Tako je moralo biti (drama u tri čina)/10
X
JELA, STANKA
JELA: A mi? Hodi ovamo, razgovaraćemo o tvojoj sreći. Znam da ti je to najmiliji razgovor. (Grli Stanku i dovodi je do otomana, gde obe sedaju.)
STANKA: O mojoj sreći? O njoj se nema šta mnogo govoriti. Ja sam srećna i, eto, to je sve.
JELA: Odista, tome dodati što bilo bi suvišno. Zar ima što lepše no biti žena onoga koga svom svojom dušom volimo?
STANKA: I koji nas voli.
JELA: Taj sam uslov izostavila, on se sam sobom razume. Tebe, dušo, mora svako voleti.
STANKA: Ah, Jelo, a kakve sam teške časove preživela onda kad se zamalo nije pokvarilo.
JELA: Da, da, i to zbog miraza. Odista bi bila sramota da se za ljubav tričavih nekoliko hiljada dinara stvar pokvarila.
STANKA: A njegov je otac tako bio zapeo, kao da je baš hteo da ne uspe.
JELA: I kako je naš siromah otac dobar. Pristao je na sve, iako nije mogao, samo da ne omete tvoju sreću. Još kad bi znala koliku je žrtvu otac podneo!
STANKA: Znam, uzajmio je!
JELA: I uzajmio i založio sve što je mogao, i sve, sve učinio, samo da zadovolji tvoga svekra. Njega mislim, jer Milan valjda tu nema svojih zahteva?
STANKA: Milan? O, on je tako daleko od toga, on i ne misli na to. Ja sam u njegovu ljubav tako uverena... tako uverena da... ja ne znam šta bih radila da se proševina slučajno pokvarila. Boga mi, iskreno ti kao sestri kažem: čini mi se, bez njega ne bih mogla živeti.
JELA (uzdahne i zagrli je) Baš si dete! Sve, sve se preživljuje. Čovek je jači od sviju bolova! Zar si zaboravila moju sudbinu? I ja sam volela, i mene je prosio onaj koga sam volela i koji me je voleo, pa, znaš već, rasturilo se, pokvarilo se... bilo!...
STANKA: Da. Ja sam te tako žalila, iako nisam onda još shvatila takve bolove. Da nije Đorđe tako dobar, da te ne voli toliko i ti njega, ti bi možda još i danas podnosila te bolove?
JELA: Oh, dete moje, ljubav koja prvo osvoji devojačko srce ostaje uvek najslađi san, koji čak i duboku starost gdekad uznemiruje. Sve drugo što dođe zatim izgleda nekako izveštačeno, nešto što liči na obmanu: usiljavanje koje nas čini pred samim sobom neiskrenima...
STANKA (iznenađeno) Jelo... pa to što govoriš... da li te ja razumem?
JELA (ljubi je) Nemoj me ni razumeti... ja sam koješta govorila, sasvim koješta. Tebi je bog dodelio sreću, pa budi srećna, budi bezbrižna. Hajdemo ovamo u sobu, da rasporedimo gde će ko sesti. Razume se, ti ćeš do Milana! (Ustaje i povede Stanku u sobu gde je postavljen sto.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|