Tomaida (drama u tri čina)/43
XII
TOMAIDA, PREĐAŠNjI.
TOMAIDA (Dolazi u odelu igračice. Kad je spaze, svi se zadive njenoj lepoti. Ona je vrlo uzbuđena te i ne gleda nikoga već stupa pravo na sredinu i počinje igru koja je već u samom početku burna, zanosna i strasna, a sve to više u daljem toku igre )
DESPOT (Oborio je glavu, trudeći se da ga Tomaida pe pozna, ali ispod oka prati njenu igru, divi joj se lepoti i opija se tom lepotom.)
TOMAIDA
(Igra uzbuđujući se sve više mržnjom. Njeni su pokreti sve strasniji, skokovi sve odlučniji. Krv joj je uzrujana te damari snažno biju, telo joj sve toplije od groznice koja je pali; usne joj već zakrvavile, a oko joj se zamutilo. Ona je već van sebe, njena igra prelazi u razuzdani bes i histeriju i, u jednome trenutku, uz urlik vučice, skoči do deepota, prostire se preda nj i previja se telom po njegovu kolenu).
SELENOVIĆ (Skoči sa svoga mesta i nehotice isuče mač, ali zastaje nem pred scenom koja nastaje).
TOMAIDA (Čim je pala despotu na koleno, poteže nož iz nedara i silno zamane njim, ali u tom trenutku, kad se despot sagao da je poljubi sretne se s njegovim pogledom i pozna u despotu svoga ljubavnika. Nastaje jedna duga i nema scena. Gleda ga u oči i ruka, kojom je zamahnula, malaksava joj, te je lagano spušta sve dok ne takne pod te ispušta nož. Istovremeno i izraz se njenoga lica preobražava, divljina iščezava, a javlja blagost i vraća joj se lepota. Njene se zenice šire, a usne razvlače u smeh. Još uvek nesvesno ona požudno pruža ruke i grli njima despota koji je prihvata, uzdiže sebi i spušta joj na usne jedan dug i strastan poljubac. .. Uzbuđena i nema zaprepašćenost među svima prisutnima).
DESPOT (Držeći je još uvek u naručju, starešinama i čelnicima): Ovaj poljubac izmirio je krvnike. U mom je naručju — Tomaida!
STAREŠINE I ČELNICI (Kao i svi ostali iznenađeni i uzbuđeni, sem Selenovića.): Tomaida!
TOMAIDA (Pribirajući se i trezneći): A u čijem sam naručju ja?
DESPOT: U despotovom!
TOMAIDA (Cikne, trgne se i pada ničice na pod savladana jednim histeričnim bolom; zariva glavu u ruke i teško jeca i rida).
DESPOT (Ustaje sa svoga mesta te, kao i svi ostali, mirno sačeka kraj ovoga nastupa.)
TOMAIDA (Diže najpre glavu, a zatim se uznese na rukama i posmatra ih sve redom, pogledom ispitujućim, dok se ne sretne sa despotovim pogledom.): Ja sam prevarena, je li, ja sam izdana?...
DESPOT: Zar je prevara onaj poljubac; taj poljubac je zakletva! (Grli je.)
TOMAIDA: Ja te mrzim!
DESPOT: Ti varaš sebe, jer voliš me! Žedna si bila despotove krvi i malo čas si je onim poljupcem ispila; ispila si mi život sam!
TOMAIDA: Al’ ja te moram mrzeti!
DESPOT: A ja te moram voleti! I malo čas, da mi se nož iz tvoje ruke zario u srce, ja bih, ležeći ovde i umirući pred tvojim nogama, rekao ti da te volim.
TOMAIDA: I tad? (Gdeda ga duboko u oči.)
DESPOT (Posle očajne borbe sa sobom klone): Da, i tad!
TOMAIDA: ...Priznajem... ljubav je tvoja jača od mržnje moje...!
DESPOT: I pobedila je, je l’...?
TOMAIDA (Pružajući mu obe ruke): I... pobedila je!
DESPOT: Gospodo, kličite pobedi srca, kao što bi pobedi mača mojega. Okitite čela vedrinom i ispunite srca radošću. Neka veselje poteče odavde i neka se kao reka razlije sve do pragova božačkih Otvarajte vrata na tamnicama i puštajte robove, neka ih sunce ozari...!
TOMAIDA (Sklapajući ruke.): I njega!
DESPOT (Razumev je): I njega, ubicu mog... Grubeša, dovedi Dmitra ovamo da život primi kao dar iz ruku Tomaidinih, a ti, Brajanoviću, idi prekini gozbu moloskih gedonda i reci nek odmah dođu k meni! Nek dođe svako, i slobodan I rob! (Uzima sa mesta na kome je sedeo svoj hermelinski ogrtač i ogrće njime Tomaidu.)
GRUBEŠA i BRAJANOVIĆ (Oddaze).
TOMAIDA (Grleći čvrsto despota i šapćući mu.): Ići ćemo odavde, je li, ići ćemo daleko; ići ćemo, kao što rekosmo, na divlje etolijske obale, da tamo sreću skrijemo. Ja sam žrtvovala mržnju i ponos, a ti ćeš, je li, vlast? Naša je ljubav iznad ljudskih slabosti, skrijmo je od ljudi!
DESPOT: Obećah ti glavu despotovu i ispunih. Dadoh ti i glavu i dušu. Valja mi ispuniti još jednu želju tvoju i iskupiti još jednu reč koju ti dadoh.
TOMAIDA (Iznenađena): Još jednu?
DESPOT: Na presto epirski sešće Paleolog. Tek i taj zavet kada ispunim, rešavaćemo o našoj sudbini.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|