Tartif/8
POJAVA III
Dorina, Marijana
DORINA:
Jeste li vi jezik izgubili, kada
sva uloga vaša sad na mene pada?
Kad bezuman predlog jednako slušate,
a nijednom rečju otpora ne date?
MARIJANA:
Tako strogom ocu šta sam reći mogla?
DORINA:
Reč koja bi u toj nevolji pomogla.
MARIJANA:
Šta?
DORINA:
Da ljubav nije opšta i, pre svega,
da se venčavate rad sebe, ne njega;
a kad se vas tiče, treba da uviđa
da muž ima pravo vama da se sviđa;
i kad mu je Tartif drag, što priča svuda,
neka se slobodno za njega i uda.
MARIJANA:
Vlast je oca takva nada mnom, priznajem
da mu nikad ne smem otpora da dajem.
DORINA:
Ali razmislimo. I Valer te traži.
Voliš li ti njega, il' ne voliš? - kaži.
MARIJANA:
Ah! kako, Dorina, moja ljubav strada
kad me i to pitaš tako iznenada!
Zar ti nisam srce otvorila svoje,
i zar ne znaš dokle idu žudnje moje?
DORINA:
Šta znam da l' je govor i od srca bio,
i da l' vam je ovaj prosilac baš mio.
MARIJANA:
Tvoja sumnja bol je, Dorina, za mene;
nežnosti mi nisu bile prikrivene.
DORINA:
Dakle, volite ga?
MARIJANA:
Svom dušom i čisto.
DORINA:
Izgleda, i on vas voli tako isto.
MARIJANA:
Mislim.
DORINA:
I oboje želite da skora
veridba vas spoji u braku?
MARIJANA:
Van spora.
DORINA:
Šta mislite s onim drugom što vam nude?
MARIJANA:
Ako me prisile, da mi to smrt bude.
DORINA:
Odlično: ko bi se tog mog'o da seti!
Da biste se spasli, vi ćete umreti.
Lek je izvanredan. Da čovek poludi,
kad i tako nešto još čuje od ljudi!
MARIJANA:
Zaboga, Dorina, ti si puna jeda,
i ti nemaš smisla za tuđ jad, izgleda.
DORINA:
Ne, ja nemam smisla za brbljanja sušta
i kad neko, k'o vi, u borbi popušta.
MARIJANA:
Šta ćeš, kad me patnje kukavicom čine.
DORINA:
Al' ljubav u srcu zahteva čvrstine.
MARIJANA:
Zar se ja ne branim da me ne odvuku
od Valera, a on - prekrštenih ruku!
DORINA:
Šta? Zar što je neko tvrdoglavac, koji
pred Tartifom svojim sav zaluđen stoji,
i što brak propada zbog takvoga oca,
zar je to krivica vašeg prosioca?
MARIJANA:
Al' kad ga odbijem, glasan prezir kažem,
hoću li tim ljubav srca da dokažem?
Mogu zbog nje, ma da u meni treperi,
baciti stid žene i dužnosti kćeri?
Hoćeš li da dušu pred svetom izlažem? .
DORINA:
Ne, ne, ništa neću. Ja hoću da kažem
da ste Tartifova, da bi greška jaka
bila skretati vas od takvoga braka.
S kakvim pravom mogu ja biti protivna?
Prilika je sama po sebi već divna.
Taj gospodin Tartif, o, pa to je neko;
taj gospodin Tartif nije, svak bi rek'o,
balavac što ne zna ni da se usekne;
čast je kad njegovo ime žena stekne;
od celog je sveta već slavom nagrađen;
plemić po poreklu, telom dobro građen,
s ustima crvenim, licem kao ruža:
srećni ćete biti pored takvog muža.
MARIJANA:
Gospode!
DORINA:
Kakva vas radost samo čeka
kad vas vide ženom tog divnog čoveka!
MARIJANA:
Oh, stani, mani se razgovora taka,
ukaži mi pomoć protiv toga braka.
Gotova samna sve, predajem se tebi.
MARIJANA:
Ako mi se i taj jad nanese kleti,
kažem ti, Dorina, bolje je umreti.
DORINA:
Ne uzbuđujte se. Još postoji mera
da se sve to spreči... Al' evo Valera.
|