Trubač
Ležao je ranjen, bez snage i maha...
Puk mu prepolovljen. Tad krvavom rukom
On dokopa trubu, prinese je s mukom,
I zatrubi „Juriš!" iz poslednjeg daha.
I ratnici stari, bez mane i straha,
Nošeni tim silnim, čudotvornim zvukom,
Krvavi i strašni, s zastavom pred pukom,
Pođoše na „juriš" u oblaku praha!
I on vide mase gde ponovo niču,
I kako, k'o vihor, kraj njega promiču
Oštri bajoneti i šinjeli grubi,
I srušen, pod karom, gde se krv još toči,
Sa osmejkom blagim on zaklopi oči
I zaspa zanavek, s usnama na trubi...
