Tartif/1
PRVI ČIN
POJAVA I
Gospođa Pernel, Elmira, Marijana, Kleant, Damis, Dorina, Flipota
GOSPOĐA PERNEL:
Hajdemo, Flipota, da ih skinem s vrata.
ELMIRA:
Vi tako žurite da me muka hvata.
GOSPOĐA PERNEL:
Man'te, snaho, man'te; ostav'te me samo
Ne treba mi takvo ponašanje tamo.
ELMIRA:
Sve dužne obzire vrše prema vama,
pa što tako naglo iziđoste, mama?
GOSPOĐA PERNEL:
Oko mi taj život ne može da vidi,
gde niko ne brine šta se meni svidi
Iz doma vam nosim iskustvo sve gore:
sve pouke moje tu se uvek spore;
ne štuje se ništa; svako vam tu viče,
i svi na dvor kralja Petoa mi liče.
DORINA:
Ali...
GOSPOĐA PERNEL
Vi ste, draga, družbenica jedna
po jeziku ili drskosti vanredna:
vaša želja treba da se trpa svuda.
DAMIS:
Ali...
GOSPOĐA PERNEL:
Vi ste, sine, kratko, jedna luda.
To mišljenje ja sam, vaša baba, stekla.
Sto puta sam sinu, vašem ocu, rekla
da ste vi sve više jedna hulja prosta,
da će s vama muka već videti dosta.
MARIJANA:
Mislim...
GOSPOĐA PERNEL:
Bože! Sestra, koja je sve krila,
k'o da ništa ne zna, i izgleda mila!
Najgora je mirna, kaže se o vodi.
Vaš mi skriven život nimalo ne godi.
ELMIRA:
Ali, mama...
GOSPOĐA PERNEL:
Snaho, vređa l'vas u čemu,
al' vladanje vaše ružno je po svemu.
Da im primer date vi nemate volje,
pokojna im majka znala je to bolje.
Vi ste rasipnica; mene boli jako
što se k'o princeza odevate tako.
Žena koja želi da se mužu sviđa
nameštena tako nikad se ne viđa.
KLEANT:
Al', gospođo, najzad...
GOSPOĐA PERNEL:
Za vas, brata njena,
moje poštovanje, i ljubav, i cena!
No ipak vas lepo zamoliti mogu
da u našu kuću ne stavljate nogu.
Vi ste uvek puni životnih maksima
koje čestit čovek ne može da prima.
Slobodno vam malo govorim. Međutim,
što mi je na srcu ja to ne oćutim.
DAMIS:
Vaš gospodin Tartif srećan je svakako...
GOSPOĐA PERNEL:
Tog dobrog čoveka neka sluša svako.
Ne mogu da snosim i u gnev bih pala,
kada ga napada i takva budala.
DAMIS:
Zar da trpim toga podlog kritičara,
da tiransku nadmoć u kući nam stvara?
I da niko ne sme da se proveseli,
ako taj gospodin slučajno ne želi?
DORINA:
Ako se držimo njegovih načela.,
svi postupci naši krivična su dela.
Taj kritičar strasni motri sve odreda.
GOSPOĐA PERNEL:
I uvek kad motri, on dobro nadgleda.
Putevima božjim želi da vas vodi,
mom sinu i svima treba to da godi.
DAMIS:
Ne, majko, ni otac, niti iko, velim,
naterat' me neće da mu dobra želim.
Na gledište drugo ne mogu da stanem,
na sve što on radi ja mogu da planem.
I predviđam ishod: da ću s tim prostakom
uskoro se naći u sudaru jakom.
DORINA:
Pa zbilja, i to je velika sramota
da nam jedan stranac po kući se mota,
bednik što je doš'o bos, čije odelo
ni deset novčića ne vredi zacelo,
pa da dospe dotle da se ne poznaje,
da sve osporava i naredbe daje.
GOSPOĐA PERNEL:
He! Bože sahrani! Sve bi išlo lako,
da naredbe smerne posluša mu svako.
DORINA:
U vašoj je mašti on već svetac post'o,
a sve što uradi lukavstvo je prosto.
GOSPOĐA PERNEL:
Kakve reči!
DORINA:
Njega, il' onog Lorana,
prihvatila ne bih bez jemca valjana.
GOSPOĐA PERNEL:
Ne znam u osnovi šta je jedan sobar,
al' za gazdu jemčim da je čovek dobar,
Vi ga odbijate, mrzak vam se čini,
što vam svima kaže šta ste u suštini;
jedino su gresi to što njega draži,
a milost je neba ono što on traži.
DORINA:
A zašto — već ne znam vremena koliko
ne trpi da često pohađa ga niko?
Šta to nebu smeta poseta poštena,
da nam glavu cepa buka nečuvena?
Mogu li, među nama, reći i to šta je?
(Pokazujući Elmiru.)
Na gospođu, mislim, ljubomoran da je.
GOSPOĐA PERNEL:
Ćutite, pazite na kazane stvari.
Nije on sam što te posete ne mari
Taj dolazak sveta ima huke svoje;
kočije što stalno pred kapijom stoje,
skup lakeja, koji uvek vrevu čini,
neprijatan biva celoj okolini.
Ja verujem da se ništa ne događa,
ali svet govori, i smutnja se rađa.
KLEANT:
Mislite l', gospođo, da sprečite sve to?
Ružna bi stvar bila u životu, eto,
kad bismo se, zato šta će neko reći,
najboljih drugova morali odreći.
I da su nam takve mogućnosti date,
zar možete cio svet da ućutkate?
Od potvora takvih nema zaklanjanja.
Ne slušajmo sva ta glupa blebetanja;
živimo mi prvo čestitim životom,
a slobodu dajmo brbljivcima potom.
DORINA:
Susetka Dafina i taj muž njen mali
zar o nama ne bi rđav sud već dali?
Svi, čije držanje smeh izmami veći,
prvi če rđavu reč o drugom reći.
Oni će vam vazda najbrže da zgrabe
i najmanje znake kakve veze slabe
i novosti o tom radosno da seju,
u vidu da ljudi verovati smeju;
postupke će tuñe već tako da boje,
da bi na taj način opravdali svoje;
i u želji da ih uporedo stave,
intrige će svoje naivnim da prave,
il' paziće da se kakva crta skine
sa te javne hule koju oni ćine.
GOSPOĐA PERNEL:
Sva ta razmišljanja ne vrede vam mnogo.
Orantin je život besprekoran strogo;
brige su joj nebu upravljene samo,
i ne mari svet što dolazi ovamo.
DORINA:
Primer je izvrstan, dama je poštena!
Ona zbilja živi k'o ozbiljna žena.
Al' vreme je razlog te strogosti bolje,
i ona je mudra, ma da protiv volje.
Dok je privlačila srca mnogih ljudi,
za moći je svojom umela da žudi...
Al' kad su joj oči ostale bez sjaja,
od sveta se, što je napušta, odvaja, ,
i nemoć usahlih draži ispod vela
mudrosti visoke sakriti bi htela.
To je stav koketa kojima je teže
kada vide kako udvarači beže;
pri tom bekstvu njinom nemiru se čini
da jedini spas još leži u vrlini.
Velika je strogost tih žena od reda:
ne propušta ništa, ali sve pregleda;
one gordo kore životne rugobe,
ne iz milosrđa, no iz neke zlobe,
ne trpeć' da drugi zadovoljstva ima
što su ih godine uskratile njima.
GOSPOĐA PERNEL:
Te vilinske priče neka gode vama;
kod vas, snaho, govor uskraćen je nama,
jer da drugi vodi, to gospoña preči,
Al' najzad ja hoću da doñem do reči.
Moj sin ništa nije pametnije znao
no kad je tu smernu ličnost sebi zvao,
koju samo nebo ovamo nam šalje,
da vas skrene s puta vaše bludnje dalje,
koja nikad svoga ne podiže glasa,
sem kad čuti treba, radi vašeg spasa.
Te posete, gozbe, treba reći pravo,
zabave su što je izumeo đavo.
Tu ne čuste reč što za dušu prianja,
to su razonode, pesme, ćeretanja;
najbliži tu ima udeo najveći.
Tu se ogovara svaki drugi, treći;
i nežnom čoveku najzad buči glava
u takvome skupu gde je zbrka prava.
Za tili čas tu se okleveta neko;
i kako je skoro jedan doktor rek'o,
to je zbilja kula vavilonska, vraga,
gde se samo brblja bez konca i traga;
i da bi isprič'o sa sobom u vezi...
(Pokazujući Kleanta.)
Gospodin se, evo, počeo da kezi!
Za smejanje vaše traž'te svoje lude,
i bez... Zbogom, snaho; sad kraj neka bude
Volja da sam ovde upola je pala.
Pamtite kad noga bude mi tu stala.
(Udarajući šamar Flipoti.)
A vi, vi spavate, prodajete zjala!
Dobro ću vam uši protrijati, vala!
Hajd'mo, gade, hajd'mo.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Žan Baptist Poklen Molijer, umro 1673, pre 351 godina.
|