Tartif/7

DRUGI ČIN

POJAVA II

POJAVA II
Dorina, Orgon, Marijana

ORGON (primeti Dorinu.):
Šta se vi vrzmate?
Radoznalost vaša odviše je smela,
kada vas je, da tu slušate, dovela.
DORINA:
Ja zaista ne znam kako se glas pron'o,
iz nekakve sumnje, il' ga slučaj don'o,
ali o toj svadbi načula sam gdešta,
no odmah sam rekla da je to koješta.
ORGON:
Šta? neverovatno izgleda?
DORINA:
Toliko,
da ni vama samom ne veruje niko.
ORGON:
Naći ću načina da se uverite.
DORINA:
Da, da, vi se samo sa nama šalite.
ORGON:
Uskoro će sve to i da se ostvari.
DORINA:
Priče!
ORGON:
Ja ne pričam ižmišljene stvari.
DORINA:
Gospodinu ocu ne verujte lako.
Šali se.
ORGON:
Ja kažem...
DORINA:
Kad radite tako,
ko veruje...
ORGON:
Još će besnim da me stvore...
DORINA:
No, pa verovaće! u tim po vas gore.
Zar on, gospodine, s izgledom mudraca,
s tom velikom bradom na licu, da baca
svaki razum i da hoće...
ORGON:
Vi se, znate,
suviše intimno ovde ponašate,
što mi se nikako ne sviđa nit' volim.
DORINA:
Govorimo mirno, gospodine, molim.
da l' se tom zaverom rugate? Sirota
kći vam nije pos'o za jednog bigota;
za druge dužnosti on treba da mari.
I Šta vam donosi ta veza, u stvari?
Za celim bogatstvom vašim šta se krije?
Da vam je zet prosjak? ...
ORGON:
Ako bogat nije,
znajte da on živi u čestitoj bedi,
i da ga baš zato poštovati vredi.
Od svih veličina on je zato viši;
i svojih dobara on se rado liši,
jer nije brinuo za uspehe vajne
dok vezuje sebe za vrednosti trajne.
Al' mu moja pomoć mogućnosti stvara
da ponovo dođe do svojih dobara:
to je posed što se s pravom svuda slavi;
i takav kakav je, on je plemić pravi.
DORINA:
Da, ali se samo, kada on to kaže,
ta taština malo s pobožnošću slaže.
Ko svetom životu želruznesenje
ne pominje često ime i rođenje;
za smerno držanje pobožnosti svake
nezgodan je izliv ambicije take...
Al' da ćete biti mirni; dajte jemstvo;
uzmimo tu ličnost, ostavimo plemstvo.
Zar ne osećate žalost, tugu neku
dajuć' takvu ćerku takvome čoveku?
Mislite li da su te prirode skladne,
i na posljedice takvih veza jadne?
U ljubavi čast se devojačka kvari
kad ukusom njenim neko gospodari,
i želja da živi čestito, da znate,
zavisi od muža kojega joj date.
Ljudi koji svuda prst čelu prinesu
prave svoje žene takvim kakve jesu.
Jer zbilja je vrlo teška vernost ova
naročitom mužu naročita kova;
a ko kćeri daje čoveka bez cene'
odgovara nebu za grehove njene.
Mislite na bedu što vas može snaći.
ORGON:
Za život ću kod nje uvek nauk naći!
DORINA:
Volim čast vašu; za mene bol znači
kad se ma ko može s vama da šegači.
ORGON:
Vi još ne ćutite?
DORINA:
Moja savest preza,
kad puštate da se stvara takva veza.
ORGON:
Zmijo, hoće l' biti kraj tvom palacanju?
DORINA:
Zar vi, smiren čovek, pa u gnevnom stanju?
ORGON:
Na ta blebetanja sva mi se žuč muti,
i odlučno tražim od tebe: ućuti!
DORINA:
Dobro. Al' kad ćutim, ipak mislim na to.
ORGON:
Misli, ako hoćeš; ali nemoj zato
govoriti meni...
(Okrećući se kćeri.)
ja sam putem svesnim,
k' o mudrac, sve dobro merio.
DORINA:
Ja besnim
što moram da ćutim.
(Ućuti kad se on osvrne.)
ORGON:
Ma da lutka muška
nije, Tartif ipak jeste...
DORINA:
Lepa njuška...
ORGON:
Čovek koji ipak, da ti nije mio
nikakav dar drugi...
DORINA:
Zgoditak bi bio!
Niko ne bi, da sam ja na mestu njenu,
mog' o silom da me uzima za ženu,
i pokazala bih po svadbi, još kako,
da se žena ume osvetiti lako.
(Orgon se osvrne i posmatra je prekrštenih ruku)
ORGON:
Dakle, što sam rek'o ti ne fermaš, je li?
DORINA:
Ne govorim vama, pa šta biste hteli?
ORGON:
Nego šta to radiš?
DORINA:
Ja govorim sebi.
ORGON:
Odlično. Pa zar joj svaki čovek ne bi,
k'o što ću ja sada, dobar šamar dao?
(Uzme stav čoveka koji hoće da je ošamari, a Dorina, čim je ugleda, stoji pravo i ćuti.)
Na odluku moju nek ti nije žao,
kćeri. Čovek kog sam... izabrao tebi...
(Dorini.)
Ćutiš, a?
DORINA:
Jer nemam šta da kažem sebi.
ORGON:
Samo rečcu.
DORINA:
Još mi nije na um pala.
ORGON:
Ja te čekam.
DORINA:
Kad bih ja bila budala.
ORGON
No, treba da slušaš, kćeri, moja mnenja,
i da u moj izbor imaš poverenja.
DORINA, bežeći:
Moja veza s takvim ne bi bila duga.
(On zamahne da je udari, i promaši.)
ORGON:
Al' s tobom je, kćeri, uvek ova kuga,
sa kojom se ne bih mogao da družim.
Ja nisam u stanju ovde da produžim.
Taj govor me drski draži svakog maha,
i moram na vazduh, da dobijem daha.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Žan Baptist Poklen Molijer, umro 1673, pre 351 godina.