Tri deputacije/POJAVA VII
| ←POJAVA VI | Tri deputacije Pisac: Dragutin Ilić POJAVA VII |
POJAVA VIII→ |
ČIČA MIJA (koji se sa Vrankom posle ovoga duže gledao): Pa sinovče?
BRANKO: Zlo, čika Mijo! Ostarina kao da je pomahnitala. Hoće lepo da me prognaju, da mi jednom za svagda zatvore Karlovce. Pomisli: Branku da zatvore Karlovce, da nikada u njega moja noga ne stupi!
MIJA: E, hoće da! Valjda u magistratu sede lui ljudi kao što su učenjaci! Nego, sniovče, tu mora da se nešto drugo skriva. Reci ti meni, kao jednom svome roditelju, zašto se sav ovaj matori svet iduzeo na tebe?
BRANKO: Zato, što sam mlad.
MIJA: E, he, neće biti tako; mladost nije nikakav greh. Nego dede, reci ti meni jesi li što skrivio? Možda si...
BRANKO: Te kako, čiko! Krivo matorim sovuljagama što ih gonim iz mraka na božiji dan.
MIJA (lupi pesnicom o sto): Trista mu mučica i jesu prave sovuljage! Zabili se u one jazbine, prevrću neke kupusare, a kad pišu i kad razgovaraju, to je sve tako smeteno, da im čestit Srbin ni krsnog imena ne može razabrati!
BRANKO: Krivo im što i ja tako ne pevam da me niko od vas ne razume. Pričaju da upropašćujem Srpstvo, i pomisli zašto? Zato što hoću da je srpska pesma potpuno srpska, da je razume svaki: i ti čika Mijo i Ančica i svi ovi čestiti ljudi oko nas. — He, moj čika Mijo, ništa ti prostijeg nema od istine a ništa teže ne prodire kao istina.
MIJA: I to je sva tvoja krivica?
BRANKO: To.
MIJA (skoči od stola): Bre neka pokušaju samo da te progone! Uzbudiću sve karlovačke pulgere, sve do Varadina; ni Ticanova buna neće biti ništa prema ovoj što ću je ja podići! Gledaj ti samo onih matorih ugursuza, ne daju deci da govore i pevaju onako kako ih mati učila. Ao, Luka, Luka, sad tek vidim koliko je luda ta tvoja učevna glava!
BRANKO (veselo steže mu ruku): Hvala ti čika Mijo; čestit si ti Srbin i pametniji od ovih sovuljaga; ali ja nisam rad da se zbog mene brat s bratom zavađa i da se u ovim pitomim Karlovcima koškate oko mene. Ja ću ići odavde, otići ću još danas: ali neka upamte svi oni, da im to neće pomoći ništa! Zora je već pukla na istoku, sunce je probilo oblake i mrak trne, gubi se, bega u sunovrat. Idem odovuda, idem, ali srce svoje ostavljam ovde, vašim sinovima, vašim kćerima u amanet. A tebi moje milo gnezdance kako ću se s tobom rastati:
Oj, Karlovcici, mesto moje drago,
Ko detence došao sam amo
Igra beše jedino mi blago,
Slatko zva ja med i smokvu samo.
Dete malo — golušavo tiče,
Dođe tiče, la se tu naviče.
Ovde, ovde, de krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo,
Ispočetka od grane do grane.
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane
Setiti se nsba visokoga,
Dok je moglo svoja krila laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Oj, Karlovci lepo l žive tude,
Al što mora biti neka bude,
Ta i mene nešto dalje vuče,
Evo pružam svoga raja ključe.
Pa kada bih imo kakvu želju
Jednu b' imo samo ali velju:
Kad bi tako smanjio se tudi,
Da te mogu pritisiut na grudi
Ta na grudi i na svoja usta,
Oh, željice, ala si mi pusta!
De prigrli, pesmo, moja snago,
Pa ižljubi sve milo i drago!
MIJA (briše rukavom suzu): Eh, ti! — Ne će oni tebe prognati dokle je Mija živ! — (viče na vrati). Stevane! Stevane! Ta Stevane, sto ti vragova tvojih! —
GLAS STEVANOV S POLjA: Je l’ zoveš gazda?
MIJA: Gazili te medvedi, dedače, što se ne odzivaš?
GLAS STEVANOV: Anj!
MIJA: Donesi vile ovamo!
GLAS STEVANOV: Vile? Je l' one gvozdene?
MIJA: Da šta, gvozdene, gvozdene!
GLAS: Oman' gazda, oman!
BRANKO: Šta ćeš s njima, čiko?
MIJA: Jezik za zube! Ti samo pevaj kao i do sada što si, a ovo je moj posao. E gledaj ti derana, kako me rastuži, kao da mi je sve pomrlo.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.
|