Tako je moralo biti (drama u tri čina)/45

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

TREĆI ČIN
◄   VI VII VIII   ►

VII

OBRAD, ĐORĐE

OBRAD (pošto su ostali sami) Ti si se spasao?
ĐORĐE: Da!
OBRAD: Kako?
ĐORĐE: Spasla me je žena.
OBRAD: Ona? Kako te je ona mogla pomoći?
ĐORĐE: Onako kako samo najbolji prijatelj može pomoći. Otela je od svoga oca novac koji je spremio za miraz mlađoj ćeri, a koji je sinoć, o prstenu, morao biti položen. Otela je, svesna da time ruši sreću svoje sestre i radost svoje porodice.
OBRAD (seda) A obavilo se sinoć prstenovanje?
ĐORĐE: Obavilo se, a i to je moguće bilo samo zato što je ona učinila jedan nečuven napor, kad je spasla mene da spase i sreću sestrinu. Od toga se i pobolela, od tih silnih uzbuđenja, nemira i bura koje se puna dva dana vitlaju nad našim glavama.
OBRAD: Gde je po drugi put našla novac?
ĐORĐE: Na zajam? Od jednog... prijatelja njihove kuće.
OBRAD: Na zajam? Toliku sumu? Pod kakvim uslovima?
ĐORĐE: Ja ne znam još tačno. Nisam je bolesnu hteo tim pitanjima uznemiravati. Tek rekla mi je da je pod vrlo teškim uslovima i preklinjala me je da tu sumu što pre vratim.
OBRAD (razmišlja) Ti moraš za sve to biti blagodaran ženi?
ĐORĐE: Još kako!
OBRAD: Jer ona je toliko učinila za tebe.
ĐORĐE: Kao što bi malo koja žena učinila.
OBRAD: A ne pomišljaš da je to samo sebičnost.
ĐORĐE: Striče!
OBRAD: Mislim, ne pomišljaš li da je ona time sebe spasavala, a ne tebe?
ĐORĐE: Kako sebe?
OBRAD: Svoj ugled i ugled porodice, i...
ĐORĐE: O, kako si u surovosti nepravedan, striče. Kad bi ti znao koliko mi je ova nevolja sreće donela!
OBRAD: Sreće?
ĐORĐE: Da, čudno je to, pa ipak... možda kao more što treba da se burom zaniha pa da iz utrobe biser iznese ili, možda... ja ne znam, ali znam da ovaj oluj, koji se bio zavitlao i pretio da mi život večitom nevoljom zatrpa, znam da me je on vratio životu. Jer, odista, u
prvom času, kad sam Jeli saopštio nedaću, u njoj se javila žena; ona nije pitala... zašto, ni kako, ona se kao davljenik hvatala za svaki predmet, za svaku slamku; tražila je samo da me spase.
OBRAD: Da...
ĐORĐE: Zatim je, posle prvoga straha, htela da sazna i uzrok nesreći i taj je razgovor počela prebacivanjem, sručujući svu krivicu na mene. U meni si tada, mada sam bio pretrpan bolom i brigom, prvi put probudio ponos čoveka koji je sve podnosio, svačem popuštao, svemu podlegao, sve primao...
OBRAD (ustaje i spušta mu ruku na rame) I...?
ĐORĐE: Odbio sam muški sva prebacivanja; rekao sam... rekao sam sve ono, striče, što si ti meni govorio, rekao sam otvoreno; rekao sam reč koju sam davno trebao reći i... (Pauza) Ta i takva reč, koja je trebala da poveća provalu između nas, njoj je naprotiv skinula koprenu s očiju, ona je pogledala istini u oči; ona je mene poznala. Ja sam joj u tom času izgledao snažan, dostojan i ona me je zavolela. Ona me je u tom času poznala i ja nju. Veruj, striče, ona me je zavolela i sve što je radila zatim, radila je da spase ljubav svoju, radila je da spase mene, jer me je volela. O, striče, preda mnom je sad tek život, život nov, život koji nisam poznavao...
OBRAD: Čekaj! Ja nisam došao da ti taj život ometem. Naprotiv, ja mu se radujem i ako mogu, pomoći ću, a neću odmoći. Srdit sam bio na tebe dok si slep kroz život hodio, al' kad si progledao dobro, bolje za tebe. Budan i trezven čovek, koga ne vode već koji sam ide, kadar je velike terete nositi. Takvom čoveku rado će svako pružiti ruku.
ĐORĐE: Hvala ti, striče!
OBRAD: Ja, znam, prekjuče, kad sam ti onako grubo govorio, nije ti bilo pravo. Kad čovek govori istinu, veli se da je bez srca. A nije tako. Ti ne znaš da sam od onoga časa, kada smo prekjuče razgovarali, ja sav posao napustio i trčao na sve strane, i obišao sve prijatelje. I najzad, našao sam; izradio sam zajam iz našega učiteljskog fonda. Istina, ti si svršio stvar, al' veliš pod preteškim uslovima. Uslovi ovog zajma su vrlo povoljni pa bi se mogao iskoristiti da se otkupiš i... eto, da pokažeš ženi da si i ti kadar naći. Nije uvek dobro biti isuviše obavezan ženi.
ĐORĐE (radosno uzbuđen) O, striče, kako da ti blagodarim na toj brizi! Kako bi sirotu Jelu to obradovalo! Veruj, ja mislim da je ona stoga najviše bolesna. Ta vest bi je okrepila kao najbolji lek. Dozvoli, striče... (Požuri u sobu Jelinu, al se ubrzo vrati otud)
Spava, neću da je budim, svu noć nije spavala.
OBRAD: Još bolje. Dok ona spava, 'ajde pođi sa mnom do jednoga moga prijatelja iz uprave fonda, da stvar utvrdimo. Ja sam razgovarao, ali nisam ništa zaključio dok s tobom ne progovorim. 'Ajde pođi, pa kad se vratiš, a ti obraduj ženu.
ĐORĐE: Da, da, pođimo. Još kako će je to obradovati; ja mislim toga časa će ozdraviti. Sofija, Sofija!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.