Sužanj Alibeže
Alibeg se sinoć oženio,
A jutros mu ferman dolazio,
Da se sprema Alibeg na vojsku.
Opremi se beže Alibeže
I on ode na carevu vojsku. 5
Ali njemu loša sreća bješe,
Jer ga vlasi živa uhvatiše
I baciše na dno od tamnice.
Tamnovao dvadeset godina.
Jedno jutro beže procvilio 10
U tamnici kući neobičnoj.
To začula banica gospoja;
Ona uze od tamnice ključe,
Pa otvori prokletu tamnicu.
Ona sađe u crnu tamnicu, 15
Pa govori begu Alibegu:
„Sto je tebi, beže Alibeže,
Te ti cviliš jutros u tamnici?
Ili ti je ponestalo piva
Il’ beškota hljeba bijeloga? 20
Il' ovnujskog mesa debeloga?"
Govori joj beže Alibeže:
„Prođi me se, banice gospojo!
Nije meni ponestalo piva,
Ni beškota hljeba bijeloga, 25
Ni ovnujskog mesa debeloga:
Svašta dosta u gospodstvu tvome,
Već je meni dodijalo vojnu
Tamnovanja dvadeset godina.
Nije šala ni dvadeset dana, 30
A kamoli dvadeset godina.
Ja se jesam junak oženio,
Jednu noćcu sa ljubom noćio
I otiš'o na carevu vojsku,
Tu su mene mlada uhvatili, 35
Doveli me ovđe u tamnicu,
Ev’ od tada dvadeset godina.
A sinoć mi bjela knjiga dođe,
Da mi se je sinak oženio,
Stoga sam ti nujan i žalostan, 40
Te ja cvilim jutros u tamnici".
Kad to čula banica gospoja,
Ona ode banu u odaju,
Pa govori banu gospodinu:
„Ah, čuješ me, bane gospodine, 45
Na poklon ti moja babovina,
Samo pusti bega Alibega,
Pusti njega dvoru bijelome."
To je bane rado poslušao,
Pa on pusti bega Alibega, 50
Ode beže svom bijelu dvoru.
Kad je bio u polje široko,
Pomoliše s' kita i svatovi.
Tad govori beže Aldbeže:
„Mili bože, na svemu ti hvala! 55
Čiji li su kita i svatovi?
Čija li je na konju djevojka?"
U to doba kita i svatovi.
Stade beže poznavat junake,
Nekog pozna po licu junaka, 60
Nekog pozna po konju junaka,
Niko njega poznat ne mogaše.
Kad naiđe jedno momče mlado,
Na doratu konju od mejdana,
Pozna beže debela dorata, 65
Jer se dorat potjerat ne dade.
Ljuto momče na konju bijaše,
Udari ga čizmom i mamuzom.
Tad mu veli beže Ali beže:
„Ah, čuješ me, neznana delijo, 70
Nemoj biti pod sobom dorata,
Svaki konjic svoga agu znade."
Za to momče haje i ne haje,
Mimo njega konja potjeralo.
Svi svatovi bega darovaše, 75
Darovaše žutim dukatima,
Kad naleze lijepa djevojka
I ugleda sužnja nevoljnika,
Ona vadi boščaluk haljina
I na njemu tri dukata žuta, 80
Pa govori begu Alibegu:
„Naj to tebi, tucak nevoljniče."
Beže uze tri dukata žuta,
A vrati joj boščaluk haljina,
Pa govoni lijepoj djevojci: 85
„Evo tebi boščaluk haljina,
Ja nijesam ni svog izderao!
Tu se niko sjetit ne mogaše,
Svi pođoše kita i svatovi,
Odvedoše lijepu djevojku. 90
Za njima je beže pristanuo
I on ode svom bijelu dvoru,
Niko bega poznat ne mogaše!
Kad je bilo veče po akšamu,
Ja da vidiš bega Alibega, 95
Ode beže u tople podrume,
Tude nađe sićanu tamburu.
Kako ju je beže ostavio,
Niko se je nije dotaknuo.
Pa on uze sićanu tamburu, 100
Sitno kuca, jasno popijeva:
„Ne čudim se svome milom sinu,
Što me mlađan poznat ne mogaše!
Nije mene ni očim' vidio,
Nit se čudim vjerenici ljubi, 105
Što me ona poznat ne mogaše,
Nije sa mnom već noć prenoćila.
Već se čudim ostarjeloj majci,
Što me ona poznat ne mogaše,
Kad me pozna dorat od mejdana." 110
On mišljaše da niko ne čuje,
Al to čuje Kumrija robinja,
Ona praše srmali sahane
I bijele šimširli kašike:
Kašikam' je o tle udarila, 115
Pa poleće uz bijelu kulu
I povika iz grla bijela:
„Daj muštuluk do tri gospođice!
Došo nam je beže Alibeže,
Eno njega u toplom podrumu!" 120
Kad to čule do tri gospođice,
Polećeše u tople podrume,
Uhvataše bega Alibega,
Iznesoše na btijelu kulu,
Nanovo se zametnu veselje. 125
