne Kotare,
Svi su doma kotarski serdari,
Ma hajdemo k Senju kamenome.
Pa hoćemo njega zarobiti,
Uhvatiti Ivan kapetana, 15
Pa hoćemo njega savezati,
I bilu mu kulu zarobiti,
I iz kule blago odnositi;
Odvest ću mu sestru jedinicu,
Kakve cure na kaurin nema!« 20
Progovara paša sileniti:
»Pobratime, Kuna Hasanaga,
Ljute jesu oko Senja guje,
Neg' hajdemo Kninu malenome!«
A l ovako Kuna besidio: 25
»Baš hoćemo k Senju kamenome,
Ondi ćemo blago odnositi!«
Što rekoše, porekli se nisu,
Razvijaše svilene barjake,
Pa odoše k Senju kamenome 30
Baš pod kulu Senjkovic Ivana.
Al Ivana doma ne bijaše,
Otiša je ka Primorju Dolnjem
Svome pobri Petru Mrkonjicu
Izpijati vino crveniku, 35
A nađoše Ivanovu majku.
Besidi joj Kuna Hasanaga:
»Ej, bora ti, moja stara bako,
Gdi je pobro Senjković Ivane?
Mislio ga zvati u svatove. 40
Gdi li pobro Senjanin Tadija?
A gdi ti je Luka barjaktare?«
Ma se majka bila privarila,
Sve Turčinu riči kazivala.
Uđe Kuna u visoku kulu, 45
Pa izvede liepu divojku,
I iznese nebrojeno blago;
Odnio mu iz riznice blago,
A po Senju zulum počinio.
Dosta senjskih kula zapališe, 50
I još dosta roblja odvodiše.
Otalen se Turci podigoše,
Robe, nose, šta im je i drago,
Pa ga vode momke i divojke,
Nevistice potežu za dojke, 55
Sve do Knina grada malenoga.
Kad to vidi Ivanova majka,
Da su Turci roblje odvodili,
Brzo ona knjigu nakitila,
Pa nalazi hitro knjigonošče, 60
I u knjizi pozdravi Ivana:
»Da si brzo k Senju kamenome!«
Sve mu kaže, što je i kako je.
Knjigu štije Senjanin Ivane,
Knjigu štije, suzam je izlije. 65
Upita ga Petar Mrkonjića:
»Moj pobrica, Senjković Ivane,
Koja ti je knjiga jadovita?«
Sve mu Ivan po istini kaže.
Progovara Petar Mrkonjieća: 70
»Nu ne cvili, dragi. pobratime,
Ako nami Bog i srića dade,
Haj'mo, brate, niz ravan Kotare,
Lako ćemo Turke pohvatati,
Povratiti naše robinjice!« 75
Pa je Petar slugu dozivao:
»Hajde meni u tople podrume,
Brzo meni opremaj konjica,
Dok obučem na tilo odilje!«
I uzimlje svietlo oružje. 80
Ode Petar opremati tilo,
A sluga mu opremi konjica.
Posidoše dva dobra konjica,
Poletiše niz Kotare ravne,
Baš do kule Ile Smiljanića. 85
Sidi Ile u svojoj oblici,
Sidi Ile, hladno pije vino,
Pa Ilija 'vako progovara:
»Da ste zdravo, oba pobratima,
Haj'mo, braćo, u visoku kulu, 90
Pa ćemo se ponapiti vina!«
Al mu Petar riči besidio:
»Nismo došli čaša izpijati,
Nego brzo ti sedlaj konjica!«
Sve mu kažu, što je j kako je, 95
Da je Kuna četu pokupio,
I došao k Senju kamenome,
Odvodio seku Ivanovu.
Dok Ilija riči besidio,
Odmah se je na noge skočio, 100
Dokopa se svilenih barjaka,
Iznese ih pod visoku kulu.
Pa izmeće plava diverdana.
Ode jeka niz ravne Kotare.
Ugledaše kotarski serdari, 105
Sve ga iđu pod bielu kulu,
Ma pod kulu Smiljanić Ilije,
P a Iliji riči besidili:
»Šta je tebi, diko od Kotara?«
Sve im Ile po istini kaže: 110
»Nego dobre opremaj konjice,
Nalivajte u buraće vina,
I mećite tamu u bisage!«
Od družine pogovora nema,
Svi se tute opreme junaci, 115
Odmah dobre konje posidoše,
Pa razviše svilene barjake,
Odletiše k Senju kamenome,
Da pitaju Ivanove majke:
»Poznaješ li ijednog Turčina?« 120
Al im stara besidila majka:
»Ja poznajem Kunu Hasanagu,
Privari' se, ujede me zmija,
Sve kazala, što je i kako je!
Kuna uđe u visoku kulu, 125
Robi, nosi, što mu je i drago,
Izvede mi ćercu jedinicu:
Jao meni do Boga miloga,
Gdi će mi je Turci poturčiti!«
»Ej bora ti, Ivanova majko, 130
Kuda jesu Turci okrenuli?«
Još ga oni to u riči biše,
Kad eto ti momka gologlava,
Gologlava, jadna bosonoga,
Krvava mu do ramena ruka: 125
»Gdi s', Ivane, odnili te đavli!
Eno Turci Kninu malenome,
Sve su Turci redom zarobili,
Odnesoše nebrojeno blago,
Odvedoše mlade dievojke, 130
Sto momaka i mladih divojka,
Odvedoše u zemlju Turkinju!«
Dok junaci riči ugrabili,
Sve su svoje konje obojili,
Pa dođoše Kninu malenome. 135
Otalen se digoše junaci,
Pa ga idu niz Strmicu ravnu,
A Bog dao i srića junačka,
Jer su Turci konje razsidnuli.
Da će tute Turci počinuti. 140
U to doba kotarski serdari
Ugledaše mlade robinjice,
Mole oni Boga velikoga,
Najprvi je Petre Mrkonjića,
A za njime Ile Smiljanića, 145
Pa je onda Senjanin Ivane,
Za Ivanom Janković Stojane,
Barjak nosi Komnen sa Kotara.
Ugledaše janjičari Turci,
Svi se oni na noge skočiše, 150
Pa ga dobre konje posidnuše.
Izmiša se Turčin i Kaure,
Tu se siku za dva bila dana,
Po Strmici i oko Strmice.
Savezaše Janković Stojana, 155
I deliju Petra Mrkonjića,
I onoga Ilu Smiljanića,
Ma Ivana savezat ne mogu,
Neg' Ivana ranom. obranili.
Pripali se kotarski serdari. 160
Ali bila podvikuje vila:
»Ne bojte se, kotarski serdari!«
Ono nije jedna bila vila,
Neg' delija Luka barjaktare,
A za njime Senjanin Tadija. 165
Kod Tadije trideset Senjana,
Jer junaci išli čeetovati,
Pa junaci roblje odvodili.
Kad doleti Senjkovića Luka,
Kad ugleda svezane junake, 170
Niz obraze suzam obalio,
A za njime Senjanin Tadija,
Za Tadijom trideset Senjana,
Udarili čili na umorne.
Kako oni razganjaju Turke, 175
Uhvatiše Kunu Hasanagu,
Svezaše mu i noge i ruke;
Uhvatise pašu silenoga,
Svezaše mu ruke naopako;
A ostali Turak' janjičara, 180
Pogubiše, izsikoše mlade.
Kad su Turke lipo opremili,
Tad sidoše užnu užinati,
A pak Janku riči besidili:
»A šta ćemo Kuni učiiniti? 185
Oli ćemo oke izvaditi,
Pa ga ovdi Kunu ostaviti?«
Al ga Janko riči besidio:
»Ne Turčinu oke izvaditi,
Neg' gonimo na ravne Kotare, 190
Pa ćemo ih cinom prociniti,
Nek donesu nebrojeno blago!«
Tada paši riči besidili:
»Oli voliš sa ramena glavu,
Oli voliš tri tovara blaga, 195
I tri konja, koji nose blago,
I jabuku od suhoga zlata,
Da ostane na ramenu glava,
A da kazeš po Hercegovini
Baš kakvi su kotarski junaci?« 200
A Turčin im riči besidio:
»Dotrat ću vam tri tovara blaga
I suviše jabuku od zlata,
Ostavi mi na ramenu glavu!«
To serdari jedva dočekaše, 205
Otraše ga na ravne Kotare,
Povratiše momke i divojke,
Turskih konja dosta odvodiše,
Odnesoše svietlo oružje.
Pa dođoše k Senju kamenome, 210
Pa ih meću u tanku tamnicu,
Dok su Turci donosili blago.
Kada Turci donesoše blago,
Besidi im Luka barjaktare:
»Hajte, Turci, u zemlju Turkinju; 215
Kaži, paša, po Hercegovini,
Ej kakav je Luka Senjanine!«
Pa uzimlje Tataru kandžiju,
Pa Turčina ti'o ošinuo,
Kud god kuca, po njem koža puca!220
