Trpen-spasen/V
V
Šta već toliko jadikuje porodica Maksina? Ta sin njihov ide da vidi sveta, da se što više nauči. Što je god mogao naučiti u Novom Sadu, već je sve naučio.
Šta se brinete za vašega Gavru? Sa brijačem u ruci može proći sav svet.
Šta će faliti Gavri? Rođen u Novom Sadu, u srpskom Parizu, rođen od prastare čiste berberske krvi, štono vele, pur sang berberin, u školi svog oca Makse, uvežban od toli znamenitog berbera Đoke Glađenovića, šga će mu faliti ma kud oti šao.
Novi Sad, glavni stan i đeneralska škola za berbera, a Srbin — rođen berberin, to jest, boljeg berbera na svetu nema.
Šta vi berberi iz Toleda i Sevile, i vi svi španski berberi, šta ste vi prema srpskom berberu? Pošljite amo sve vaše berbere na konert, na megdan, pa ćete svi nikom poniknuti, i moraćete priznati da je srpski berberin zaslužio da od njegovog pleha vaš don Kihot sebi šlem na glavu na takne.
Stara, pripoznata je stvar da su srpski berberi najbolji, a posle njih dolaze Turci, Mađari i Rumuni. Srbin brije brzo, lako i čisto; jedva osetiš kad je počeo i kad je svršio, nit' ti glavu amo i tamo razvlači. Turčin čisto brije, i to dokorena, al' tako ti među kolena u presu glavu metne, da ako si slab, možeš izda'nuti. Mađar čisto i dobro brije, al' mnogo civra i krevelji se. Rumun čisto brije, al' malo poteže. Nemac il' te mora okrvaviti il' te rđavo obrije, da klice ostanu. Nemac je već bolji za frizera.
Srpski berberin, štono vele, u brijanju ima „sigurnu ruku", a to mnogo čini. Kad bi ovaki Srbin, koji doktoriju ili hirurgiju uči, pokraj toga i brijati naučio, koliko bi' imali Balaša, Bilrota i Pirogova! O njihovoj slavi znaju mnoge velike varoši pripovedati, osobito Pešta, Beč i Grac. Naći ćeš ih u Parizu i u Njujorku.
Ne brinite se za Gavru, on je sad u Pešti, a u Pešti je kao kod kuće.
Sad je u oficini samo Đoka i Ljuba, a kad ima vrlo mnogo posla, onda tek pomogne i principal, a to biva samo kad je veliki svetac ili vašar.
Ljuba jednako laćmana brije. Kad god doće, uvek raspituje za frajlu, a Ljuba poruke i otporuke nosi.
Malo pomalo, pa se i gospođa Fema utešila. Pisao je Gavra, da je zdrav i da je u oficini kod g. Loštajnera primljen. Veće radosti majstor Maksi nije trebalo.
Prolaze dani, dođu i prođu zimski prvi sveci, Božić i Nova godina, i već su tu fašange.
Sad nastaje radost za frajlu, laćmana i Glađenovića.
Salika jednako ganja Đoku da ide s njom na bal, al' Đoka ne sme na frajmuziku zbog kasapa. Otišao je s njom dvaput u drugo mesto blizu Novog Sada, u Futog, i tu se dobro sa Salikom naigrao, nit' su ga tukli kasapi nit' je ko kod kuće znao gde je bio.
Y Novom Sadu su ispala dva bala najlepše, jedan oficirski i jedan „purgerski".
Na oficirski bal bili su pozvati svi viši beamteri i senatori sa porodicama, tako isto i jače trgovačke kuće; trgovčiće, bakale i majstore nisu zvali.
S velikom nategom bi pozvat sa porodicom i Maksa. Tu je imao laćman sa svojim komoratima dosta posla. Oni neće nikako berbera na svom balu. Jedni behu popustljiviji, osobito prema frajli Milevi, pa su predlagali da frajla Mileva može doći u društvu sa drugom kojom pozvatom porodicom. Bilo im je žao Mileve, jer je lepa devojka, a osobita igračica, mogla bi bal dičiti. To opet nije rezon. Drugi opet predlažu da i mater pozovu bez oca. I to nije u redu. Predić se sa svojim prijateljima bori za majstor Maksu, i pobedu održi. Pomoglo mu je to što je Maksa imao kuću i dvanaest lanaca zemlje, i bio je član varoške opštine, opštinar, pravi „birger" kraljevske novosadske varoši.
Tako Maksa sretno prodre sa porodicom na oficirski bal.
Po varoši čitava graja zbog toga. Gdekoje gospodske kuće opet zavide Maksi, pa pristaju uz one koji ih ogovaraju.
Ali Maksi i njegovoj porodici ni brige.
Đoku, naravno, oficiri nisu zvali; no on je baš uprkos otišao sa Salikom u Futog na bal, u velikoj seoskoj birtiji, i možda se bolje proveo nego da je na oficirskom balu bio.
Eto, tu je već i oficirski bal, baš u subotu; to je gospodski. Što je bilo gospoštine i nobiliteta, sve je tu. Banda soldačka svira. Gospodičići civiliste nadmeću se u igri sa oficirima.
Frajla Mileve još nema. Gdekoje se već raduju da neće ni doći. Osobito laćman je nemiran, nestrpljiv, jednako izviruje; kad ujedared eto njegove dame.
Frajla Mileva, gospođa Fema, i gospodar Maksa Svilokosić ulaze. Dočeka ih laćman Predić, pokloni se, pa frajlu ispod ruke vodi, a roditelji za frajlom, pokaže im mesto da sednu. Frajla i gospođa sednu, a gospodar Svilokosić pomeša se međ gospodu. Svi na njih gledaju. I mogu gledati.
Badava, najlepša je frajla Mileva. I mati još dobro izgleda. Mileva ima roza haljinu, prevučenu finim tilanglejom, u kose upleteni beli i višnjikasti cvetići. Stas kao u srne, nožice tanko-formaste. Sva je rođena za igranje; pa njene crne oči, kako se u njima staklenog osvetlenja zraci prelivaju. Šta je pokraj njih rubin, šta li dijamanat!?
Gospođa Fema imala je haljinu od modrosrebrnkaste svile, vrlo joj dobro stajala. Crnomanjaste pri sveći uvek mlađe izgledaju. Gospođa Fema je jako crnomanjasta, pa izgleda za petnaest godina mlađa. Tako izgleda, kao lepa, zrela devojka od dvadeset i pet godina, a da nije pokraj nje Mileva, još mlađa.
I gospodar Maksa dobro izgleda. Fini do kolena crn kaput, crne pantalone, beo „žile", zlatan lanac; veliki čovek, veliki brkovi delijski rasčešljani, izgledao je kao kakav penzionirat konjanički obrštar. Gospodar Maksa i ton svetski poznaje. Nije hteo rano doći, nego docnije. Što se tiče njegova držanja, tu nema mane.
Banda svira „valcer", onda se to zvalo „tajč". Predić jedva dočeka. Oficirska mu je kapa o kajišu o levu ruku obešena, a desnom prihvati Milevu, koja se već digla, pa igraju. Toj lakoći, toj brzini, i toj graciji nema para. Nožice Milevine ne vide se kad zemlju dotakne. Kad se u igri savija, ona njena gipka opružnost muške oči čara; već i talasanje njenih haljina je primamljivo. Svi kao ukočeni gledaju Milevu. Muški se dive. Dame, koje ćeri nemaju, sve je fale; frajle... gdekoja gledi na nju izdaleka ponositim, „prezritelnim" okom, gde-koja opet baci brz pogled na nju, pa ga povuče brzo, zarumeni se, boji se da se zavist na licu ne primeti.
— Sve badava, sakri'te se sve pred Milevom, ne pomaže vam tu nikakav rang, pa da ste sve same grofice, — tako misli u sebi gospodar Maksa, kad vidi kako Mileva igra i kako je svi gledaju.
Sad se počnu svi za Milevu otimati. Prestade svaki rang, svako misli, „svi smo po podobiju božijem i ubogi i bogati", i grof i berberin, al' Milevu bog stvori i ukrasi što retko koga.
Mileva ide iz ruke u ruku. Otac i mati sve rastu. Predić trijumfuje nad protivnicima, kamarati pristupaju k njemu, svako mu ruku stiska, gratulira.
No doduše i Mileva je sve upotrebila samo da učini dobar utisak. Znala je da je graja zbog nje, da je zavist prati, i da mora pasti il' pobediti.
Sviraju kadril. Predić je već našao vis a vis, jednu trgovačku 'ćer, frajla Katicu, i jednog obrlaćmana. Frajla Katica je bila posle frajla Mileve najlepša, pa je i ona bila trn u oku. Neke frajle neće da igraju, neke opet neće u toj koloni gde je frajla Mileva. Stvore dve kolone. Mileva sve veze. Laćman nikad pred nikakvim komandantom takve korake nije pravio, pasija videti ga, kad pravi „ete" il „an avan". Kad dođe „promenad", a Mileva s njim tako regularno mašira, u varijacijama takove evolucije pravi, da su se svi, i sam major, divili, dosta bi bilo za jednog kapitulanta. Ali samo pri šanžiranju ruku gdekoje dame ne htedoše ioj ruku dati, no pružali su joj parče marame, što Mileva „prezritelno", al' smešljivo mimoiđe. Kada su to oficiri videli, zaključe dati joj udovoljstvo. Kad zasviraju polku, svi redom c njom igraju, svi viču: bravo! fora!
Ova noć bila je vrh, zenit slave Milevine. Ova noć neće se nikad zaboraviti.
Y odmoru, kada se frajla Mileva i frajla Katica promeniraju, a oficiri oko njih lebde, mnoge sedeće dame i frajle pakosne poglede bacaju, no sve zaman.
Nastupi odmor. Sad se večera, banda svira; Maksina je porodica gost oficira. No nisu ni oni mogli gosiodara Maksu Svilokosića postideti. Mal' koji čas, pa Maksa zapoveda, tokaljeri i šampanjeri sve lete. I tu je bio Maksa na svom mestu. Nazdravlja se frajla Milevi i porodici, burno: živila!
Posle odmora opet se igra.
Gospodar Svilokosić dopao se sa svojim šarmantnim ponašanjem. Ne samo ober-, nego i štabalni su se oficiri s njime rado razgovarali.
Što bliže zori, društvo sve veselije.
Rašćepuri se starije društvo. Igra se „krajcminet". Tu je i gospodar Maksa, igra sa jednom gospom, penzioniratom rehnungs oficijalkom. Svako se divi kako Maksa igra. Krajc-minetu kraj.
Opet valcer igraju. Sad bo'me dođe red i na gospođu Femu. Započe s njom Predić, pa onda za njim svi oficiri. Sad se tek videlo ko je prava igračica; vidi se da je u oficirskoj školi igru naučila. Sve se otimaju za njom, igra lako kao pero. Kao god što je frajla Mileva slavno započela, tako isto je opet gospođa Fema slavno završila.
Dame se već razilaze.
Dođe subjekt Ljuba, otprati gospođu i frajlu, a gospodar Maksa ostane još u društvu, baš do bela dana, i slavno provede. Ovaj dan, ta noć užljebiće se u srce frajle Mileve kao najznamenitiji spomen u njenom životu.
Tako prođe oficirski bal. Mnogi će ga se se ćati.
Laćman Predić je sretan, presretan, ništa mu ne fali, samo kaucija i dozvola, pa odmah bi se ženio. Ali kao što je spomenuto, Tu stvar zapinje. On je sin felbaba, stao je u militarnu školu i postade laćmanom. Otkud kaucije? Gospodar Maksa da sve proda, kojekako bi se kaucija nabavila, al' tako što ne može niko od njega iziskivati, ne može niko želeti da se ubije. Meće i laćman i frajla Mileva na lutriju, ništa ne pomaže. Strašno se u njemu ljubav razgorela, ne zna sam šta da čini.
Tako isto i frajla Mileva strada.
Ljuba ide jednako laćmana brijati. Laćman se njemu poveri, i šilje po njemu pisma frajla Milevi. Kadikad samo cedulje zapečaćene. Ljuba je takođe i od frajle pismene poruke donosio. Za ove je to znao Đoka, i proučio je sav njihov odnošaj i sve slabosti. Jedared ovaku cedulju pošlje: „Draga Milevo! Ako kako god ne dođemo do kaucije, il' svlačim uniformu, pa idem u solaru, il' se ubijam." To je Đoki dosta bilo. Sad tek sinu sunce boljoj nadi. Malo pomalo uvukao se u sve njihove tajne.
Kad je video, gde leži slabost laćmana, da nema kaucije, i po tome da je ne može uzeti, on odmah posta veseliji, slobodnije se pokazuje pred frajlom. Sravnio je sebe sa laćmanom, i pronašao je da je on sretniji čovek, da se može ženiti kad hoće, al' laćman ne. I ovo njegovo nadmoćije pokazaće mu fino prvom prilikom.
Držaće se još jedan „trgovački", pa onda „purgerski bal." „Trgovački" nije „purgerski", a „purgerski" nije „trgovački." Može kogod biti „purger", ali zato nije „trgovac". To su pojmovi svud po malim provincijalnim varošima. Trgovački je bal već u manjem mestu kao pique-nique, a „purgerski" nosi karakter zanatlijski. Purgerski je bal demokratski, oni primaju i one koji se drže u rangu višima od njih, pustiće i grofa, one druge pak, niže od sebe, ne puštaju. Razlika je još samo to što su oni na ovom purgerskom balu domaćini, ne vežu se nikakvih propisanih toaleta, ni moda, i ako bi ko stran kao gost nji' u tome ismevao, svaki purger kao domaćin pokazao bi mu vrata, i mogao bi se sretnim držati ako samo mirno prođe.
No purgerski balovi doista i jesu najzanimljiviji balovi.
Ti dobri vredni majstori i majstorice sa svojim sinovima i kćerima, to su domaćini purgerekog bala.
Trgovački je bal bio i prošao. Kad je već gospodar Maksa sa svojom porodicom pozvat bio na oficirski bal, naravna stvar da je morao biti po zvat i na trgovački. Inače bi bila uvreda za oficirski bal. I na ovom balu bila je Mileva sa roditeljima i laćmanom. Ni ovde nije bilo Glađenovića. Nije bio zanimljiv bal, kruta je etikecija vladala.
Sad dolazi purgerski bal. Uredili su ga zanatlije, a ureditelj je bio gosggodar Maksa Svilokosić. Cena ulaska mala. Sva gospoda mogla su doći, i militarna i civilna, pa i trgovci. Prava demokracija. Obući će se ko kako hoće, bez propisa, naravno samo čisto. Banda je ciganska. Kakvi pikniki, kakvi oficirski balovi, sve na stranu, videćete kako se tu veseli.
Gospodar Maksa, pošto mu je dugo čekati na balu večeru, najpre večera kod kuće, premda će i na balu večerati, jer on ne večera kod kuće iz cipiluka kao mnogi drugi. Gospođa Fema se takođe malo prihvati, ali Mileva neće ništa.
Majstori, glavni članovi purgerskog bala, i oni će svi najpre kod kuće večerati, ali će opet zato svako na balu večerati. gdekoji i po dvaput.
Sad ćemo videti panoramu.
Već se skupljaju. Njihovo skupljanje ne traje dugo. malo čas pa svi su tu. Njima je noć kratka.
Svi su tu.
Eto vidiš zdrave kasapske momke, u špenclima, vide im se jake mišice kroz tesan rukav; gde koji je u kaputu. Eno opet stolarski, kovački i pinterski momci u malo podužim kaputima. Eno, opet, u finim frakovima, belim rukavicama, to su trgovački momci. Od onih prvih slabo koji ima rukavica; eto laki' šnajdera i berbera, sve ufitiljeni i uglađeni.
Da je tu i Đoka, nema sumnje, kako bi purgerski bal bio bez njega. Berberski subjekti odmah se poznaju. Đoka opet ima nov plavetan frak mesto onog što su mu kasapi rastrgli, sa žuti dugmadi, u takom se Saliki dopao, bele pantalone i „žile", crven kravatl, kosa frizirana. Drugi subjekt je opet u žutom fraku, treći u zelenom, sve sa žutim dugmetima, i svi ulizani.
Nalazi se nešto i militarije, untroficira nekoliko, al' g. Predić ne sme faliti. Oficiri se povuku u kredenc.
Od majstora opet ima ih od sviju zanata, sve pošteni i čestiti majstori. Svaki u kaputu dugačkom, sa sobom nosi lulu s kratkim kamišom i koštek. Tu su oni go'spodari, niti im kakva etikecija zapoveda. Gospođe majstorice skromno i čisto obučene, tako kao u nedelju kada se po promenadi šeću: čista haljina, fina kapica na glavi. Vidiš i kod muških i kod ženskih puna, jedra lica, zdrave, jake ruke, iz svake posao i zdravlje viri. Gdekoji majstorski momci navukli su rukavice. Dobro im ne stoji, bolje bi bilo da svoje radene ruke u njihovom golom poštenju pokažu.
Cigani počeše svirati lep „polonezmarš", pa posle toga odmah sa započe igranka.
Započnu svirati „valcer"; onda se zvao „tajč", a bio je pravi „trajšrit". Doduše, već od desetinu godina igrao se „cvajšrit", al' na purgerskom je balu najveću ulogu igrao „trajšrit".
Započeće gospodar Maksa sa šnajderkom cehmajstorovicom, a gospođa Fema sa kasapinom i arendatorom sviju novosadskih kasapnica. „Trajšrit" divno ide.
Gospodar Maksa, mada je bio mnogo jači od cehmajstorovice, ipak je lako igrao. Uhvati majstoricu za pojas, pa digne levu nogu i savije do kolena, lagano se okrene na levo igračice, i već se okreću. Majstorica se u okretanju diže elastično od zemlje, nešto i podskakuje, i vide joj se sasvim malene i suptilne noge. Kada je gospodar Maksa primetio da sa valjanom igračicom posla imade, a on iz običnog „trajšrita" pređe u „štajerski lendler." Tu se moglo šta videti. Sad se s desnom, sad s levom obavija oko glave sa igračicom, prave famozne „ture", da ovi u njih gledaju; cehmajstorovica se savija u struku, tek što se ne prelomi.
No ni kasapin sa gospođom Femom nije bio postidan. Jak arendator, ma već i pupav, obuhvatio je gospođu Femu tako snažno, da se sva u sredini k njemu privila, kao fišpan, al' utoliko sigurnije s njom igra.
Šnajderski cehmajstor obuhvatio je arendator-kasapinicu; cehmajstor je bio vrlo lak, a kasapinica jaka, puna, kao sabijena, il' lepše reći, kao nalivena, premda krinolin nije nosila. Šnajder skače, baca noge, a ponekad zahukti se u okretanju kao krak suvačinog točka oko osovine. Pod kasapinicom zemlja tutnji, a kad se okreće, sve na njoj trepeće. Gospodar Maksa gleda na nju, pa primeti da šarmantno igra, i još to doda da joj lepše stoji kad s leđi' igra. To su naravno stvari ukusa, jer kod gospodara Makse takav je estetičan ukus u plastici, a kod drugog opet protivno.
Sad svi počnu za ovima igrati „trajšrit", da je pasija bilo videti.
Najlepši je prospekt bio spolja. Služavke, kuvarice i kočijaši uživali su, sve to kroz prozor gledajući. Najlepša panorama i vertep.
Prestane „tajč".
Malo se otpočine, pa opet počnu „galop" svirati.
To je tek slavna igra. „Galop" već po sebi ima znamenitu ulogu u životu. „Galop" je već u jahanju važna konjska linija. Po brzini njegovoj označena je i suva bolest, kad se za šest nedelja umreti mora, — „galopierende Auszerung."
Dakle, sad „galop", ili kao što su ga majstori nazvali „kalup". Gospodar Maksa se sad uhvati s kasapinicom. To je već par ljudi, ne kao sa šnajderom. Najpre se šteluju. Stanu čelovito jedno prema drugom, pa onda gospodar Maksa prihvati desnom levu, a levom desnu ruku kasapinice, a vrhovi od nogu stoje sasvim u paralelnoj liniji. Tako se sad s boka juripšti mora. Naklate se pa dalje. Za njima juri kasapin sa gospođom Femom, cehmajstor sa jednom pekaricom, cehmajstorica sa svojim starijim kalfom, cušnajderom. Tako opet za ovima jure ostali. Divno je gledati to kolo, taj venac.
Gospodar Maksa juri napred kao lokomobil. Vrag ne da šnajder-cehmajstoru mira, hoće da pokaže svoju izvronost u brzini, istrči iz kola, pa projuri ispred gospodar Makse, da bude on prvi. No, baš kad stiže do te tačke pred gospodar Maksu, al' gospodar Maksa u furiji hitrosti takom snagom udari s boka šnajdera da se ovaj odmah sa pekaricom premetne. Gospodar Maksa je „nevidimo i nepostižimo" preko ovih prejurio; no arendator-kasapin premetne se preko njih. Za njima što dolaze, većinom se popremetaju. Muzika stane, gospodar Maksa brzo dopleja da digne gospođu Femu, i izvadi pekaricu ispod kasapskog tereta, što mu i pođe za rukom. Cehmajstor se prvi provukao kao šilo kroz sve, i malo je samo od tereta stenjao, inače nije postradao. Cehmajstorica sa svojim kalfom tako je sretno pala na gomilu, il' upravo s boka malo se previla, da je izgledalo da su samo nagnuti, tako kao kad se nasloni na divan, na spavanje. I Glađenović je tu naseo sa jednom ćurčijskom sejom, al' maler je bio tako mali da je cela stvar kao mali „vic" za njega izgledala.
Da je tu bilo od strane ostale publike, koja nije igrala, pikantni', šta više i masivni' pri -medaba, smeja, i pljeskanja, može se misliti. Tako je izgledalo, kao kad je Vulkan Marsa i Veneru negda sa finim drotom opkolio i opseo, a muško i žensko smeje se olimpijski.
Y zgodno doba na tu gungulu, pređe laćman Predić sa frajla Milevom iz kredenca, te stanu na prag sale, smeše se ironično, Mileva metla na usta maramu, i sasvim je iz vida izgubila da su baš tata i mama bili te scene najvažniji objekt i subjekt.
No ta nezgoda nije dugo trajala. Gospodar Maksa poviče: fora!, i opet zasviraju „kalup".
Svaki sa svojom igračicom opet isteruje, i kad se nekoliko puta okrenu, publika tapše, i tako „so slavoju" dovrše.
Gospodar Maksa i arendaš-kasapin učinili su svoju dužnost, pa odu u kredenc.
Omladina pak dalje igra.
Sad tek veselo izgleda. Tu su ti kasapski momci, ćurčije, šnajderi, abadžije, papučari, šusteri, berberski subjekti i ostali. Majstorske devojke sve krasnije i zdravije. Nema na njima skupog odela, nema „gazova", „grodenapla", i još ne znam kakvi' besova, no obučene su u lister, bareš i žagonet, al' zdravlje iz njih viri. Koliko želi Glađenović da bi se razbolele, da im može kao subjekt pijavice mećati, ali nikad ni do jedne ne dođe, jer su sve zdrave.
Unteroficiri igraju kao besni, jer znaju, kad se jedared oficiri pomešaju, moraju se čistiti; a to će skoro nastati.