Sumnjivo lice

◄

Predgovor Branislava Nušića

Komad Sumnjivo lice pisan je pre četrdeset više godina, i nosi na sebi pun otisak onih uticaja koji su tih godina preovlađivali, i pod kojima se u našoj književnosti izvršio proces preobražaja romantizma u realizam. Od ruskih pisaca, kojisu tada bili najpopularniji, Černiševskog, Turgenjeva i Gogolja - prvi je bio omiljeni pisac novih ljudi, sledbenika Svetozara Markovića; Turgenjev je postao ljubimac književno inteligentne publike, koja se do tada zadovoljavala Vladanovom "Kočinom krajinom", Zmajevom "Vidosavom Brankovićevom" i Đurinim "Srpskim čobančetom"; a Gogolj je bio pisac cele tadašnje omladine, koja se njime oduševljavala zbog njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju. U Gogoljevim tipovima omladina je videla onu našu birokratiju koja je zaostala iz prvih dana građenja države i koja je, doduše, već tada izumirala, ali još uvek beležila jasne tragove u našem javnom životu. Milovan Glišić, najneposredniji učesnik Gogoljev i najizrazitiji predstavnik realističkog pravca, bio je ujedno i najpopularniji pisac, kao što je Gogoljev Revizor bio najomiljenija lektira omladine. Ispod takvoga snažnoga uticaja teško je bilo izvući se, a komediografu utoliko teže što je tadašnje naše društvo, najpre birokratija, bila tako istovetna sa onom iz Revizora, da se Gogolj zamalo pa mogao smatrati našim domaćim piscem. Pod tim su velikim uticajem Gogoljevim svi moji komadi pisani osamdesetih godina - Narodni poslanik, Protekcija, a na prvom mestu i najviše Sumnjivo lice koje će svakojako i umnogome podsetiti na Revizora. Na mome originalnome rukopisu ovoga komada čak i ne piše "komedija u dva čina" kao što je to docnije na pozorišnim listama napisano, već "gogoljijada u dva čina".

Ovu konstataciju valjalo mi je učiniti pre no što je kritika kao svoje otkriće objavi.

Kada sam maločas pomenuo da je ovaj komad pisan pre četrdeset i više godina, mislim 1887. ili 1888. godine, čitaocima se izvesno i samima moralo nametnuti pitanje: otkuda i kako to da komad, koji je pisan pre četrdeset i toliko godina, tako dockan stiže da bude prikazivan?* [Sumnjivo lice prikazano je prvi put na beogradskoj pozornici 29. maja 1923. godine] To pitanje je utoliko nametljivije što, za sve to vreme, ostali moji komadi bivaju od uprava predusretljivo primani i često prikazivani, te zašto onda da jedan komad, koji se može prikazivati 1928. godine, ne bude na repertoaru osamdesetih godina, kada je i pisan i kada je, pre no sada, oskudnome izvornome repertoaru dobro došla bila svaka, pa ma i skromnija novina?

U tome pitanju i leži razlog zbog koga sam ja sebi zadržao pravo da svoje čitaoce pozabavim istorijom ovoga komada, verujući da ih ona može interesovati, utoliko pre što će ih i ta istorija, kao i sam komad, vratiti u doba naših očeva, te zadovoljiti i jedan kult koji se u poslednje vreme toliko neguje u našoj javnosti.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošloga veka, može se reći da se u pas vodila poslednja i najočajnija bitka između dva doba, jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo. Borba se vodila na svim linijama i na svim frontovima, i u politici i u književnosti i u životu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzavicama, potresima i svim onim pojavama koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednog društva karakterišu. Prošlost se držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi, novi pogledi i novi pravci su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta, tako da tih godina temperatura našega javnoga života, za čitav jedan decenij, nije silazila na normalu, a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa prelazila gdekad i tu liniju. Politika naročito imala je jedan epidemičan karakter, i to karakter epidemije kojom je zaražen bio ceo jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila i u književnost ili, ako ne to, a ono što su književnici zalazili u politiku. I najnežniji lirski pesnik toga doba, onaj koji je pisao samo o uzdahu i "njenim očima", nije propustio da napiše i po kakvu političku pesmu ili, u najmanju ruku, epigram. Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude hroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod Sumnjivog lica, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadašnju birokratiju?

Ali to nije sav greh Sumnjivog lica. Toga elementa ima nešto manje u Protekciji, a mnogo više u Narodnom poslaniku, pa su ipak ta dva komada prikazana a Sumnjivo lice sve do danas ne. Težak greh njegov je u tome što se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada pominje reč - dinastija i to ne baš uvek dovoljno pažljivo i ne baš onim lojalnim tonom kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan i u doba kada je dinastičnost inaugurisana kao naročiti kult svih režima.

I onda, može se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj "Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta" pre četrdeset i toliko godina? To je bio pokojni Milorad Šapčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme.

Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dotle već bio primljen na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da će ga brzo pregledati i zbilja, nije prošlo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem gospodinu upravniku.

Čitaocima ne može biti poznato osećanje mladog pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada. Nečega sličnoga, možda, ima u osećanju mlade devojke prilikom prvoga viđenja sa onim koji bi hteo da je prosi. Razume se nekad, kada tom viđenju nisu prethodili mnogobrojni randevui i opširna korespodencija. Jedno neodređeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u Narodnom pozorištu, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza današnje treće galerije. Ja sam, preskačući po tri stepenika, zamišljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu, video sam publiku u ložama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to preživeo penjući se uz sto i dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili zajedničkom saradnjom mladi i beznadežni pisci.

Šapčanin me je dočekao sa onom ljubaznošću i predusretljivošću koja je bila jedna od njegovih najlepših osobina, pa ipak ja sam se osećao pred njim kao optuženi kome će predsednik suda saopštiti presudu.

- Pročitao sam vaš komad i, mogu vam reći, sviđa mi se! - poče Šapčanin. - Ima izvesnih grubosti, koje bi se dale i ublažiti, ali uglavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici.

Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.

- Ali - nastavi Šapčanin i zavuče ruku u fioku vadeći rukopis otud - ali ja vam, mladi čoveče, savetujem, da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!

Još čim je Šapčanin izustio reč "ali", mene je pljesnulo nešto po čelu kao hladan mlaz vode, jer sam osetio da iza toga "ali" dolazi nešto neprijatno, nešto oporo, nešto grubo, nešto nemilosrdno. I Šapčanin razveza zatim jednu dugu i rečitu besedu, koja je imala ton roditeljskoga saveta. Govorio mi je o svetinji dinastije i o potrebi njene neprikosnovenosti; objašnjavao mi je potrebu lojalnosti jedne državne ustanove, koja je upravo i stvorena inicijativom i potporom dinastije; govorio mije zatim o mojoj mladosti i budućnosti, koju drugim načinom i drugačijim pojimanjem prilika treba sebi da zasnujem. On najzad završi svoj krasnorečivi govor, ponavljajući još jednom:

- I ja vam, mladi čoveče, savetujem da ovaj svoj komad spalite!

Ako sam penjući se, preskakao po tri stepenika, ja sam silazio izvesno i po pet, jer sam se za sekund sručio sa treće galerije u parter, sa rukopisom pod pazuhom.

Razume se da nisam poslušao Šapčaninov savet. Teško je to svoje rođeno čedo predati ognju i gledati kako plamen proždire listove, koje je ispisala mladalačka volja i plemenita ambicija. Stavio sam ga u fioku, na dno, ispod mnogih drugih hartija, a izvadio sam iz fioke čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.

Prolazile su godine, a moje Sumnjivo lice počivalo je mirno i neuznemiravano na dnu fioke. Prolazile su godine i događaji su se valjali. Za nas, pozorišnu publiku, bio je veliki događaj i to kada je jednoga dana Milorad Šapčanin otišao iz pozorišta, a na njegovo mesto došao Nikola Petrović. Ta promena nije značila samo promenu ličnosti, već i promenu režima u pozorištu. Napredna stranka, čiji je eksponent bio Nikola Petrović, zakonima koje je inaugurisala, proširila je slobode svima pojavama javnoga života. Počeo se osećati jedan življi društveni pokret, jedan svežiji dah i mnogo štošta, što je do juče bilo neprikosnoveno, poče dobijati jednu običniju, da ne rečem banalniju fizionomiju.

Meni tada pade na pamet da na dnu jedne fioke u mome stolu leži godinama jedan rukopis i učini mi se da je upravo došlo njegovo vreme. Izvadim, dakle, jednoga dana rukopis, stresem sa njega prašinu, pročitam, ispravim i uputim se sa svežnjem pod pazuhom novome upravniku, čija je kancelarija bila na prvome spratu iz Dositejeve ulice, te do koga je lakše bilo dopreti.

Ja neću da ponavljam kazivanje o onim strepnjama za vreme očekivanja presude, na koju ipak nisam čekao toliko dugo, jer je pokojni Nikola Petrović bio vredan i predusretljiv čovek.

Jednoga dana, nakon dve ili tri nedelje, idući Hilendarskom ulicom, spazih sa protivne strane pokojnog Nikolu Petrovića, koji je tada u toj ulici stanovao. Još na dvadeset metara rastojanja, Petrović udari u glasan i sladak smeh i produži još i kad se zaustavih pred njim. Kada ga prođe smeh, on mi reče:

- E, slatko sam se smejao onoj vašoj stvari, pa kad vas videh izdaleka, meni pade na pamet. E, ono je divota, prosto divota! Čitao sam pre neki dan u krevetu i kažem vam, tresao sam se od smeha. Moram vam čestitati, Nušiću!

I on mi srdačno prodrmusa ruku, a na mome se licu izli izraz zadovoljstva i ponovo mi prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.

- Žestoko, kažem vam, samo, ovaj, dođite vi, Nušiću, još danas k meni da vam dam rukopis...

- Kako? -... zinuh ja.

- Da, da vam dam rukopis da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; mator sam da idem u apsu. Nego nosite vi to što pre svojoj kući.

Meni se prevrnu Hilendarska ulica zajedno sa Mitropolitovom baštom, progutah uzbuđenje i razočaranje i već toga dana, pred podne, smestih rukopisa i izvadih čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.

Prolazili su opet dani i godine, a Sumnjivo lice ležalo je u pritvoru, bez istrage i bez isleđenja. Bio sam gotovo i zaboravio na taj rukopis.

Godine 1900. dolazim ja za upravnika pozorišta i smenjujem Nikolu Petrovića. Pozorišni pisac i sam, imao sam ambiciju da svoje upravljanje obeležim što obilatijom prinovom izvornoga repertoara, te nisam prezao ni od smelijih pokušaja, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konzekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači ohrabriti se podstrekom i poći novom stvaranju. Je li čudo, dakle, što mi je u toj težnji palo na pamet da tamo negde, u jednoj fioci moga stola, leži zaboravljen jedan komad? I nije li prirodna bila moja nada da će nova uprava, koju sam predstavljao ja, izvesno biti predusretljivija od dosadanjih uprava? Ako ikad, dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da Sumnjivo lice vidi sveta.

Ja opet vadim komad sa dna fioke, stresam. prašinu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozorišta. Rukopis nije dugo čekao na pregled, seo sam jednoga od prvih dana, zatim, da ga pročitam još jednom.

Sto upravnički veliki, prostran, na stolu akta, na aktima numere, zvonce, pa fotelja i na zidu, iza mene, kraljeva slika u bogatome ramu. Ulazi u kancelariju pozorišni činovnik i donosi akta na potpis akta sa državnim žigom, potpis pod štambiljom utisnutom titulom - i sve to, i sve oko mene, stvara u meni neko zvanično raspoloženje, stvara jednu naročitu, kancelarijsku atmosferu i ispravljam se nekako u fotelji iza koje, a nad mojom glavom, visi u debelom ramu slika Njegovog Veličanstva Kralja.

Čitam komad, čitam, i kad naiđem na reč "dinastija", okrećem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku Njegovog Veličanstva Kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bome, kad sam dočitao do kraja, učini mi se sasvim drugačiji no što mi se činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I najzad, kad sam ga pročitao još jedanput, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem sa fotelje, dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam to sve ovim mudrim rečima:

- Dragi moj gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih bio rad da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci.

- Ali, zaboga - pokušavam ja, Nušić pisac, da se bunim - ranije uprave razumem... ali danas... pa onda vaša težnja da prinovite repertoar...

- Sve je to tako... da, tako je - odgovaram ja, Nušić upravnik - ali ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu vaše budućnosti, savetujem, nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!

Ovaj sam razgovor vodio, pogledajući u veliko ogledalo, koje je bilo prema mome stolu i u kome je, preda mnom, sedeo pogružen pisac Nušić. Da bih ga umirio, ja napravih jednu kompilaciju iz nekadanje besede Šapčaninove i održah jedan dug govor, te jedva najzad uspeh ubediti onoga u ogledalu da uzme rukopis i da ga odnese kući, i ostavi na njegovo staro mesto, na dnu fioke, pod debelim svežnjem drugih rukopisa.

Između ove istorije, koju ovde ispisujem, i prvoga prikazivanja Sumnjivoga lica prevaljali su kraj nas veliki i krupni događaji. Prošlost, koju smo još i mi zapazili, izmakla je vrlo daleko; zasuti su ili su iščezli po putu tragovi teških stopala koje je ona u sporome hodu za sobom ostavljala. Od onih mutnih vremena do danas, prošlo je toliko stvari i izmenjeno toliko duha u našim naravima, da nam danas briga stare policije o dinastiji izgleda kao karikatura iz Tvenovih anegdota ili iz Gogoljevih komada. Sumnjivo lice možda je, usled toga, izgubilo jedan deo draži, koju je moglo imati pre trideset ili četrdeset godina, ali ne i svoj hroničarski karakter.

Ako, ipak, u ovoj komediji ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima pogdekoje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje bi se i danas mogao pružiti prst - to je samo dokaz da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su opšti i večiti, te koji će komediografima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila.

Ja bih mogao ovde da završim, ali Sumnjivo lice ima još jednu svoju naknadnu istoriju. I predmeti često, kao ljudi, preživljavaju događaje, čudnovate doživljaje, pokatkad čak i avanture. I ovaj komad, Sumnjivo lice, preživeo ih je.

Godine 1915. ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i slom i odatle sam krenuo u bekstvo, u Albaniju. Otvorio sam sve fioke na svome stolu, i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano - poneo sa sobom. Tom prilikom, tamo na dnu fioke, našao sam i - na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sa sobom. Najzad, do Prištine dokle se bežalo železnicom, i mogao se poneti čitav denjak rukopisa, koji je težio možda, deset, petnaest kila. Ali od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam, dakle, morao nanovo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno, a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu važnost. Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvovanjem, dođe red i na Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogledah uzduž i popreko, i - najzad odlučih. Bacih ga na patos, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, kojima namenjujem da za uvek propadnu. "Idi, bedo!"- mislio sam bacajući ga. - "Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bih bio kadar preneti te preko Albanije?"

I krenuo sam jednoga dana, noseći na leđima mali paket najdragocenijih mi rukopisa, a tamo u Prištini, u jednoj arnautskoj kući u kojoj sam stanovao, ostali su rukopisi na smrt osuđeni.

Ali ni u Prizrenu se nije moglo ostati, a putujući dotle, uvideo sam koliko je i to veliki teret što sam ga poneo i rešim da i taj deo rukopisa ostavim. Ali ih ne ostavljam nezbrinute kao one tamo u Prištini, bačene na pod i osuđene na propast, već ih poveravam jednoj Srpkinji, Prizrenki, koja ih brižljivo prikriva na tavanu, pod samim patosom.

Mi odlazimo iz otadžbine i tri duge godine provodimo u tuđini, a krajem osamnaeste, odmah za vojskom, vraćam se i ja u Skoplje. Malo dana, zatim, i ja saznajem tužnu vest, da su Bugari u Prizrenu, premećući srpske kuće da traže oružje, našli one moje dragocene i odabrane rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih.

Za vreme izbeglištva, međutim, moj otac, koji je stanovao u Prištini, umro je, i, čim je bilo moguće, žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim Arnautinom u čiju smo se kuću bili sklonili, i ovaj je pozdravi: "Ama, gospođo, da svratiš do mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije, a ja pokupio i sačuvao!"

Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje.

Branislav Nušić