Tri vuka

0001 Knjigu piše Hadži-Musić Duro
0002 pa je posla u Brda kamena,
0003 a na ruke pobratima svoga,
0004 pobratima Popović Ivana:
0005 "O Ivane, mio pobratime!
0006 Ja sam čuo đe mi ljudi kažu,
0007 da si junak na krajinu tuđu,
0008 dovedi mi stotinu Brđanah,
0009 jer sam jedan šićar uhodio,
0010 u Grahovu trideset krdovah."
0011 Kad Ivanu sitna knjiga dođe,
0012 on sakupi stotinu Brđanah,
0013 otle gradu Nikšićskome pođe,
0014 a kad gradu Nikšićskome dođe,
0015 tu našao tri stotin’ Turakah,
0016 ma im Ivo božju pomoć zvaše:
0017 "Božja t’ pomoć, Duro pobratime!
0018 Hoćemo l’ im smjeti udariti,
0019 jer su vazda dobri Crnogorci?"
0020 Ma ga Ture slobodilo kleto:
0021 "A ne boj se, mio pobratime,
0022 sve te djeca biti kod ovaca."
0023 Otale se podignula vojska,
0024 dok izide za goricu malu,
0025 tu je vojska počinula trudna,
0026 na prisoja postavila stražu,
0027 jest na stražu Popović Ivane,
0028 te uhodi po Grahovu ovce.
0029 Ma Ivanu dobra sreća bila
0030 e je pošlo trideset čobanah,
0031 otišli su Risnu bijelome
0032 da donesu harač na čobane;
0033 u to Ivan u družinu pođe
0034 i družini pravo kaževaše.
0035 Kad uveče na konaku bilo,
0036 no etaka donese vintura (sreća)
0037 a dva Vuka i od Gore Crne:
0038 jedno bio Tomanović Vuče,
0039 drugo bio Markićević Vuko,
0040 oba Vuka od Trnjinah bila
0041 na torinu Bojanović Vuka,
0042 njega zovu oba pobratima:
0043 "Hajd’ u četu, pobre, da idemo!"
0044 E ma im se odgovara Vuko:
0045 "Ja ne mogu ostaviti ovce,
0046 druge puške kod ovacah nejmam
0047 do mojeg sjajna džeferdara,
0048 no je pošlo trideset čobanah,
0049 otišli su Risnu bijelome."
0050 Pa im zakla od ovacah mesa,
0051 a kad bili i kad večerali,
0052 u tome se zborom zađedoše,
0053 sve zboriše o svakom junaštvu:
0054 "Kada bi nam udarili Turci,
0055 i da hote sjutra udariti!"
0056 Kad ujutru ispred zore bilo
0057 na torinu udare im Turci,
0058 ma Nikšići udarili zorno,
0059 sve bijele zavrnuli ovce,
0060 al’ tri Vuka trče u poćeru,
0061 sam se brani Popović Ivane,
0062 k sebi im se primać ne davaše,
0063 nego Vuče doklikuje Vuka,
0064 Tomanović i Markićev’ Vuka:
0065 "Pi, zla sreća, oba pobratima!
0066 Kad se skupe na zbor Crnogorci,
0067 na Cetinje pred bijelom crkvom,
0068 zađes’ te se za bijele ovce,
0069 tri te kazat kod ovacah Vuka,
0070 a mi glave donijet nećemo,
0071 ev’ ni svoje, a kamoli turske,
0072 to će biti bruka i sramota!"
0073 No zagna se Markićević Vuko
0074 i takva ga nanese nesreća
0075 na meteriz Popović Ivana,
0076 e ma Ivan uždi dževerdana
0077 i obje mu noge salomio:
0078 pade Vuko u zelenu travu,
0079 al’ je Ivan izvadio noža,
0080 da njegovu posiječe glavu,
0081 ma se Vuko sjeći ne davaše
0082 no s koljenah uždi džeferdana,
0083 te Ivana dobro pogodio
0084 i on njemu noge salomio -
0085 pade junak jedan do drugoga;
0086 tad doziva Markićević Vuko:
0087 "Oj krvniče, Popović Ivane!
0088 Kuđ mi zajmi trideset krdovah,
0089 što li si me položio ovdje?
0090 Da li mi se jadnu primaknuti,
0091 da ti dobru posiječem glavu!"
0092 Ma ga Ivan slobodio divno:
0093 "A ne boj se, Markićević Vuče!
0094 I ti s’ mene ođe ostavio,
0095 hote tvoje na tragove ovce,
0096 a turačke na kočeve glave."
0097 U riječi koju govorahu,
0098 a to dospje trideset čobanah,
0099 udariše jedino na Turke,
0100 malo pobi, ali ovce jave,
0101 svaki nosi od Turčina glavu,
0102 a dva Vuka nose po četiri,
0103 i po dva su živa ufatili.
0104 No kad dođe Tomanović Vuko,
0105 on svojega pita pobratima:
0106 "Jesi li mi poginuo, pobro?"
0107 Njemu jadan kaževaše Vuče:
0108 "Jesam evo poginuo, pobro!
0109 Ma ne žalim što sam poginuo,
0110 pošto si me osvetio divno,
0111 a i ja sam sebe zam’jenio:
0112 ubio sam mojega krvnika.
0113 No za boga, mio pobratime,
0114 ispravi me na moja koljena
0115 da krvnika pripužem posjeći."
0116 To ga pobro bio poslušao,
0117 ispravio njega na koljena,
0118 svom krvniku odasječe glavu.
0119 Tko pogib’o tu je ostanuo,
0120 svi ostali pošli na torine,
0121 unijeli ranjenoga Vuka
0122 i uzalud ne bila im muka,
0123 vidali ga te ga izvidali,
0124 ma ne može veće četovati.