Tri adske furije
| ←Divja jabuka i ružica | Tri adske furije Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Vrba i trn→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Carica Junona pošalje Dugu, sluškinju svoju, da joj nađe na zemlji tri zdrave, velike i lepe devojke koje su bez nikakova čuvstvovanija ljubovi i milošće u srcu, i da joj ih dovede na Olimp, da joj budu kamerjungfre. Otide Duga, obiđe svu zemlju, pa kad eto je, sama dođe. „Kamo? Gdi su?” — pita Juno. „Nema take kakve ti 'oćeš, nijedne“ — kaže Dum. „Bile su samo tri, al' je Merkurije pre mene došao, i odveo ih je u ad.” — „Kog će jada tamo?” — zapita ona. — „Da budu paklene furije, i da muče zle i osuđene duše”, — otvešta druga. — Nasmeje se Junona i reče: „Gledaj ti hitroga Merkurija! Kako je on to lepo umeo izabrati!”
Tvrdo i nemilostivo srce ni u mužeskomu polu ne valja ništa, ali u ženskomu, tu je sasvim protiv nature. Ljupkost, milošća i dobrota ženskoga srca i duše tako su premudrim Tvorcem ustrojene, da ako bi što i bilo u mužeskom polu tverdosti i nemiloserđa, da se črez njih umehčava, ublažava, i milostivom prirode čuvstvitelstvu privlači. Smotrimo človeka iz pervog mladenčestva: pre nego razumom pozna čuvstvovanija blagodarnosti k roditelnici svojej, nahodeći hranu i život svoj u persima njejzinima, kao da već savršeno zna da se bez nje plače, nju želi, na nju se najpre počinje osmijavati, i nju kao svoje prvo blaženstvo miluje i ljubi. Ovo je izvor i načalo sviju sljedujućih najslađih i najsvetijih čuvstvovanija i dužnosti čelovečestva: blagodarnosti, vernosti, ljubovi i blagotvorenija. Prvo milost bog k čoveku po stvorenju pokaza kad mu darova ženu, i prvi blagoslov što mu izreče, ovo je: „Rastite se i plodite se.” Kad bi dakle (sačuvaj bože!) hoteo bog najveću nemilost pokazati čoveku, što bi mu učinio? Uzeo bi mu natrag ženu, pak eto ti ga. A kad bi hoteo i da ga prokune, šta bi mu rekao? „Ne rastio se ni plodio, no nek ti propadne rod i koleno, i nek te nestane na zemlji!”
Ko ima mozak i pamet, sam sebi iz ovoga može prekrasne i prepolezne nauke davati; ko li nejma, il' neće da ima, njemu se sve zaludu besedi. No o dobroti i blagosti srca, budi mužeskoga ili ženskoga, ovo primječanije gospodina Abta pridodaću: „Menschen! Wenn eure Seele schlecht ist, so prahlt nicht mit dem guten Herzen: Ljudi! Ako je vaša duša nevaljala, ne hvalite se dobrim srcem.” Kad duša razumna, prosveštena i pravdoljubiva upravlja i raspolaže s dobrotom srca, onda je ova dobrota savršena, a inače sama dobrota srca bez razuma može lasno čoveka u različne pogreške dovesti i nepravednim, zlim i nesrećnim učiniti ga. No (osim velikih i drugima vredovitih zala) voopšte mnogo se može čoveku prezreti i prostiti kad je uprav poznata dobrota srca njegova, i kad se može o njemu reći: Nije iz zla srca i namjerenija to rekao ili učinio. Zato se sami bog nariče pravedni sudija, zašto on sam soveršeno poznaje svakoga srce i utrobu, i zato nam premudri Spasitelj nalaže govoreći: „Ne na licaz rjašče sud sudite!” Lasnose prevariti na lice gledajući. A šta je u srcu, ko će nam to kazati? Mnogi se spolja čini svetac, a kad posle, čudiš se šta u njemu nađeš.
Kad se o čoveku po delom njegovim sudi, ovo ide svojim putem, i ovo je jedino najizvesnije i bezgrešnije pravilo po kojemu možemo zaključavati o živima kako i o usopšima, o pravednici kako i o grešnici. Samo se sobom kaže da ko god znajući laže, taj je sasvim laža; niti se gleda ni pita ko je. Ko mu drago. Vele Talijanci za svoga imenitoga papu Ksista: Rara Sisto non perdona ne a Giesù Cristo. Evo što je ovoj reči povod dalo. Jezuiti u Rimu načine u svom manastiru statuu Hristovu, u koje glavu metnu sunđer, pa kad bi hoteli da Hristova statua učini čudo i da plače — vode u sunđer, pak suza koliko hoćeš! Dođe tužba papi da sav narod odustaje sve crkve i ide k jezuitom gdi Hristos plače. Ode i papa, al' ponese čekić u džepu. Kako ti statua počne plakati, a on čekićem u glavu, pak imaš šta naći: sunđer pun vode. U tome je papa sveto delo učinio, zašto Hristos, večna božja istina, neće nipošto da se njemu za atar laže, i ko to čini, on Hrista niti veruje niti poznaje.
Sjedinimo, dakle, s dobrotom srca i čestnost srca, i dajmo ovim njegovim blagorodnim svojstvam zdravi i prosvešteni razum za upravitelja i putevoditelja, pak ćemo onda zaisto naći u njemu istočnik našega jestestvenoga i naravnoga blagopolučija.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|