Tako je moralo biti (drama u tri čina)/9
IX
MARIJA, STANKA, PREĐAŠNjI
MARIJA, STANKA (ulazeći, u jedan glas) A, a, srećan dan, srećan dan!
STANKA: Najpre te ja moram poljubiti. (Ljubi je.)
MARIJA (ljubi je takođe) Čedo moje! Želim ti mnogo, mnogo sreće!
STANKA: Ovo je moj mali dar. (Daje joj šatulu i ljubi se ponovo s njom.)
MARIJA: A ovo moj! (Isto kao pre.)
JELA (ljubi joj ruku)
NEDELjKOVIĆ: Molim, ti darovi idu s napomenom da je i jedan i drugi moja ideja.
MARIJA: Eh, da, mislila sam ja i sama.
NEDELjKOVIĆ: Možda si mislila broš uopšte, ali ne od slonove kosti. Slonova kost, to je moja ideja.
JELA: Oh, zašto sve to; ta nisam više dete.
NEDELjKOVIĆ: Da šta si?
MARIJA: Nama si uvek dete.
STANKA: I još jedan dar. (Daje joj jedan cvet.) Iz moje saksije prvi cvet.
JELA: A zar nije bolje da si taj prvi cvet dala tvome zaručniku?
STANKA: O, imam ja još jedan za njega.
JELA: Ali sedite. Bože moj, zbunila sam se pa vas i ne nudim. Sofija, hodite, prihvatite. (Pomaže majci i Stanki, koje skidaju šešire.)
SOFIJA (pošto i sama pomogne, odnosi)
JELA: Zamislite, ja nisam ništa ni znala za današnji ručak. ðorñe je naročito hteo da me iznenadi.
STANKA: Zar nisi znala ni da smo pozvani?
JELA: Ne.
MARIJA: To je dobro, to je lepo od tvojeg muža.
NEDELjKOVIĆ: Pa da, zašto ne bi on bio jedanput u životu duhovit?
MARIJA: A ko je sve pozvan?
JELA: Samo vi, najuža porodica.
STANKA: I Milan?
JELA: No pa da, zar nije i on najuži član porodice?
NEDELjKOVIĆ: Nego kada je reč o najužoj porodici, znate li vi da je malopre bio ovde stari prijatelj, Milanov otac?
STANKA: Da čestita?
MARIJA: Otkud to?
NEDELjKOVIĆ: Da, čestitao je, ali smo vodili i druge razgovore i pregovore.
MARIJA: Kakve pregovore?
JELA: Iznenadiće vas. Prijatelj zahteva da prsten bude sad u subotu.
NEDELjKOVIĆ: I ja sam pristao.
MARIJA: Zaboga, Jakove, kako si na to mogao pristati? To je nemoguće! Nemoguće, razumeš li!
STANKA: Nije mi ni haljina gotova.
MARIJA: Danas je četvrtak, je li... petak... subota. Nemoguće. Kako si samo mogao pristati pre no što nas zapitaš?
NEDELjKOVIĆ: Objasni mi ti, Jelo, zašto sam pristao. Eto, Jela će vam kazati.
JELA: Nemojte se ljutiti, majčice, ali vas uveravam da bi i vi pristali da ste bili ovde.
MARIJA: Ali kako bih mogla pristati? Eto, tek će sutra biti gotov tapet u velikoj sobi, pa onda Stankina haljina, pa hiljadu drugih stvari koje treba pripremiti. Ne, ne, što ne može biti, ne može.
JELA: Sve, sve je to manje od velikog razloga koji je oca opredelio da pristane.
NEDELjKOVIĆ: Najzad, evo u čemu je stvar...
JELA: Znate šta, oče, to ne mora Stanka čuti. Idite s majkom u moju sobu i objasnite joj. Ja sam uverena, kada joj sve kažete, da će se izmiriti sa vašom odlukom.
NEDELjKOVIĆ: Dabome. To si se dobro setila, ne mora Stanka čuti sve naše brige. 'Ajdmo mi, Marija, ovamo! (Odlazi.)
MARIJA (odlazeći za njim) Ne znam u čemu je stvar, ali što je nemoguće, nemoguće je. (Ode.)
|