Sudbina jednog razuma/15

DJEJSTVO DRUGO

POZORIJE 7.

POZORIJE 7.

(DOKTOR VRATI SE, PREĐAŠNjI)

DOKTOR (Putniku): Je li to blagodarnost što sam vas sa stanjem Srbije upoznao?
PUTNIK: Ja vas ne razumem.
DOKTOR: Ko je od vas dvojice onu paškvilu pisao?
PUTNIK: Ja zaista s paškvilama se nisam nikada bavio.
DOKTOR (Šaljivcu): A vi?
ŠALjIVAC: Ja?
DOKTOR: Što ćutite? Mislite da Vas ne poznajem.
ŠALjIVAC: (Sad je vreme da počnem lečiti.) Ja samo idem po svetu, gledim i beležim što drugi rade, pa ako je to paškvila, moja nije krivica.
DOKTOR (u jarosti): Ha, čauš! Ti si ona calajuća posuđa, u koju nevaljali ljudi kojekaku đubru bacaju.
ŠALjIVAC: I koja je ispunjeta trifeljom i klipama.
DOKTOR: Ha, ovaj je jošt plodan na bezobrazluku. Ko govori: ispunjeto?
ŠALjIVAC: Kad vi kažete: učinjeto, onda mogu i ja
kazati: ispunjeto i oženjeto, sočinjeto i sakupljeto.
DOKTOR: To je čaušluk. Ti si lud.
ŠALjIVAC: Kad god vašim jezikom i mislima govorim.
DOKTOR: Na šta je moj jezik oskudan?
ŠALjIVAC: Na pravilama, a bogat na pogreškama.
DOKTOR: Moj jezik bogat u pogreškama? Koji je kudožestvo — načinjet.
ŠALjIVAC: I gdi gviri i gamiži neznanje.
DOKTOR: Znaš li ti, u koliko moj jezik učestvuje na izobraženje narodnje?
ŠALjIVAC: Zato će vam i podići pametnice ka desetom predjelu neba, da vas krunoše i blagosovi.
DOKTOR (Putniku): Eto kako je opastan čaušluk; zemlja se može navrnuti, a on nikako!
ŠALjIVAC: Ja sam vidio u vašu knjigu, kako su reke zbog navrtanja oslabile.
DOKTOR: Pak? To je samo u stražnjoj Indiji.
ŠALjIVAC: A šta bi bilo, da je u pređnoj Indiju?
DOKTOR: Poslednji prve na broju prelaze.
ŠALjIVAC: Jerbo je predjel sa šumama pokriven.
DOKTOR: Koje imaju crvene čvrce.
ŠALjIVAC: I jeduća se gnjizda. Znate, gnjizda se mogu sama jesti; jer izgledaju kao usta.
DOKTOR: Ovaj jednako svoj calajući jezik u podsmej umače.
ŠALjIVAC: da namaže vaše Zavedenije suđenih s pameti.
DOKTOR: Prestani, pikljenico od čoveka, ili pokaži tvoj čaušluk bolje, ako misliš da ti otku čaušku kapu.
ŠALjIVAC: Ne, ja bi želio, da mi se načini jedan ili dva mosta s dobrim nogama.
DOKTOR: S nogama?
ŠALjIVAC: Jest, da pokažem, kako vaši mostovi idu preko rjeke.
DOKTOR: O podli i pakosni čauš!
ŠALjIVAC: ...Koji doktorovim mislima i jeziku podražava.
DOKTOR: Šta fali mom jeziku?
ŠALjIVAC: Što je pogreško-neznanjo-sujeto-počitatelj.
DOKTOR: dokaži, dokaži! Šta fali, kad ja kažem: kakim, npr., kakim telom?
ŠALjIVAC: Čim oćete.
DOKTOR: Kaki? Kaka? Kake?
ŠALjIVAC: Ha! Ha! Ha!
DOKTOR: Smeje se? A zašto je dobro bilo kakim?
ŠALjIVAC: To je dobro za vas, a za mene i to ne valja.
DOKTOR: Dobrodjetelna namera.
ŠALjIVAC: Dobrodjetelna krava.
DOKTOR: Nije slobodno izvrtati, krava ne može biti dobrodjetelna.
ŠALjIVAC: A šta je bolja namera od krave? Bar ova daje mleka.
DOKTOR: Na ugolu.
ŠALjIVAC: Na češalu.
DOKTOR: Opet čauš izvrće.
ŠALjIVAC: Kad ugolj dobija stepen na ugolu, zašto ne bi i češalj na češalu i kašalj na kašalu?
DOKTOR: O zašto nije ubiven ovaj čauški jezik?!
ŠALjIVAC: Te bi postao jezičnik.
DOKTOR: Jezičnici ne veruju istina nikaku crkvu i obitavaju divlje predjele, ali su opet blagše naravi i u nji tinjaju dobrodjetelji koje calajući jezik čauša nepošteno grdi. Ka ovom dođe da su svi narodi ostavili čauše, a kod nas se sad tek pojavljuje čauš književni.
ŠALjIVAC: Koji toliko većma čauško ime zaslužuje, koliko više g<ospodinu> doktoru trudi se biti ravan.
DOKTOR: Naš književni čauš nije kadar dobrom i veštom čaušu ni sluga biti, jer čauši su ne samo oštroumne šale zamećali i svoje vladatelje veselili, nego su im i istinu na oči mećali i tako i u kojekakim stvarima upućivali.
ŠALjIVAC: Vi dobro znate žitija čauša, g<ospodin> doktor, no kad se sad nov čauš pojavio, treba i nešto bolje da proizvede, kao što je i vaše Zemljeopisanije sovršenije od dosadašnji. Zato ću vam nešto predstaviti, ako budete imali milost da me saslušate.
DOKTOR: Od književnog čauša ne može ništa pametno biti.
ŠALjIVAC: Ako nije pametno, nije ni skupo tako kao vaša knjiga. Poslušajte: Bila je jedna ploveća kuća.
DOKTOR: Kažem ja da je čauš lud! Kako može kuća biti ploveća?
ŠALjIVAC: Ja nisam hoteo odma izaći na sred, a to je vaše ploveće učilište.
DOKTOR: Da čujemo dalje.
ŠALjIVAC: Ova ploveća kuća pogledne kako je jedna reka podigla levo rame.
DOKTOR: Sad reka podigla levo rame!
ŠALjIVAC: Imaju li reke ramena?
DOKTOR: Imaju.
ŠALjIVAC: Pa kad imaju, zašto ga ne bi mogle podići? Ploveća kuća, ili bolje, ploveće učilište pristupi k toj reki.
DOKTOR: A kako će kuća da stupa?
ŠALjIVAC: Kad ste joj dali silu da može ploviti, zašto ne bi mogla pristupiti?
DOKTOR: O čauš, ta to je učilište gdi se uči plivati, a ne koje pliva.
ŠALjIVAC: Ploveće učilište, dakle, pristupi reki, uvati ju za rame i rekne: „Vidiš onu kulu s pozlaćenim kupama; tamo su tirani zatvorili doktorov mozak.“
DOKTOR: Šta, tamo je moj mozak; a gdi je magarac?
ŠALjIVAC: Ovo je samo pripovetka, basna, no dopašće vam se. Na to dođe jedna pikljenica (a šta je pikljenica, može vaša knjiga kazati) i rekne da će s jednim drugom iz marvelekarnog učilišta kupe, ali ne kupe od vina, nego kupe na kuli skinuti i doktorov razum spasti.
DOKTOR: Može li što podlije biti od ovog čauša?
ŠALjIVAC: Dakle, onaj je podal koji vam traži razum? Tako se obično usluga nagrađuje. No, čekajte! Dok su ovi gledali kako će razum spasti, skupe se od svi strana doktorova deca, koji za svoje suštestvovanje samo njemu imaju blagodariti. Tu dođe budget, klipa, trifelj, akademija prirode, zdanija s ljudskim likovima pokrivena, mirorazbojstvo, potopna brda itd., pa počnu se razgovarati.
DOKTOR: Breg se razgovara!
ŠALjIVAC: Kad može ići, valjda se može i razgovarati. No, poslušajte! Vreme se počne faliti kako je ustavoobnarodovano, na koje svi udare u smej, grdeći ga što je čulo, da je ustav obnarodovan, pa to oće sebi da prisvoji. Ono se počne izgovarati na vas.
DOKTOR: Kažem ja da čauš mora svoj celajući jezik da zabode.
ŠALjIVAC: Oprostite nije na vas, nego na vašu knjigu. Slučajno uvredi trifelj Perzerina.
DOKTOR: Perzerin je moj služitelj.
ŠALjIVAC: Tamo je bio breg i varoš. Najedanput podigne grbine, vi znate da bregovi imaju u vašoj knjigi grbine, i bio bi ga smoždio da mu nisu datelj, indigo, perle, klipe, abtaj i mnogi drugi u pomoć pritrčali.
DOKTOR: Škoda, što nije i čauš tu bio!
ŠALjIVAC: Sad se otvori strašna vika i buna. Perzerin poviče: „Nećemo strane, nećemo klipe i perle, nego oćemo da smo čisti od tuđinstva!“
DOKTOR: O, da se oće proterati svi koji tuđim duhom dišu i misle! Vidićemo.
ŠALjIVAC: Nato trifelj rekne: „A kakav si mi ti Srbin? Tebe je doktor proizveo, kao i mene, i iako sam ja iz jedne strane, ti si iz drug.“ Na ovo Perzerin baci se đubrom na njega i u jarosti poviče: „Bezobrazniče, ti li se usuđuješ mene beščestiti? Evo, brat Osvim zna da sam ja pravi Srbin!“ Svi se na to počnu smejati.
DOKTOR: O, čauš!
ŠALjIVAC: Sad posle basne trebalo bi da sljeduje nravoučenije, no mislim da je ostalo u razumu.
DOKTOR (prođe nekoliko puta po sobi tarući čelo): Ne, ako ja ovako ostavim, jošt će gore bezobraznici napadati na mene. Odgovor moraju dobiti, kaki nisu čitali. (Šaljivcu i Pušniku) Tu ostanite, da vam platim za čaušluk. (Iziđe brzo.)
ŠALjIVAC: Sad je badava, ja sam mislio, da će ga moja basna izlečiti, ali je glava jako odebljala; radite šta znate.
PUTNIK: Samo da ga ima ko držati.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.