Sumnjivo lice/Čin prvi
I
Soba palanački nameštena. Vrata sa strane i u dnu.
JEROTIJE, ANĐA
JEROTIJE (šeta uzbuđeno s rukama pozadi držeći jedno pisamce).
ANĐA (dolazi iz leve sobe): Što si me zvao?
JEROTIJE (podmeće joj pismo pod nos): Pomiriši!
ANĐA: Ala lepo miriše!
JEROTIJE: Našta?
ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle.
JEROTIJE: Baš si pogodila!
ANĐA: Nego?
JEROTIJE: Miriše na Đoku.
ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti?
JEROTIJE: Eto, takvog!
ANĐA: Govori, čoveče, šta je, ništa te ne razumem.
JEROTIJE: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji ?
ANĐA (domišljajući se): Nemam!
JEROTIJE: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima.
ANĐA: Ama, šta govoriš, boga ti?
JEROTIJE: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on!
ANĐA: Ama ko?
JEROTIJE: Pa Đoka!
ANĐA: Opet! Govori jedanput, čoveče, da te razumem?
JEROTIJE: Je l' hoćeš da razumeš? E, pa na, pročitaj ovo, pa ćeš razumeti! (daje joj pismo)
ANĐA (čita pismo): "Đoka".
JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega pa počni ozgo.
ANĐA (čita ozgo): "Marice, dušo moja!"
JEROTIJE: Aha, je l' ti sad miriše na promincle?
ANĐA: (nastavlja čitanje): "Primo sam tvoje slatko pismo i izljubio sam ga stotinu puta."
JEROTIJE: Čudo nije izljubio i pismonošu i upravnika pošte i...
ANĐA: (čita dalje): "Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila."
JEROTIJE: Divota! Tvoja ćerka šalje uputstva. Ako tako potera, može početi još i da šalje faspise; može čak da zavede i delovodne protokole pa da počne posao pod numerom...
ANĐA (čita dalje): "Jedva čekam srećan čas da pritisnem..."
JEROTIJE (prestravi se): Šta da pritisne?
ANĐA (nastavlja): "Poljubac na tvoja usta."
JEROTIJE: Čudo ne kaže da udarim pečat na tvoj raspis.
ANĐA (završava čitanje): "Tvoj do groba verni Đoka." (zgranuta)
JEROTIJE: Đoka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka.
ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, ju, Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikad više ne napiše pismo.
JEROTIJE: More, će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće. ANĐA: Otkud ti ovo pismo?
JEROTIJE: Doneo poštar.
ANĐA: Za nju?
JEROTIJE: Za nju, dabome!
ANĐA: I ti ga otvorio?
JEROTIJE: Otvorio, dabome.
ANĐA: Bolje da nisi, bolje boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo?
JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino.
ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio.
JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu.
ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma.
JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pismo. U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo od jutros puno pisama iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše. Znam pisma iz ministarstva ne mirišu, ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad... "Gospođici Marici Pantićevoj." Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, pomirišem, kad... zamirisa Đoka. Eto ti!
ANĐA: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu.
JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im. Da čitaju valjda iz "Kuvara" kako se prave puslice i muškacone. Tu je muž, pa ako mu se jedu puslice, a on neka pročita ženi kako se prave.
ANĐA: Pravo kažeš!
JEROTIJE: A nisi ni pogledala odakle jepismo?
ANĐA (zagleda): "Prokuplje".
JEROTIJE: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti, neka, neka se dete provede malo. E, eto ti sad, ona se provela, a sad možeš ti da se provodiš.
ANĐA (razmišlja): A opet, šta znaš, Jerotije, možda je ovo kakva dobra prilika?
JEROTIJE: Hm, dobra prilika, Đoka, dobra prilika! Idi, boga ti! Dobra je prilika gospodin Vića, a ne Đoka! I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: "Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj !"
ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.
JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala na nju?
ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi.
JEROTIJE: Ama, kakva krivica, pobogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle, pametan je to čovek zna taj šta radi. Pokrao je on sva ta akta, i sad nema akta, nema ni krivice. Ne može mu ministar ništa, manj da ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mari on? Skrckao je taj paricu, pa mu se može i bez službe. Sedeće godinu-dve i davaće pare na zajam seljacima. Ako baš hoće nanovo službu, sačekaće dok padne vlada, pa će ga posle druga sa klasom u službu.
ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para?
JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je kao pištolj. Al' ume, brate! Eto, onaj drugi gospodin Žika celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar-dva vina. Al' ovaj, jok! Neće da se prlja za sitnicu; ne voli čak ni da primi na rad prodaje, procene, licitacije i takve stvari, veli: "Neka to gospodin Žika." On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj, bome, dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je dinastija krava muzara. A muze, brate, vešto! Tek vidiš, pritvori kakvog gazdu, veli: "Lajao protiv dinastije!" i natovari mu ovolika akta... sedam, osam, dvanaest svedoka... pet godina robije. A jednog dana tek, nestalo akta, ili iskazi svedoka sasvim drukče glase nego kad si ih prvi put čitao, i onaj... tek vidiš - u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E, to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Đoku.
ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže liči joj na petla.
JEROTIJE: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela! I ja sam ličio na petla kad sam tebe uzeo, pa šta ti fali?
II
GOSPODIN VIĆA, PREĐAŠNjI
VIĆA (dolazi iz kancelarije sa telegramom u ruci): Dobar dan, želim!
JEROTIJE: A ti si, gospodin-Vićo. Baš sad nešto o tebi govorimo.
VIĆA: Telegram, znate, pa rekoh...
JEROTIJE: Iz okruga?.
VIĆA: Nije, iz ministarstva.
JEROTIJE (sa većom pažnjom): Iz ministarstva? Šta je?
VIĆA: Šifra.
JEROTIJE: Šifra? Poverljivo?
VIĆA: Vrlo poverljivo.
JEROTIJE: Anđo, skloni se ti! Znaš, poverljive stvari nisu za žene.
ANĐA: Znam, de, razumem ja to! (polazi)
JEROTIJE: A je l' ponese ono pismo? (spazi ga u njenoj ruci) Pa ovaj, natrljaj joj nos i kaži da ja to ne trpim. Neka ne čeka da ja...
ANĐA (ode).
III
JEROTIJE, VIĆA
JEROTIJE: Šifra, a? Je l' nešto važno?
VIĆA: Ne znam!
JEROTIJE: Jesi razrešio?
VIĆA: Jesam.
JEROTIJE: Pa šta je?
VIĆA: Ne znam!
JEROTIJE. Ama, kako ne znaš?
VIĆA: Eto, pa čitajte sami! (daje mu telegram)
JEROTIJE (čita i iznenađuje se, zagleda depešu sa svih strana, pogleda Viću, pa opet pokušava da čita): Pa dobro, šta je ovo?
VIĆA: Ne znam.
JEROTIJE (čita glasno): "Plava riba" - jest "plava riba". Budi bog s nama! (čita opet) "Plava riba, kljukana dinastija." (trgne se) Ama, gospodine Vićo, šta je ovo? (čita dalje) "Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt..." (pogleda u Viću pa nastavlja) "... zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop!" (prestaje) Budi bog s nama, šta je ovo?
VIĆA: Ne znam, ne razumem. Znojio sam se po sata dok sam razrešio.
JEROTIJE (šeta zamišljeno): Što ne razumeš ti, dobro; ali, eto, ni ja ne razumem. Nijednu reč ne razumem. 'Ajd' ovo "dinastija" i ovo "trt, trt, trt", kad se veže, recimo, moglo bi se još nekako i razumeti. To bi moglo značiti, na primer: "Uđite u narod strahopoštovanje prema" dinastiji " Al' ovo drugo ovaj pop, pa ova plava riba i ovaj svastikin but, to baš ne može ništa značiti. (čita opet u sebi) Ne znam! (misli se) A da, ipak, ovo ne znači nešto, samo vrlo zavijeno rečeno, a? I to možda vrlo važno?
VIĆA: I ja bih rekao.
JEROTIJE: To bi moralo biti štogod vrlo važno jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe, zbog onoga što si udesio da se u akta podmetne lažni testament, to ne bi moralo šifrom.
VIĆA: Dabome! Ne bi moralo šifrom čak i kad bi vas penzionisali, zbog onog što ste udesili da se čovek zaduži kod Uprave fondova na tuđe imanje.
JEROTIJE (ujeda se): Jest, ne bi ni to moralo šifrom! Mora da je to važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti? Ama, jesi li ti to, gospodine Vićo, dobro razrešio?
VIĆA: Reč po reč. Vido sam odmah da je nešto vrlo važno pa sam pažljivo radio.
JEROTIJE (misli): "Plava riba"! Dobro, neka mu bude "plava riba", ali "kljukana dinastija ". Kad se zrelo razmisli ima tu i uvrede, gospodine Vićo! To ne može drukčije biti nego ti si nešto pogrešio.
VIĆA: Evo, da donesem šifre, pa sami da vidite.
JEROTIJE: Razrešio si donjom, opštom šifrom?
VIĆA: Jeste!
JEROTIJE: A nisi probao gornjom, specijalnom?
VIĆA: Gle! Nisam, boga mi!
JEROTIJE: Pa to će biti, to će biti, gospodine Vićo! 'Ajd brže, ako boga znaš, izgoreh od nestrpljenja! 'Ajdemo u kancelariju! (odu desno)
IV
ANĐA, MARICA
MARICA (napolju, levo, čuje se tresak nekog čuda koji se razbio o zemlju; odmah zatim pojavljuje se uzbuđena).
ANĐA (dolazi za njom): Što da razbiješ šerpenju?
MARICA: Pa šta bih drugo mogla razbiti kad mi je šerpenja bila u ruci?
ANĐA: Pa dobro, al' zašto da je razbiješ?
MARICA: Ja sam ti kazala jedanput zasvagda, neću ni reči više da mi govoriš o tome gospodinu Vići, a ti nećeš da me se okaneš. Sad sam se rešila, čim mi progovoriš makar jednu reč o njemu, da razbijem što mi prvo dođe do ruke. Drukče ne mogu s tobom da izađem nakraj.
ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo.
MARICA: Zašta god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me? Čim mi ga pomeneš, razbiću što god dočepam.
ANĐA (krsti se): Budi bog s nama, a da kažeš bar da je rđav čovek. Eto, baš malopre razgovaramo ja i otac, veli ima para, a i voli te čovek, kazao je ocu da te voli.
MARICA (dočepa čašu s cvećem koja stoji na stolu i trese je o zemlju).
ANĐA: E, jesi besna, kćeri!
MARICA: Kazala sam ti, nije da ti nisam kazala, pa šta me izazivaš!
ANĐA: Šta ti je danas?
MARICA: Šta mi je? Još me pitaš?... Otvorili mi pismo, čitali ga možda celom svetu, pa sad me pita šta mi je danas!
ANĐA: Pa lepo, 'ajd da razgovaramo ljudski i pametno o tome.
MARICA: (dočepa flašu s vodom, odlučno): O čemu? O kome?
ANĐA: O... Đoki!
MARICA (ostavi flašu): Šta da govorimo?
ANĐA: Pa tako, da mi kažeš ko je to, šta je, kakav je...?
MARICA: Kakav je da je, ja ga volim, pa to ti je!
ANĐA: Pa znam, kćeri, al' ne ide to tako!
MARICA: Ide, boga mi! Do devetnaeste godine nisam ni mislila na udaju, ostavila sam to vama, od devetnaeste do dvadeset prve mislila sam i kazala sam vam: nađite mi. Kad sam navršila dvadeset prvu, a vi nikog niste našli, kazala sam vam: ja ću naći. Pa eto, našla sam!
ANĐA: Ama kako to "našla sam"... I... nije to valjda... kako da kažem...
MARICA: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš! Ako ne veruješ, evo da ti pročitam šta sam mu pisala. (izvadi iz kecelje parče hartije) Na, ovo je taj odgovor od njega što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo. (čita) "Ja sam ti već usmeno govorila da je moj otac..." (govori) I to te se ne tiče! (čita) "A taj gospodin Vića, zbog koga..." (govori) I to te se ne tiče! (čita) "Ni ostali u srezu..." (govori) I to te se ne tiče!
ANĐA: Pa šta me se onda tiče?
MARICA: Evo ovo! (čita) "Zato, ako me odista voliš, ti odmah kreni na put. Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel - Evropi, ali nemoj izlaziti nigde u varoš. Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred oca i pred majku otvoreno. Ako pristanu, zvaću te da odmah svršimo stvar; ako ne pristanu, ja ću doći tebi u hotel i pući će bruka kakva se nije desila otkako je sveta i veka. Tada već ni otac ni majka neće imati gde..." (prestane čitati) Ovo dalje te se ne tiče! Eto, sad znaš! Jesi razumela? Na to mi on odgovara: "Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u pismu izložila." Jesi razumela sad? Eto ti, pa se prema tome sad upravljajte i ti i otac.
ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, kćeri, crna kćeri šta sam doživela? Obećavaš čoveku da mu ideš u kafanu. Gospode bože kakva je ovo današnja mladež!
MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež...
ANĐA: Ju, pomeri se dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo sve tumbe i promenilo se...
MARICA: Promenilo se samo mesto i ništa više.
ANĐA: Kakvo mesto?
MARICA: Pa tako. Sad devojke zakazuju sastanke u kafani, a u tvoje vreme su na tavanu.
ANĐA: To nije istina. A i da je istina, opet je to drugo.
MARICA: Ne znam po čemu?
ANĐA: Pa po tome što je sramota da devojka izađe iz kuće, a tavan je u kući.
MARICA: E, to ti vredi!
ANĐA: Al' ovo, u kafani, ja da doživim da moja kćerka ide u kafanu sa mladićem!
MARICA: A ti nemoj da živiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete.
ANĐA: Ama kako ako pristajemo? Niti znamo ko je, ni šta je, ni...
MARICA: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati.
ANĐA (krsti se): Gospode bože! Pa dobro, evo da te pitam. 'Ajd kaži mi: koji ti je taj Đoka?
MARICA: Apotekarski pomoćnik.
ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle!
MARICA: Baš si pogodila!
ANĐA: Svejedno, našta bilo, tek miriše. Pa dobro kćeri, jesi li razmislila ozbiljno, šta je jedan apotekarski pomoćnik, od čega ćete da živite?
MARICA: To nemoj ti da brineš.
ANĐA: Da ko će? Ne možete se hraniti prominclama, niti se oblačiti u fačle.
MARICA: To je naša briga, a vaša je da razmislite što pre, da ne bude posle dockan kad već pukne bruka. Čula si šta u pismu piše i tako će i biti. On ako ne stigne danas, stići će sutra zacelo i onda... Upamti i slobodno kaži ocu, bruka mu ne gine!
ANĐA: Gde bih mu to kazala, pobogu, dete! Ne bih ja to njemu smela...
MARICA: Ako nećeš ti, ja ću mu kazati.
ANĐA: Nemoj, bolje nemoj. Naljutićeš ga, pa još gore. Pusti mene, ja ću to polako, izdaleka, lepim. Nemoj, molim te, ti!
MARICA: Kako god hoćeš, meni je svejedno!
V
JEROTIJE, PREĐAŠNjI
ANĐA (čim se pojavi Jerotije na desnim vratima): Htela bih, Jerotije...
JEROTIJE (značajno, prst na usta): Pst!
MARICA (odlučno): Slušajte, oče!
JEROTIJE (kao gore): Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe.
ANĐA: Moram da razgovaram s tobom nasamo, jer nemamo vremena.
JEROTIJE: Ima i država da razgovara sa mnom nasamo, a država je preča.
MARICA: Meni je svejedno, samo da se posle ne kajete! (ode u levu sobu)
ANĐA: Stvar je ozbiljna...
JEROTIJE: I ovo je stvar ozbiljna, još kako ozbiljna. Zvaću te, idi sad, zvaću te! (odgura je u levu sobu)
ANĐA (odlazeći): Boga mi, Jerotije, grešiš... (ode)
VI
JEROTIJE, VIĆA
JEROTIJE: (na vratima, iz kojih je došao): Odi, gospodine Vićo.
VIĆA: Jeste li sami?
JEROTIJE: Sam. Ne možeš u celoj kući da nađeš mesta gde možeš poverljivo da razgovaraš. Ona naša kancelarija prava jurija, tek zineš, a neko upadne. Ovde, opet, možemo! (seda) Deder sad, molim te, gospodine Vićo, pročitaj mi još jedanput tu depešu, ali polako, reč po reč. (metne školjku od šake na uvo)
VIĆA (obzirući se da ko ne sluša): "Strogo poverljivo. Prema saznanju i tragu do sada uočenome..."
JEROTIJE: Aha, ah!...
VIĆA (nastavlja): "... u tome se srezu sada nalazi izvesno sumnjivo lice..."
JEROTIJE: Upamti, gospodine Vićo, "sumnjivo lice."
VIĆA (nastavlja): "... koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma..."
JEROTIJE: Pročitaj to, molim te, još jedan-put! (metne na oba uva školjke)
VIĆA (ponavlja) "... koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma..."
JEROTIJE (uzima depešu): Daj i ja da pročitam. (čita)"Koje nosi sobom revolucionarne antidinastičke spise i pisma..." (vraća mu depešu) Čitaj dalje!
VIĆA (čita): "sa namerom da ih prenese preko granice..."
JEROTIJE: Aha, ah! Deder dalje!
VIĆA (čita): "... Tačan opis ovog sumnjivog lica nepoznat je vlastima! Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je moguće da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom sprovede u Beograd. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i ako vam zatreba pomoć, obratite se u moje ime susednim sreskim vlastima."
JEROTIJE: Aha, gospodine Vićo, ovo nije plava riba i svastikin but? Ovo je važna i ozbiljna stvar. A? Daj ovamo tu depešu! (stavlja je na dlan i uznosi kao da joj odmeri težinu) Šta misliš ti, gospodine Vićo, koliko je teška ova depeša?
VIĆA: Bome!
JEROTIJE: Ako hoćeš da joj izmeriš težinu, treba da znaš šta nosi. Šta misliš, gospodine Vićo, šta nosi ova depeša?
VIĆA: (sleže ramenima)
JEROTIJE: Nosi klasu, gospodine Vićo, klasu!
VIĆA: Vama, gospodine kapetane!
JEROTIJE: Pa meni, dabome! Uostalom ti, gospodine Vićo, i ne mariš mnogo za klasu. Pa jes', šta će tebi?
VIĆA: Ne kažem da mi treba klasa, ali bih voleo onako da se sredim, da se odomaćim...
JEROTIJE: Znam šta hoćeš da kažeš. Ne brini, gospodine Vićo, ako ovaj posao svršimo, meni klasa, a tebi nevesta u kuću.
VIĆA: To tako vi kažete, a devojka?
JEROTIJE: Devojka ima da ćuti i da sluša roditelje, samo ako mi pomogneš da uhvatimo ovo lice.
VIĆA: Ako meni samo poverite stvar ja ću ga uhvatiti.
JEROTIJE: Dobro, da ti poverim, al' kako ćeš da ga nađeš? 'Ajd', kaži mi, kako ćeš ga naći?
VIĆA: Pa ja mislim, ovaj, na osnovu ove depeše da uhapsim gazda-Spasoja Đurića.
JEROTIJE: Da uhapsiš gazda-Spasoja?! Uha, kud ti zaošija, gospodine Vićo. Čestit čovek i miran, najbogatiji trgovac...
VIĆA: Pa baš zato!
JEROTIJE: Ama otkud to ide?
VIĆA: Ne bi mu baš ništa falilo. Odsedeo bi dva do tri dana u apsu, a ja bih ga posle pustio.
JEROTIJE: Znam ja da bi ga ti posle pustio, ali što ne ide, ne ide! Otkud gazda Spasoje sumnjivo lice? Zar ne vidiš da ovde piše "mlad čovek", a gazda Spasoje ima šeset godina. Pa onda, i da ga uhapsiš, kamo ti kod njega revolucionarni i antidinastički spisi? Ako i preturiš hartije gazda-Spasojeve, šta ćeš naći? - Priznanicu tvoju, priznanicu moju, a to, brate, nisu sumnjivi spisi.
VIĆA (buni se): Pa, ono...
JEROTIJE: Ono jest, sumnjivi su, zato što ne misliš da mu platiš. A ne mislim ni ja, ako hoćeš pravo da ti kažem. Dosta on zarađuje od ovog naroda, a mi smo, kao vlast, pozvani da uzmemo u zaštitu narod od takvog globadžije. A kako ćeš ga zaštiti drukče do ako zakineš pogdešto od gazda-Spasoja. Ali, gospodine Vićo, ako su naše priznanice sumnjive, nisu antidinastičke. Ne možeš tek uzeti naše priznanice pa ih poslati gospodinu ministru kao antidinastičke spise! Je l' tako? Nego slušaj ti mene, gospodine Vićo. Ovo je velika i važna stvar, od nas zavisi spas države, te se moramo ozbiljno uzeti u pamet. Jesu li svi činovnici ovde na okupu?
VIĆA: Svi su, samo je g. Žika "otišao u srez".
JEROTIJE: Eto ti sad, šta će u srez?
VIĆA: Nije otišao, nego napio se juče, a naši činovnici, kad se ko napije pa ne dođe ceo dan u kancelariju, kažu obično "otišao u srez".
JEROTIJE: Taj mi često ide u srez. Razumem kad se napije pri kakvoj većoj licitaciji, pri kakvoj proceni za zajam kod Uprave fondova ili tako što, ali je on počeo u poslednje vreme da se napija i kod najsitnijih usluga koje vrši građanstvu. Izda nekom lažan stočni pasoš, napije se, natera nekog da plati dug koji ne priznaje, napije se. E, pa, brate, to ne vredi tako za sitne stvari. Zbog toga pati država, a treba i o tome koji put voditi računa.
VIĆA: Pa treba, dabome!
JEROTIJE: Kaži panduru Josi - u njega je dobar rasol - neka mu odnese jednu testiju, pa kad se rastrezni neka dođe ovamo. A ostali?
VIĆA: Ostali su ovde.
JEROTIJE: Čim dođe gospodin Žika, neka dođu svi ovamo. Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo. Naslone oni praktikanti uši na vrata, pa svaku šifru cela varoš odmah sazna. I koliko sam ih odučivao od toga pa, badava, ne pomaže ništa. 'Ajde, gospodine Vićo, čim dođe gospodin Žika, dođite svi ovamo da se razgovorimo i posavetujemo, jer stvar je ozbiljna i važna.
VIĆA: A kako bi bilo, gospodine kapetane, da još sad odmah pošaljem poverenika Aleksu da malo procunja po varoši ?
JEROTIJE: Ne verujem da je to lice u varoši, ono se krije negde u srezu. Ali opet, neka vidi. Kaži mu neka zaviri gde god se može zaviriti. Po svima kafanicama. Neka ode i od one Kate kod gornjega bunara, i ona izdaje sobe za samce. Neka svrati i kod onoga gazda-Joce maloga i to je kanda nekakav revolucionar, mogao ga je i on sakriti.
VIĆA: To je onaj krojač ženskog odela?
JEROTIJE: Jeste, on! Pre jednom, kad je dolazio da mu platim neki račun, pa ga je izbacio iz kancelarije, digao je takvu dreku protiv vlasti da sam odmah primetio da je revolucionar. Nek vidi i kod njega.
VIĆA: Ne brinite, ume to Aleksa. (polazi)
JEROTIJE (ispraćajući ga): 'Ajde, pa požuri gospodin-Vićo.
VII
JEROTIJE SAM
JEROTIJE: "Plava riba"... Ja, plava riba, al' treba je upecati. Treba vešto nataći mamac, spustiti udicu u vodu, pa, mirno... ćutiš, ne dišeš... a tek plovak zaigra, a ti - hop!... Iskoči udica, a kad pogledaš na udici - klasa? Klasa, dabome! Prošlih izbora mi izmakla, ali mi sad majci neće izmaći. Pohapsiću pola sreza ako ne može drugače, pa ću onda rešeto, pa sej. Što je čisto, prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo, ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. A ja samo biram. (tobož vadi iz rešeta jedno lice) "'Ajd, golube, najpre tebe!" Stegnem ga za vrat, a on samo krekne kao jare. Mora da prizna i ako mu se ne priznaje. - "Jesi li ti sumnjivo lice?" - "Jesam, gospodine, kako da nisam!" - "Tako te hoću, golube moj!", pa otrčim odmah na telegraf. (pokret kao da kuca u taster) "Gospodinu Ministru unutrašnjih dela. U mojim je rukama sumnjivo lice, u vašim je rukama moja klasa. Molim za hitnu razmenu!" Ja, tako ume Jerotije, nego!
VIII
JEROTIJE, MARICA
MARICA (dolazi iz sobe): Jesi li sam, oče?
JEROTIJE: Nisam.
MARICA (gleda): Nema nikog?
JEROTIJE: Nisam sam kad ti kažem... zauzet sam mislima... vrlo važne brige.
MARICA: Ja ne znam kakvu brigu imaš, ali ja moram govoriti s tobom još sad.
JEROTIJE: Ne mogu, nemam kad!
MARICA: Ako ne govorimo sad, biće dockan. Ja te molim da me saslušaš, jer ćeš se inače kajati.
JEROTIJE: Dobro, 'ajde govori, ali kratko ijasno. Kaži ime i prezime, godine starosti, mesto rođenja, jesi l' koji put osuđivana i zašto, i odmah pređi na izjavu.
MARICA: Slušaj, oče, ti znaš da sam ja već u godinama i da je red i dužnost roditeljska da me zbrinete.
JEROTIJE (ne sluša je, već razmišlja za svoj račun): Treba poslati pandure u srez. Koliko imamo konjanika pandura? (broji na prste)
MARICA: Ja sam čekala sve dosad da vi tu svoju dužnost ispunite.
JEROTIJE (sam sebi): A treba i raspis predsednicima...
MARICA: Pa vi mene i ne slušate?
JEROTIJE: Ne slušam. Eto, vidiš i sama da nemam kad da te slušam!
MARICA: Dobro, oče, al' znajte da ćete imati da se kajete...
JEROTIJE: Slušaj, sve što imaš reci ti svojoj majci, a ja ovaj... pa vidiš valjda i sama da mi je ovolika glava od briga!... Lice... antidinastički spisi, plava riba, klasa, panduri, rasol za gospodina Žiku, pa onda fenjer, pa pop, pa klasa, raspis predsednicima opština... Sve se to, vidiš, meša u mojoj glavi i krčka... Ostavi me, ostavi me, molim te, ili... još, bolje, sedi ti ovde, a ja ću tebe da ostavim. (odlazi desno)
IX MARICA, ZATIM JOSA
MARICA (sama): Ja ovo neću da trpim. (uzima sa stola tanjir na kome je ranije bila čaša s cvećem) Počeću da lupam sve po kući, pa im se mora dosaditi. Drukče ne mogu izaći sa njima nakraj. I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi, što lupaš kao da si zaljubljena? E pa evo, sad sam zaljubljena i sve ću odreda da razbijam. (baci tanjir na pod)
JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj... Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim...
MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro!...
JOSA: Posle on veli...
MARICA: Dobro, čula sam! (uzbuđeno otvara pismo i čita potpis) Đoka! (glasno) Hvala ti, Joso!
JOSA: A ja onda njemu rekoh...
MARICA: Dobro, čula sam. Idi sad, Joso!
JUSA: Pa ići ću, dabome!
MARICA, ZATIM ANĐA
MARICA (ushićena): Slatko ime, Đoka. Bože, kako sam uzbuđena! (čita) "Stigao sam, nalazim se u hotel-Evropi, soba br. 4 i ne izlazim nigde dok ti ne javiš. Čak ni gazdi hotela nisam hteo reći ime svoje da ne bi stvar odao. Kao što vidiš, postupio sam u svemu kako si ti želela. Grli te tvoj Đoka."
ANĐA (ulazi sleva, pa kad sagleda polomljene sudove po zemlji, ona zastane na vratima): Maro, dete, ti si mora biti razgovarala s ocem o tvojoj udaji?
MARICA: Ko to kaže?
ANĐA: Pa, eto, polomljeni tanjiri i staklo...
MARICA: Majka, slatka majčice, 'odi da te poljubim. (ljubi je)
ANĐA (iznenađena): Da me poljubiš? Šta je tebi, dete?
MARICA: Jednu reč da ti kažem samo, pa ćeš sve razumeti.
ANĐA: Jednu reč?
MARICA: Đoka!
ANĐA: Pa šta?
MARICA: To što sam ta kazala - Đoka! (odjuri veselo u sobu iz koje je došla Anđa)
ANĐA (gleda za njom i krsti se).
XI
JEROTIJE, ANĐA
JEROTIJE (dolazi iz kancelarije): Anđo, idi odavde i zatvori vrata, pa pazi dobro da mi niko ne prisluškuje.
ANĐA: Ama, šta je to danas?
JEROTIJE: Ne pitaj šta je, važno je! Pozvao sam sve činovništvo ovde na savetovanje.
ANĐA: Pa našto ti onda kancelarija?
JEROTIJE: Ne mogu, brate, tamo. Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata.
ANĐA: Dobro! (odlazi i zatvara vrata)
XII
JEROTIJE, ČINOVNIŠTVO
JEROTIJE (na druga vrata): Izvol'te, uđite. (ulazi Vića, Žika, Milisav i Tasa. Vića je suv i štrkljast, on ima neobično kratak kaput na struk, tesne, pripijene jahaće pantalone, čizme i na njima mamuze. Podšišanih je brkova i ima ćubu od kose nad čelom. Žika je dežmekast, a velike čupave glave, podbulih očiju i debelih usana. Na njemu visi izveštalo prljavo odelo, prsluk mu kratak tako da mu se košulja pod njim vidi. Pantalone mu gore vrlo široke, a dole uske još spale te se naborale. Gospodin Milisav je srednjeg rasta, ulickane kose i ufitiljenih brkova. Na njemu je bivša oficirska bluza sa rasparanimznacima i čojicama od kojih se trag još poznaje. On je vojnički kratko ošišan, a pantalone mu zategnute lastišem pod cipelom. Tasa je omalen, povijenih leđa, sedih brkova, ćelav. Na njemu dugačak izlizan redengot i prljave i iskrivljenih štikala cipele. Jerotije ih najpre premerava sve, pa onda počinje svečanim tonom. Gospodo, stvar je vrlo važna i ozbiljna... moramo svi... (Zaustavi mu se pogled na Žiki) Kako je tebi, gospodin-Žiko ?
ŽIKA (odebljalim jezikom): Ja vršim svoju dužnost!
JEROTIJE: Tako, tako i treba! Moramo svi vršiti dužnost, jer stvar je ozbiljna... Stvar je, kako da kažem... da, gospodo, mi smo se ovde sabrali... upravo, ja sam vas pozvao, gospodo!... Gospodin-Vićo, brate, ti tako gledaš čoveka u oči kao da imaš nešto da mu kažeš, a to može zbuniti i najvećeg govornika.
VIĆA: Pa imao bih da vam kažem.
JEROTIJE: Šta?
VIĆA: Poslao sam već Aleksu.
JEROTIJE: Ako, dobro si učinio! Dakle, šta sam ono hteo da kažem? (seti se) Ah, da! Deder ti, Taso, pročitaj ovu depešu. (da mu) Gospodo, depeša je poverljiva, od gospodina ministra unutrašnjih dela!... Čitaj!
TASA (čita): "Plava riba, kljukana dinastija... "
JEROTIJE (trgne se i otme mu): Ama nije to, ko ti to dade? Gospodin-Vićo, ovo je trebalo uništiti. (trpa u džep ovu, a vadi iz drugog džepa drugu hartiju i daje Tasi) Ovo čitaj...
TASA (čita): "Strogo poverljivo."
JEROTIJE: Čuli ste gospodo, "strogo poverljivo". Taso, evo ti ovde pred svima kažem: da ću ti noge prebiti ako odavde zađeš po čaršiji i istrtljaš šta si pročitao.
TASA: A!... Gospodin-kapetane!...
JEROTIJE: Nemoj ti meni "a, gospodin-kapetane!" jer si ti, brate, za polić rakije kadar da istrućaš svaku državnu tajnu. A to ne valja. Jedna obična žena pa krije svoje tajne, a jedna država pa da nije kadra sakriti svoje. I to zbog jednog polića rakije. Ja, vidiš, još nisam kazao ovu tajnu svojoj ženi, a ti da je kažeš čaršiji. Ako te počem svrbi jezik, a ti uzmi četku od cipela pa ga pročeši, a nemoj ga češati na državni račun. Razumeš li?
TASA: Razumem!
JEROTIJE: Ovo su sve ukazna lica, a ja, vidiš, činim tebi čast, pa te zovem zajedno s ukaznim licima. Zašto? Zato što si već trideset godina ovde činovnik i što si star čovek. Pa nemoj onda... 'ajd', čitaj dalje!
TASA (čita): "Prema saznanju i tragu do sada uočenom, u tome se srezu nalazi izvesno sumnjivo lice koje nosi sobom revolucionarne i antidinastičke spise i pisma, sa namerom da ih prenese preko granice. Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlastima. Jedino se zna da je to mlad čovek. Učinite sve što je potrebno da se ovo lice u vašem srezu pronađe, spisi i pisma od njega oduzmu i pod jakom stražom u Beograd sprovede. Udvojte pogranične straže da bi mu se sprečio prelazak preko granice i, ako vam zatreba pomoći, obratite se u moje ime i susednim sreskim vlastima."
JEROTIJE (za vreme čitanja posmatrao ih je važno): Jeste li čuli?... Jeste li čuli, gospodo? Uviđate li koliko je ovo važna stvar? Na nama je da spasemo državu, u nas, u ovome času, gleda i država i dinastija! (opšta tišina; on ih posmatra i pošto prošeta dva-triput razmišljajući, nastavlja) Stvar nije prosta i moramo svi ozbiljno da razmislimo kako ćemo priteći državi u pomoć. Nije to da kažete hajduk, na primer, pa se dignemo, svi ovako, te, hajd', na večeru kod predsednika opštine u ovo selo. Sutradan ostavimo gospodina Žiku da se ispava, a mi hajd' na ručak u drugo selo, kod drugog predsednika opštine, pa se vratimo i pošaljemo depešu u Beograd: "Energičnom poterom ovosreske vlasti, hajduk taj i taj izmakao ispred potere u drugi srez!" Al' ovo je druga stvar, ovo je sumnjivo lice! A šta je to sumnjivo lice? 'Ajd kaži, Taso, šta je, to sumnjivo lice? (Tasa sleže ramenima i gleda u ukazna lica) Ne znaš, dabome! Sumnjivo lice, to je, prvo i prvo, lice bez ličnog opisa, a drugo, to je lice koje je teško pronaći, a državni interesi zahtevaju da ga pronađeš! I kako da poznaš, među tolikim licima, koje je sumnjivo lice? Eto, 'ajd kažite, je li gospodin Žika sumnjivo lice? (Žika se buni) Nije! Je li Tasa sumnjivo lice? (Tasa se snishodljivo smeje) Eto, promerite ga, molim vas, pa kažite, je li sumnjivo lice? To vam je, gospodo moja, kao na primer na pataricama, skupe se žene, deset, dvadeset, trideset žena, e, 'ajd' sad ti, ako možeš, poznaj koja je među njima nepoštena? Ne možeš da poznaš ni koja je poštena, a kamoli koja je nepoštena! (pauza, šeta) E, pa, de sad, kažite vi meni, gospodo, kako mislite vi da postupimo u ovoj prilici? Šta, na primer, misliš ti gospodin-Žiko?
ŽIKA (on nije ni slušao govor kapetanov, već se neispavan borio sa očnim kapcima koji mu jednako padaju): Ja? Ja ne mislim ništa!
JEROTIJE: Kako ne misliš?
ŽIKA: Uhvatila me promaja, a mene kad uhvati promaja, ne umem ništa da mislim.
JEROTIJE: Ali tebe često hvata ta promaja, a to ne valja. Treba da se lečiš, trebao bi da ideš u kakvu sumpornu banju. To su one banje što smrde na pokvarena jaja.
ŽIKA: Jest!
JEROTIJE: Ja mislim, gospodo, prvo i prvo, da se napiše jedan raspis svima predsednicima opština. To ćeš ti, gospodine Milisave, da napišeš!
MILISAV: Je l' strogo?
JEROTIJE: Strogo, nego šta? I da mi svršiš raspis sa onim: "Za svaku nemarnost po ovoj stvari odgovaraće mi lično predsednik." A oni tamo znaju da taj svršetak u mome raspisu znači dvadeset i pet u zatvorenom prostoru i bez svedoka. Razumeš li me, gospodine Milisave, hoću da napišeš tako da se predsednici opština, čim pročitaju raspis, počešu odostrag. Pa onda, gospodine Žiko, da se pošalju panduri konjanici u srez.
ŽIKA: Nek se pošalju!
JEROTIJE: Jeste, da se pošalju panduri konjanici na sve strane da prokrstare ceo srez, da zavire u svaki šumarak, u svaki tor, u svaku vodenicu. Nek se i panduri konjanici malo razmrdaju, i inače ništa ne rade do što idu po selima te zbiraju jaja za činovnike. Pa onda, ti panduri zarađuju lepu paru i na švercu, pa je pravo da se i oni oduže državi.
MILISAV: Treba!
JEROTIJE: Mi treba, gospodo, da podelimo posao među sobom. Ti ćeš, gospodine Milisave, recimo, da napišeš raspis... dobro! Ti ćeš, gospodine Vićo, recimo, da primiš na sebe varoš... dobro! Ti ćeš, gospodine Žiko, recimo da... (pogleda na dremljivog) spavaš!
ŽIKA: Jeste!
JEROTIJE: Ti ćeš, Taso, recimo, da prepisuješ raspise. Dobro! Al' ko će u srez? Treba neko da ide u srez!
ŽIKA (gunđa nešto).
JEROTIJE: Je l' kažeš nešto, gospodin-Žiko?
ŽIKA: Kažem... mogla bi gospođa kapetanica da ide u srez.
JEROTIJE: Eto ti sad. Kako može ona da ide u srez po zvaničnoj dužnosti?
ŽIKA: Nje se najviše boje predsednici opština.
JEROTIJE: Ono, da je ona stroga, to priznajem, ali što ne ide, ne ide. A ja ne mogu u srez, moram biti ovde, svaki čas može stići kakva nova depeša od gospodina ministra. Moram biti ovde. Nego, gospodine Žiko, kad bi ti mogao nekako da se razdremaš? Ovo je trenutak kad država traži od nas da svi budemo budni.
ŽIKA: Pa ja bih mogao... samo...
JEROTIJE: Samo bi zaspao u prvoj opštini i onda ko zna kad bi se probudio. Ovako, kad spavaš ovde u varoši, možemo te i probuditi ako zatrebaš. Ne ostaje ništa drugo nego da ti, gospodine Milisave, svršiš brzo raspis pa da pođeš u srez!
ŽIKA: Jeste!
XIII
JOSA, PREĐAŠNjI
JOSA (unosi posetnicu i daje je Vići).
JEROTIJE: Šta je?
VIĆA: Aleksa.
JEROTIJE: Gle, gle, ja nemam vizitkarte, a Aleksa ih ima.
VIĆA: Pa znate kako je... bio žandar u Beogradu, pred ministarskim vratima.
JEROTIJE: Daj ovamo da vidim! (uzima kartu i čita) "Aleksa Žunić, sreski špijun." (govori) Pa je l' on lud? Otkud se javno kaže da je špijun?
VIĆA: On kaže, pre ništa da dozna, a sad mu svi kazuju jedan protiv drugog.
JEROTIJE (Josi): Gde je on?
TASA: Evo ga čeka.
VIĆA: On je procunjao kroz varoš; mora da je naišao na kakav trag, čim se ovako brzo vratio.
JEROTIJE (izdere se na Josu): Pa šta čekaš, brate, pusti ga neka uđe.
JOSA (ode).
JEROTIJE: I ti, gospodin Vićo, mesto odmah da ga zoveš, zapodeo si neke razgovore: te bio žandar u Beogradu, te štampao vizitkarte! A vreme prolazi i svaki je trenutak izgubljen za otadžbinu.
XIV
ALEKSA, PREĐAŠNjI
JEROTIJE, VIĆA, MILISAV (jednovremeno kad Aleksa uđe): Šta je?
ALEKSA (poverljivo): Tu je!
JEROTIJE (zaprepašćen pred strašnim faktom): Lice?
ALEKSA: Onaj što ga tražimo!
SVI (sem g. Žike): A-a-a?
JEROTIJE (zbunjen): Ama... sumnjivo lice?
ALEKSA: Onaj što ga tražimo! (svi se okupljaju oko njega)
JEROTIJE (imitira ga): "Onaj što ga tražimo!" "Onaj što ga tražimo!"... Pa zar ti, majku mu, u ovako ozbiljnim momentima, ne umeš ništa više da kažeš?
ALEKSA: Pa eto to, šta imam drugo da kažem?
JEROTIJE: Gde je?
ALEKSA: U kafani "Evropi", jutros je stigao.
JEROTIJE: Jutros? Ovaj... šta sam hteo? Deder ti, brate, odgovaraj meni po redu, nemoj tako "jutros je stigao". Dakle, prvo i prvo... (zbuni se) Šta sam ono hteo, gospodine Vićo, prvo da pitam?
VIĆA: Kad je stigao?
JEROTIJE: Ama, pitao sam to! A, jest! Taso, deder čitaj depešu.
TASA (čita): "Prema saznanju i tragu dosad uočenom..."
JEROTIJE: Preskoči to! Odavde, evo, odavde čitaj!
TASA (čita): "Lični opis ovoga sumnjivog lica nepoznat je vlasti, jedino se zna da je to mlad čovek."
JEROTIJE: Čekaj! Dakle, je l mu znaš lični opis?
ALEKSA: Ne znam!
JEROTIJE: Ono, nije ni potrebno pošto je lični opis i inače nepoznat vlastima. A je li mlad?
ALEKSA: Jeste!
JEROTIJE: Mlad? Je l' znaš sigurno da je mlad?
ALEKSA: Pa jeste, mlad je!
JEROTIJE: Dobro, onda dalje... (činovnicima) Pa pripitajte ga vi štogod, ja već ne umem da se setim šta još da pitam.
VIĆA (Aleksi): Po čemu si ti posumnjao?
JEROTIJE: Dabome, po čemu si posumnjao?
MILISAV: Jesi li razgovarao s njim?
JEROTIJE: Dabome, jesi li razgovarao s njim?
ALEKSA: Evo, ako hoćete sve po redu da vam kažem.
JEROTIJE: Pa tako, brate! Razume se da treba sve po redu da nam kažeš. Ja ne znam i šta ste ga okupili sa tim pitanjima pa samo zbunjujete čoveka.
ALEKSA: Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti i više, al' više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak. Jeo sam pre neki dan neki spanać sa ovčetinom, pa od to doba kao nešto ne valja mi stomak. Zavija me tako i diza me po dva-tri puta na noć, te rekoh da uzmem malo stare komovice sa kičicom...
JEROTIJE: Uha, li si zapeo! Pa onaj će, bre, da pobegne dok ti to sve ispričaš. Govori, brate, brže!
VIĆA: Kraće!
MILISAV: Zamisli da si na saslušanju!
JEROTIJE: Dabome, govori kao da si na saslušanju.
ALEKSA (zapne kao đak naučenu lekciju): Zovem se Aleksa Žunjić, po zanimanju sam špijun imam 40 godina, nisam suđen ni osuđivan, sa optuženim nisam ni u kakvom srodstvu...
JEROTIJE (stavlja mu šaku na usta): Ama čekaj, brate! E, jes' ovo ludo, za ceo srez je ludo.
VIĆA: Počni odande kad sam te ja poslao u varoš da procunjaš.
JEROTIJE: Odatle, dabome!
ALEKSA: Ako je odatle, onda je lako. Pođem ja po naredbi gospodin-Vićinoj prvo da obiđem sve gostionice...
VIĆA: Pa svega je jedna u celoj varoši.
JEROTIJE: Ama, ne prekidajte ga!
ALEKSA: Jest, kako je svega jedna gostionica u varoši, to prvo odem u nju, odnosno u "Evropu." Zapitam gazdu ima li ovo dva-tri dana koga putnika, a on veli: ima tri nedelje kako mu nikakav putnik nije prekoračio prag.
JEROTIJE: Ja ne znam kog bi đavola i tražili putnici ovde?
ALEKSA: Pa onda... uh, eto, zaboravih gde sam stao!
JEROTIJE: Dabome! Ama kažem ja vama ne prekidajte ga. Stao si: kako već tri nedelje nijedan putnik nije prekoračio prag.
ALEKSA: Jeste! I taman ja da pođem, a gazda se priseti, veli: od jutros...
JEROTIJE: Aha, ah... ?
ALEKSA: Veli, od jutros je stigao jedan.
JEROTIJE: Od jutros, dakle Gospodo, upamtite, od jutros!
ALEKSA: Pitam gazdu: kako mu je ime? Gazda veli: ne zna. Kad je pitao, on nije hteo da kaže ime.
JEROTIJE: Aha, to smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to, g. Vićo!
VIĆA: To je vrlo sumnjivo!
MILISAV: To je on!
TASA: On je!
ALEKSA: Pitam ja: je l' izlazio gde, je li govorio s kim, šta je radio? Gazda veli: zavukao se u sobu pa nigde ne izlazi.
JEROTIJE: Aha!
VIĆA: Aha!
MILISAV: Aha!
TASA: Aha!
ALEKSA: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh: bolje da mu ne padne u oči! Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao, čujem - mrda.
JEROTIJE: Mrda?
ALEKSA: Jest, mrda! Pa rekoh, 'ajde da ja brže-bolje javim vama.
JEROTIJE: Gospodo, on je!
VIĆA: A ko bi drugi mogao i biti?
MILISAV: Jutros stigao, mlad, neće da kaže ime, sakrio se u sobu...
JEROTIJE: I mrda!...
TASA: Ala ga brzo uhvatismo!
JEROTIJE: More, to je ono što ga još nismo uhvatili.
VIĆA: I može nam još i umaći.
JEROTIJE: Pa može, dabome, kad ovaj zapeo pa mi priča kako ga zavija stomak i kako ga diza noću. 'Ajde, govorite, kako ćemo? Moramo biti obazrivi, jer takvi se ljudi ne predaju lako, on će da se brani i - pucaće.
VIĆA: Hoće!
JEROTIJE: Deder, gospodine Milisave, ti si bio podnarednik u vojsci, deder ti napravi plan. 'Ajde pokaži se!
MILISAV (važno, Aleksi): U kojoj je sobi?
ALEKSA: Soba broj četiri.
MILISAV (razmišlja najpre, zatim uzme štap od Alekse i kazujući plan povlači štapom po podu): Ja mislim ovako: da gospodin Vića sa Ristom pandurom primi na sebe desno krilo i da krene odavde, kroz Milićevo sokače, pa kroz Miletinu baštu, da izbije s one strane "Evrope." (svi prate pažljivo i idu za Milisavom gledajući u vrh štapa) Ja ću sa Josom da primim levo krilo i udariću na knez-Jevtin bunar, kraj Mila papudžije, pa ću izbiti iza opštinskog kantara, te s ove strane "Evrope". Vi ćete, gospodine kapetane, biti centar...
JEROTIJE (preplaši se): Ko centar?
MILISAV: Vi!
JEROTIJE: Taman! Pa u mene da gađa onaj, je li?
MILISAV: Ama ne, nego vi ćete držati sredinu. Sa vama će poći Tasa.
JEROTIJE: Tasa? Ala mi izabraste vojsku.
VIĆA: Bolje je, gospodine kapetane, neka pođe s vama. Ne zato što bi vam bio od pomoći, nego da ne ostane u kancelariji, jer će pobeći i sići u čaršiju te razglasiti sve.
TASA: Neću, boga mi!
JEROTIJE: Hoćeš! Znam te! Nego ćeš ti sa mnom - centar!
MILISAV: Vi ćete da siđete pravo čaršijom.
JEROTIJE: I onako praviću se kao da sam pošao na pijacu. A ti (Tasi) da ne mrdaš od mene.
MILISAV: Kad tako opkolimo "Evropu" sa svih strana...
JEROTIJE: Bre, bre, bre, čitavu "Evropu" će da opkolimo! Pa onda?
MILISAV: Onda moramo izvršiti napad.
JEROTIJE (prepadne se): Kakav napad?
MILISAV: Kad stignemo svi na svoja mesta, vi ćete, gospodine kapetane, da nam date znak zviždanjem.
JEROTIJE: E, to ne mogu!
MILISAV: Zašto?
JEROTIJE: Ne umem!
MILISAV: Šta ne umete?
JEROTIJE: Ne umem da zviždim, nije mi bog dao dara za to. Umem tako kad vabim psa, ili kad zviždim ćuranu, ali kad dođe tako neka opasnost, a meni se nešto stegne ovde, pa naprćim usnice i samo duvam, ali ne izlazi nikakav glas.
MILISAV (Tasi): Umeš li ti da zvizneš?
JOSA: Umem, gospodine Milisave.
MILISAV: E, evo, Tasa će da zviždi.
JEROTIJE: Jest, on nek bude zviždaljka, da bar i od njega bude neke fajde.
VIĆA: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane!
JEROTIJE: Bre, gospodine Milisave, gde bi ti bio kraj da si ostao u vojsci pa da osvajaš tako Evrope. Ovaj plan ti pare vredi. Samo, ne reče šta ćemo sa g. Žikom? (potraži ga i vidi na stolici kako spava) Znaš šta, nek ostane ovde kao rezerva.
ALEKSA: A ja da pođem napred pa da se nađem tamo.
JEROTIJE: I da prislušaš malo, šta će na sve to da kaže građanstvo. Ako ko gunđa štogod, zabeleži mu samo ime, jer građanstvo treba da zna da država ne trpi gunđanje u ovako ozbiljnim trenucima. (ostalima) E, pa 'ajde sad, gospodo, samo hrabro i pametno. Taso, pričekaj me na kapiji! (svi se povlače u kancelariju, sem Žike koji ostaje spavajući)
XV
JEROTIJE, ANĐA, MARICA
JEROTIJE (na levim vratima): Anđo, Marice!
ANĐA (jednovremeno sa Maricom na vratima): Šta je?
JEROTIJE: Dajte mi kačketu i pištolj!
ANĐA: Šta će ti pištolj, čoveče?
JEROTIJE: Daj mi kad ti kažem!
MARICA: Ama što nam ne kažete... ?
JEROTIJE: (razdere se): Dajte kačketu i pištolj, strogo vam kažem. Razumete li vi šta je to strogost?
ANĐA I MARICA (povlače se u sobu).
JEROTIJE (šeta uzbuđeno govoreći sam sa sobom).
ANĐA (i za njom Marica, dolaze noseći jedna kačket, a druga pištolj): Ama, kaži, čoveče, šta će ti pištolj?
JEROTIJE (meće kačket na glavu, a pištolju zadnji džep kaputa): Pst! Ja sam danas centar.
ANĐA: Šta si ti?
JEROTIJE: Centar!
ANĐA (prekrsti se): Budi te bog s nama i majka božja! Pa dobro, a što će ti pištolj?
JEROTIJE: Idem u lov?
MARICA: U lov!
JEROTIJE: Jeste!
ANĐA: Ama šta je tebi, šta govoriš, boga ti?
JEROTIJE? Upamti, idem u lov na - klasu! (ode).
ANĐA I MARICA (gledaju dugo ubezeknute za njim; u tom Gospodin Žika strahovito zahrče, one ciknu i pobegnu u sobu).
Zavesa