Tvrdica/27
| ◄ Позорје 6. | ПОЗОРИЈЕ 7. | Sadržaj ► |
POZORIJE 7.
KIR DIMA, BIVŠI
JANjA: Ogligora, ogligora! Pujne ta aspra?
DIMA (trese glavom): Kaka isterna!
JANjA: Ama, is to onoma tu teu, aspra, bre, aspra!
DIMA: Den ine!
JANjA: O kuga di si, da prođiš kroz moju uvu i iziđiš kroz njegova usta! deset hiljada forinta, bre!
DIMA (maja rukom): Epajsun. Znaiš što, kir Janja? Da ti rečim na srpsko jednu slovo. Sum došua, da mi dajš Katica, nega da mi dajš i aspri.
JANjA: Da ti dajm kugu, da si daviš, da ti dajm sablja, da si koliš; da ti daim saračiku, da si truiš. Anatemate! Oh, moji lepi deset hiljada! Oh, moj beli deset hiljada!
MIŠIĆ: Vidite, lepo kaže srpska poslovica: „Skup više plaća.“ Da niste žalili za štalu, ne bi vam konji propali; da se niste na interes polakomili, ne bi tolike novce izgubili. Skupoća vam je
više štete nego asne pričinila.
JANjA: Kir Janja, imaš uvo da čuiš? Kir Janja, imaš pamet da razumiš? Prokleto svaka špekulacija sos mlogo interes i malo kapital! Uu! (Strese se.) deset iljada! Uh, uh, uh! Oći da mi uvati
šlogu... Pravo ima! Nek mi uvati za oko, da ne vidim moja nestreća na ovum svetom, da ne vidim ona kuga (pokazuje na Dimu) što mi izio moje lepe novce! Ahara, kir Janja, ahara; ne ahara,
nega ahamna.
|