Tako je moralo biti (drama u tri čina)/49
XI
JELA, NESTOROVIĆ
JELA (Zaplače gorko, zatim se pribra. Vadi cvet iz kose, ljubi ga i baca, zatim se nasloni na divan i duboko zamisli. Najzad se na nešto odluči. Odlazi žurno u svoju sobu, a malo zatim vraća se noseći revolver koji stavlja na sto. Odlazi prozoru, pogleda čežnjivim
pogledom još jednom, poslednji put, sunce, pa spusti zavese. Odlazi zadnjim vratima da i njih zaključa pa, izvirivši napolje, spazi Nestorovića, cikne i, ostaviv vrata otvorena, dojuri do divana, gde pada pokriv oči rukama)
NESTOROVIĆ (na vratima) Jelice, ti si se prestravila?
JELA (naglo skoči, cepti od uzbuđenja) Šta ćete vi ovde? Šta hoćete?
NESTOROVIĆ: Ja?
JELA: Ili d... dobro ste došli, trebali ste doći, jer potrebno je bilo upravo sad da se pogledamo u oči; potrebno je bilo upravo sad da vam kažem koliko vas mrzim.
NESTOROVIĆ: Mene, gospođo?
JELA: Vas, da, vas! Gadni ste mi, odvratni; vi nečasni čoveče, kojega sam nekada toliko volela, i koji je uspeo te osećaje u jednom trenutku nepromišljenoga zanosa u meni da vaskrsne, ne zato da ga uteše, već zato da mene svuče sa visine žene koja duguje svome mužu odanost, i više nego to, koja mu duguje ljubav.
NESTOROVIĆ (uvređeno) Gospođo, biće da je preoštra reč koju mi upućujete. Prekorite me čime hoćete, samo me ne zovite nečasnim. Možda je bilo pogreške sa moje, kao i sa vaše strame, al' smatrajte to trenutkom u kojem smo se zaboravili, ili...
JELA: To je bio trenutak moje nevolje koji me je doveo k vama, a vi ste se njime tako ružno, tako nisko koristili.
NESTOROVIĆ: Ni to ne možete tvrditi, gospođo. Nevolja vaša samo nas je zbližila; ona je dala prilike, a prilike su probudile silom ugušivane osećaje. Njih nije bilo moguće ugušiti, oni su pritajeni očekivali svoj čas...
JELA: Čas ucene.
NESTOROVIĆ: Ja odbijam, gospođo, da je to bila ucena, a ako je vi ipak takvom smatrate, ja sam gotov da stvar popravim...
JELA: Da popravite? Čime? Čime se, recite mi, čime se pere žig; čime se savest uspavljuje? Ako je da se popravi, ja ću stvar popraviti; vaša mi pomoć ne treba. Jedino što mi je trebalo, i to u ovom času trebalo, to je da vam kažem kako vas bezgranično mrzim. Da, to mi je trebalo i to sam vam kazala. Mrzim vas, jer ste u mojim očima nečasni,..
NESTOROVIĆ: Vi se ipak zaboravljate...
JELA: Zaboravljam? Zaboravljam zar sad, kada se u meni probudio osećaj dužnosti i osećaj časti, a ne rekoste mi da sam se zaboravila onda kada sam preko časti svoje lakomisleno prljavim stopama gazila?
NESTOROVIĆ: Na, ali vi zaboravljate, gospođo, da su i mnome u tom času ovladali osećaji srca, utoliko slobodniji što nisu bili ni u kakvoj opreci sa dužnošću.
JELA: Ni u kakvoj opreci sa dužnošću?... Zar nije dužnost biti častan? Zar nije dužnost ne rušiti tuđ dom, ili zar nema u vas osećaja hrišćanske dužnosti da slabu ženu zadržite nad ponorom u koji će se survati?
NESTOROVIĆ: Ne zahtevajte, gospođo, od običnog građanina vrline koje pripadaju kalendarskim svecima. Bili ste slabi, pa zašto ne dopuštate da sam mogao biti slab i ja?
JELA: To je slabost kojoj je ime niskost i nevaljalstvo.
NESTOROVIĆ (buneći se) Ne...
JELA: Gospodine, mi smo naš razgovor završili.
NESTOROVIĆ: Završili?
JELA: Zauvek završili.
NESTOROVIĆ: Da li je to odista vaša poslednja reč?
JELA: O, odista poslednja, uverićete se da je poslednja.
NESTOROVIĆ: Lepo, goopođo, ja se uklanjam, ali bar čujte i vi moju poslednju reč: ja vas volim, ja vas odista volim i sad, u ovom času, više no ikada. Zbogom, gospođo! (Odlazi)
|