Trpen-spasen/IV
IV
Dok je Boka tu svoju ulogu slavno igrao, donde je Gavra jednako prakticirao. Skoro je već i Glađenovića dostigao.
Brije fino, šiša da bolje ni frizer ne može; štucer je na note, držanje mu je muško, već je zbacio sa sebe ono detinjsko, šegrtsko. Kuntovi se rado od njega brijati daju. Ponosa u njemu prilična porcija, i još mu se jednako po glavi doktorstvo vrze, samo ne zna c kojeg kraja da započne.
Već ne mrzi đake, šta više, s njima se rado sastaje, i priskrbljene krajcare s njima troši; latinski s đacima govori, da ne bi zaboravio što je na učio.
Od njega je već i Boka nešto latinski štrbekati naučio, tako da ga već ne bi lako mogao pro dati.
Sad će ga otac već za kalfu osloboditi, tj. načiniće ga subjektom.
U redu bi bilo da Ljuba bude pre oslobođen, jer je stariji u tom rangu. No to ne može se principalu jako zameriti; svud pokroviteljstvo vlada, pa zašto ne i kod majstor Makse prema svom rođenom sinu, koji je još i latinske škole učio. On bi i Ljubu u jedan dan sa Gavrom oslobodio, al' je rad na taj dan čast dati i igranku, pa nije rad da se jučerašnji šegrt pokraj laćmana vrze i skače. Gavra je drugo, sin i praktikant. No on će njega posle na dve nedelje osloboditi.
Posle ručka majstor Maksa puši, nešto zamišljen igleda. Gospođa Fema hoće napolje, da ga samog ostavi, no on je zadrži.
— Porcolanu moj, ja sam rad da Gavru o mom patronu, svetom Nikoli, oslobodim.
— Pa i vreme je već, no kada ćeš Ljubu?
— Posle dve nedelje. Znaš, nije rezon Gavra i on u jedan dan; no moraš pripraviti veliki ručak, samo sve nek bude u redu.
— Svetona stranu, al' kako će onda biti tri subjekta, a nijednog šegrta? Ne bi l' dobro bilo da Boku otpustiš?
— Bože sačuvaj, odmamio bi mi najbolje kuntove.
— Al' je to nesnosan čovek, moram iskreno kazati, već ne mogu da ga trpim, što je mnogo mnogo; kad god kakvu žensku vidi, a on se krevelji, bekelji, oči izvrće kao koza na grmljavinu.
— Ta valjda se na tebe, porcolanu, nije bekeljio?
— Bo'me jeste, osobito u početku, al' ja sam mu take oštre poglede bacala da je uvukao rogove.
— Pa ništa zato, porcolanu, i ja sam se kao subjekt na principalice bekeljio, al' kad je pametna kao ti, pa ga pogledom odbije, i kad su mene tako odbile nije bilo nikakve štete, niti me je za to principal otpustio.
— Al' on sve nešto oko baca i na Milevu. Ne sme od njega u avliju ili u baštu izići, sve vreba, sve izvirkuje, pa onda daj gitar, pa sve peva što bi se moglo na Milevu odnositi.
— Pa ništa zato, ukoliko on većma luduje, utoliko je veća Milevina slava, to jest, onda kad ga neće; ta kolko sam i ja principalskim kćerima kurisao, pa opet me je bodro oko materino odbilo kao šarova. Pusti ga nek luduje, ali opet ti kažem, otpustiti ga ne mogu zbog kuntova.
— Al' je nesnosan.
— Ja ću ti, dušo, na to nešto kazati. Puštajte ga katkad i u društvo, pa ga uzmite malo u hec, na mindros, pa ćete viditi, da neće znati gde mu je glava. Lako ćete ga zbuniti.
— Šta bi onda Predić rekao?
— Smejao bi se.
— Hajd', man' se toga; a kad bi Boka ostao, šta će nam Ljuba?
— E, onda mora dalje il' Ljuba il' Gavra.
— Šta Gavra? Ja bi' volela da Gavra kod kuće ostane.
— A ja bi' ga rad opet u Peštu Loštajneru poslati; no drugi put ćemo o tome.
— Al' još jednu da te zapitam. Šta će biti sa Predićem i Milevom?
— Zar ti ne znaš?
— On je doduše kazao Milevi, a to isto i meni, da on bez Mileve živeti ne može; on doduše kaucije nema, al' naposletku gotov je svući i uniformu, pa otići u solaru za beamtera.
— Jabogme kaucije ne mogu dati, ja ću samo ono što mogu učiniti, a za drugo nek se on pobrine.
— Zaboga, al' ako on ne može, pa ništ' ne bude od toga, šta ćemo onda sa Milevom?
— Nuti, porcolanu, zar takva devojka neće se ma kad udati?
— A ono bar sad za vreme da se preseče, il' da ga nismo u kuću primali. Vidiš, od tog doba veću kuću vodimo.
— Ćuti, porcolanu moj, ja moram s gospodom posla imati. Laćman je oficir, a i đeneral je oficir, obadvoje imaju oficirski rang, pa kad se družim sa oficirom, tako je isto kao da se družim sa đeneralom. Pokraj njega sam dobio tolike oficirske kuntove, a pokraj njih pak drugu civilnu gospodu, jer je i to u modi, kud bolji idu, tamo i ostali. Vidiš kako se ti nosiš, pa tvoja kći, sve su to Boka, Ljuba i Gavra brijačom zaslužili.
— Sve je dobro, al' ako ne bude nipgga u stvari, a jezici rđavi, pa devojku na glas iznesu, šta će onda biti?
— Ti si mati, pa treba da imaš bodro oko.
— Ma najbolje oko, opet je svet rđav, nanese ma šta, samo drugome da škodi.
— Pa u najgorem slučaju ne gine joj Boka, a još takovih Boka ima dosta. Ta i tebe, znaš, izneli su naglas kad si devojka bila, sa obrlaćmanom Semenkovićem, pa si opet moja žena, moj porcolan, pa šta ti fali?
— E druga su ono vremena bila, onda nije bilo takvih jezika.
— Kuti, porcolanu, uvek je tako bilo otkad je sveta. Da nije Eva jezična bila, ne bi ni Adama zbog jedne zaprećene jabuke iz raja isterala. No sada dosta, moram ići, jesi li me, dušo, razumela, na svetog Nikolu veliki ručak, sos s renom, sarma, ćuran i prase ne sme faliti; pozvaćemo i našeg popu na ručak.
S tim Maksa zaključi razgovor i ode.
Gospođa Fema upravo nije se iz srca jedila na Boku, no to je mrzila što je hteo kao bajagi c Milevom koketirati, a ona misli da takvi' đuvegija ma kad može dobiti njena Mileva. Da ne baca oko na Milevu, možda mu se ne bi tako oštra poka zivala.
Približava se dan sv. Nikole, prvi zimnji svetac. Tu je sad velika žurba.
Već na jedan dan pre načiniše Gavru za kalfu, upravo za subjekta.
Tu je i sv. Nikola. Ručak veliki. Gostiju tu -šta. Tu je Maksin parohijalni sveštenik, popa, go -spodin Joan Blagojević, član konzistorijalni, ima crven pojas, sastava je jakog, trbuh ili blagoutro -bije impozantno.
Prečasni gosp. Joan Blagojević sedeo je, narav -no, u pročelju. Taj običaj počinje još od protoprez -vitera judejskog i starotestamentarnog, Arona, pa se provlači kroz vremena sviju rimpapa do današ -njih vremena, i otud proizlazi ono latinsko, „ekle -zija precedit" tj., klir je uvek prvi, osobito još kad je „major", tj. „viši". Protiv te etikecije ne sme se pogrešiti, jer inače je uvreda. Pa ne samo koji crven pojas ima, nego neka je juče rukopolo -žen, pa već mu taj običaj punim pravom pristoji.
Do prečasnog gospodina na desno sedi g. laćman Predić. Tu je već militarna vlast; na levo vojeni lekar „oberarc" Fišer. Do doktora sedi advokat Sviletić, a do laćmana kućedomaćin, majstor Mak -sa, da mu pri ruci bude. Posle toga poređali se berberski majstori, Luka Stepić i još nekoliko, pa naposletku Boka Glađenović i Gavra, već kao subjekt, pa onda tek poređale se ženske, gosgtođa Fema baš pokraj Boke, nije bilo inače, a Mileva pokraj svoga brata Gavre. Y ono doba još nije bila moda da svaka ženska sedi između dva muškarca. Mileva opet tako je ugrabila mesto pokraj Gavre da je istina niže, ali preko puta koso prema Pre -diću sedela.
Sto je bio krasno uređen, poslednji remek še -grta Ljube, on je u tome vešt bio.
Prečasni očita očenaš, blagoslovi, pa se ruča.
Redak sastav društva. Tu se zagrlila dogmati -ka, taktika, doktorstvo, advokatsko iskustvo i ber berija.
Dasujelaukusna bila, to je već kod gospođe Feme uobičajeno. Ona je to tako udesila da naj -lepši komadi gledaju na popu i laćmana. To se već zna, sve vire, gledaju na njih. Laćmanu se ugađa; popa će svud pohvaliti kujnu i kuću gospođe Feme, a to nije šala.
Advokat Sviletić nije baš bio zadovoljan sa svojim mestom, držao je da on dolazi odmah posle pope, al' ipak ga je dobro jelo i piće razblažilo.
Donesupečenje, ćurana i prase. Svaki izvadi, pa tek što počnu jesti, a popa pogladi bradu i tr -buh, čak preko crvena pojasa, digne se sa stolice i ovako nazdravi:
—U zdravlje našeg dobroga domaćina i doma -ćice, da ih Bog poživi na meogaja ljeta, sa svojom „ljubeznom" dečicom, Gavrom i Milevom. Gavra po stao sleme svoje kuće, a Milevu, da Bog da da je vi -dimo što pre usrećenu, to jest, sa budućim svojim suprugom, na radost i utehu svojih roditelja!
Burno je: živio! sljedovalo, čaše se ispijaju. Stari Stepić gledi Milevu, mal' da ne drži da je gospodin popa njegovog sina Šandora za supruga mislio.
Predić je umiljato bacio pogled na Milevu, a Mileva mu tako isto vrati, još se Predić sa po -pom kucne, i duboko mu se šžloni, kao iz blago darnosti.
Na to se domaćin krasno zahvali.
Sadsegosti po volji vesele. Tu bi razgovora o >s©dmim nebesima, egzeciru i bitkama, o procesima, lečenju bolesti, puštanju krvi, i o pijavicama.
Kućevna je omladina već izašla u drugu veću sobu. Skuplja se žensko društvo. Krasne majstor -ske devojke, i gdekoje od manjih trgovaca; od sena -torovih nijedne.
Tu je i Boka i Gavra. Počnu svi u koru umilno pevati. Otvori se soba, uđe i laćman. I popa rado sluša pesme, al' samo, primeti, da sve budu bogo -bojažljive. Tako i bi. Boka je i tu majstor bio, on je počinjao, a sve su pomagale, pa i laćmanu se tako dopalo, da sad i on sam pomaže, niti mu što Boka smeta! Al' badava, Boka je pevač, pa popi se tako dopao da ga je rad preporučiti u preparan -diju; kako bi svršio, odmah bi ga uzeo smesta za učitelja i pevca, — al' Boka ne pristaje.
Krasno je videti tu kitu majstorskih devojaka! Sve jedre od zdravlja, jer su radene. Lice kosom da presečeš, čisto, bez da je malterisano; veselost is -krena, pogled otvoren, al' skroman. Ma koju da bi -raš, bio bi zadovoljan, pa ma da si grof.
Kako one slušaju Boku Glađenovića kada on peva! Kako bi se svaka za sretnu držala, samo da se može nazvati Glađenovićkom, jer badava, Glađe -nović, pokraj svih svojih mana, bio je veseljak i vredan kalfa, a njima više i ne treba.
Sasvim je drukčije padala u oči Mileva. Kra -sna devojka, al' na njoj nešto suviše ponošljiv i slobodan izraz. O njenim haljinama da mlogo i ne govorimo. Dokle su drugarice čisto, al' skromno i prostije obučene, donde Mileva u krasnim halji -nama sve blista. Nek je bez zamerke rečeno, gdekoje među njima tako su prosto obučene da prema Milevi izgledaju kao da su njene služavke. Al' srca nji -hova jošt nije sujeta progutala. Laćman se i oko njih malo življe okreće, kada Mileva nije u pri -sustvu, ali laćmanovo srce ni ne greje. Njegov vi -soki stalež, rang, koji ga, kao što majstor Maksa veli, đeneralu ravnim pravi, ne odgovara osećanju njihovog staleža. Dosta to, kod njih više vredi Boka Glađenović negoli laćman Predić.
Kraj ručku i veselju. Raziđoše se.
Sad je Gavra već subjekt.
Dodvenedelje postade i Ljuba Vinokvašić su -bjektom. Tu nije bilo velike parade, običan nedelj -ni ručak, pa kraj.
No sad dolazi važno pitanje.
Tri subjekta, a nijednog šegrta.
I za samog Boku veliko pitanje. Kako je Ljuba subjektom postao, odmah su već komorati i jedan drugom „ti" kažu. Ljuba mu čistio kao šegrt ha -ljine i čizme, pa sad c njim smesta komorat, to ne ide, a to bi inače bilo sasvim u redu. Drugo je Gavra, on je praktikant i sin.
I sam majstor Maksa vidi da tako ne može bi -ti, mora reštauraciju u kući držati.
SavetujesesaBokom. Slože se u tom da Gavru u Peštu Loštajneru pošlju, a da se Ljuba zadovolji sa titulom subjekta, al' da mu Boka i od sada „ti" kaže, i da neke i neke šegrtske poslove i odsada donikle obavlja.
Ljuba uzme na se taj teret informacije. Za ru -kom mu pođe. Koje što se već tu naučio, koje što nije rad da se u zimeo doba kreće, te na sve pri -stane.
Jedna je stvar svršena, sad je red na Gavru. Gavru nije teško informirati, on je već odavna na to gotov. Pešta mu je Meka, Pešta mu je rođeno mesto njegove doktorske diplome. Bar on tako misli.
No teže je bilo mater, gospođu Femu, na to skloniti da svog jedinca u svet pusti. Bilo je tu svakojakih žalosnih pojava, plača i jadikovanja, i tek onda se skloni kad joj sam Gavra otvoreno is -povedi da bi on kao subjekt, kad ga ona ne bi pu -stila, i sam u Peštu otišao i sebi hleb zaslu živao.
Dakle, stvar gotova, Gavra će u Peštu.
Pripravljaju mu se haljine, stvari, kao devojci darovi. Nijedan senatorski sin, đak, nije tako opremljen.
Već pri kraju plače i Mileva.
Gavra se već sa svojim prijateljima prašta.
Dospe vreme odlaska. Gavra veselo ide. Mati i sestra plaču, kao da ga nikada videti neće, uzbude i oca, pa i majstor Maksi kane suza. Nije čudo, otac je, daleko putuje, bog zna, šta mu se dogoditi može, al' dete mora sveta videti; i tu majstor Maksa ima sasvim pravo.
Težak je to rastanak, videti mlado, krasno momče otisnuti se od kuće u svet, na neizvesno, gde mu niko zdravlje, život i sreću unapred ne obezbeđuje.
Al' tako mora biti.
Dođe poslednji trenutak. Svi plaču, svi su jedna porodica, i Maksa, i Fema, i Mileva, i Boka, i Ljuba. Svi ga grle, ljube, i on sve grli i ljubi. Posle Milevinog poljupca ljubi isto mesto Boka, na Bokino mesto Mileva, nema tu ponosa, tu je čist izliv srdačnog osećaja.
Još jedared: zbogom!
Svi ga isprate na Dunav do parobroda. Tu još Maksa preda c pozdravom i preporukom pismo na Loštajnera. Već je Gavra na parobrodu. Zazvoni treći put, poviču ... „Zbogom!", jedared, dvared,... deset puta. Parobrod se prati očima, dok jedared ne izmakne, i samo se još dim vidi. I taj dim gledaju dokle sasvim ne izčeznu.
Gavre sad nema.
Idu kući, kao sa ukopa.
Više dana sve žalosno izgleda. Nema Gavre ... prazna kuća.