Tako je moralo biti (drama u tri čina)/4

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVI ČIN
◄   III IV V   ►

IV

ĐORĐE, NEDELjKOVIĆ

ĐORĐE (smrači mu se lice sa njene ravnodušnosti, pali opet cigaretu i puši je hodajući)
NEDELjKOVIĆ (stariji gospodin, čist, izbrijan; čini utisak otmenog, ali lakomislenog vivera. On nosi veliku lepu kutiju bonbona i pri dolasku ostaje na vratima) Jesam li ja polaženik?
ĐORĐE (idući mu ususret) Odista, vi ste prvi.
NEDELjKOVIĆ (ulazi) I to valja znati da sam pobegao od kuće. Hteli su da svi zajedno dođemo, ali ko će žene sačekati! Njihovo spremanje je beskonačno, a ja nestrpljiv, pa sam prosto pobegao. A gde je Jela?
ĐORĐE: Sad će, sprema se! Što ste ne oprostite toga tereta? (Hoće da mu uzme kutiju.)
NEDELjKOVIĆ (ne da) Ne! Hoću u ruke da joj predam. Nije bogzna šta, ali nisam već znao šta ću. Molim te, ja smislim da joj kupim jedan vrlo lep broš od slonove kosti, a tek njena majka: „Oh! vrlo dobro, to ću joj kupiti ja!" Ja smislim zatim da joj kupim plišanu šatulu za rukavice, a tek Stanka: „Oh! Vrlo dobro, to ću joj kupiti ja!" I onda, razume se,
pošto sam se iscrpao u idejama, ja prestanem dalje smišljati i odem pa joj kupim bonbone. Eto ti!
ĐORĐE: O, pa to ćete je vi pretovariti darovima!
NEDELjKOVIĆ: Ali čuješ, mogu ti reći da je tvoja žena odista srećna!
ĐORĐE: To mi laska!
NEDELjKOVIĆ: No ne milim ja da si ti taj koji si je usrećio, već... Dakle, u četiri oka govoreći, juče su mi bili nešto vrlo mršavi džepovi. Sasvim pojmljivo, poslednja nedelja u mesecu. Imao sam jedva oko pedeset dinara, a svi u kući smišljaju darove, računajući, razume se, na moj džep.
ĐORĐE: To je neprijatno!
NEDELjKOVIĆ: Razume se da je neprijatno! A znaš li kako sam isplivao? Otišao sam kod „Engleske kraljice". Već dvadeset dana nisam metnuo paru na zeleni sto, a juče, rekoh, igraću na sreću Jelinu.
ĐORĐE: I razume se, kao obično, izgubili ste?
NEDELjKOVIĆ: Ne, naprotiv, dobio sam. Igrao sam na damu i ostao sam pri njoj uporan. Prvi put u životu dobio sam i to ozbiljno dobio. Bilo je dovoljno za darove i ostalo mi je još toliko da mogu pristojno provesti poslednju nedelju u mesecu.
ĐORĐE: To je doista lepo.
NEDELjKOVIĆ: I broš od slonove nosti, i plišanu šatulu, i ove bonbone, sve je to platila dama herc. A zbilja... šta si ti uzeo ženi? Tvoj dar je, izvesno, bogatiji?
ĐORĐE (zbunjeno) Ja... ovaj...
NEDELjKOVIĆ (iznenađeno) Kako?
ĐORĐE: Kad bih znao da bi i mene sreća poslužila kod „Engleske kraljice"...
NEDELjKOVIĆ: A ti si trebao na drugi način da se postaraš. To znači da nisi uopšte ništa ni spremao za današnji dan?
ĐORĐE: Naprotiv, sve je spremno.
NEDELjKOVIĆ: Ti znaš da ja ne umem držati zdravicu bez šampanjca.
ĐORĐE: Biće ga.
NEDELjKOVIĆ: Pa onda... zdravica se mora završiti izvesnim efektom. Ne mislim na bengalsku vatru, ali muzika, naprimer, i to ovde, pod prozorom. Prozor otvoren, niko se i ne nada. Narediti, razume se, muzikantima da ranije ne štimuju instrumente, nego kad ja završim zdravicu i viknem: živela! to neka bude znak. Zar to ne bi bilo iznenađenje?
ĐORĐE: Nije dockan, to mogu još uvek učiniti.
NEDELjKOVIĆ: Ali sve ne isključuje dar. Zamisli kako bi to izgledalo, svi joj donosimo, a ti...? Ja mislim da bi to Jelu čak i uvredilo. Uostalom, još ima vremena.
ĐORĐE (razmišljajući) Mislio sam i na to, ali... Njoj se dopada jedna grivna. Videli smo je u jednom izlogu i pitao sam za cenu.
NEDELjKOVIĆ: Koliko?
ĐORĐE: Dve i po hiljade dinara.
NEDELjKOVIĆ: Ako joj se dopada, to nije tako velika suma.
ĐORĐE: Da, ali...
NEDELjKOVIĆ: Imaš toliko veliko primanje kod mene da se na račun toga možeš zadužiti.
ĐORĐE: Primanje?
NEDELjKOVIĆ: Pa da... miraz.
ĐORĐE: Na to ne računam više.
NEDELjKOVIĆ: Utoliko bolje! Uostalom, možeš valjda dobiti toliku sumu gdegod na zajam?
ĐORĐE: Teško!
NEDELjKOVIĆ: Ako obećaš malo veću kamatu.
ĐORĐE: Ne bi li to bilo lakomisleno?
NEDELjKOVIĆ: Lakomisleno? Bože moj, lakomisleno! I lakomislenost je koji put vrlina. Za koliko opštih tekovina ima da se blagodari lakomislenosti. Upamti: lakomisleni grade sreću, a mudri je razgrađuju. Ako veruješ da je ženina naklonost sreća, onda znaj da se ta sreća stiče lakomislenošću.
ĐORĐE: Tako je... odista je tako! A ja osećam potrebu da gradim sebi sreću.
NEDELjKOVIĆ: No, pa onda šta razmišljaš? Idi, a ja ću reći Jeli da su te hitno odazvali u kancelariju i da ćeš se za koji čas vratiti.
ĐORĐE (nevoljno) Najzad, poslušaću vas!
NEDELjKOVIĆ (ispraćajući ga) Ne zaboravi i na muziku. Bila bi cela svetkovina bez efekta.
ĐORĐE (odlazi)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 82 godine.