Sudbina jednog razuma/14

DJEJSTVO DRUGO

POZORIJE 6.

POZORIJE 6.

(MANOJLO, BIVŠI)

MANOJLO: Gospodin doktor, šta ćemo sad raditi? Navalilo i malo i veliko, grabe se za vaše knjige?
DOKTOR (Putniku i Šaljivcu): Sad govorite!
PUTNIK (smešeći se); Pa i to vam je dobro kritika učinila. Dok ona nije izišla, nisu se ljudi toliko grabili.
MANOJLO: Sačuvaj, bože!
PUTNIK: Sad vas i oni znaju i oće da čitaju vaše djelo, koji inače ne bi može biti ni u ruke uzeli.
MANOJLO: Oću li dati, gospodine doktore?
DOKTOR: Rasprostranjuj mi pametnice mojim knjigama.
MANOJLO: One sam druge davao bez novaca, oću li i ove?
DOKTOR: Za dobre i poštenog srca ljude, a osobito za đace, moja je knjiga badava; a otrovani i okuženi neka plate. No ti to ne umeš, ja moram sam raspoložiti. (Putniku i Šaljivcu.) Sad ću se ja vratiti. (Otide s Manojlom.)
PUTNIK: Ja sam kazao da ga valja lečiti.
ŠALjIVAC: Njega će izlečiti njegov magarac koji mu je razum pojeo.
PUTNIK: Ne, šalu na stranu. Kazao sam vam da ću ga izlečiti i došo sam da održim reč. Šta može biti lepše, nego mladom čoveku povratiti razum!
ŠALjIVAC: A u čemu se sostoji vaš lek? Ja mislim, kao što sam reko, da mu dajemo svaki sat po jednu kašiku smirenosti i nevisokoumija.
PUTNIK: Ne, ne, moj je lek djejstvitelan. U Senegambiji raste jedno drvo koje ima čudnovato svojstvo. Svaka sirječ grana, ako se u znaku telca odseče, ima tu silu da čovek razuman mora malo svrnuti pameću ako ga ko debljim krajem udari; naprotiv, kad se u znaku ovna odseče, ima tu silu da se budala opametiti mora.
ŠALjIVAC: Vi ste dakle neki volšebnik?
PUTNIK: Nisam, nego to je djejstvo prirode.
ŠALjIVAC: Da ne bude to ono drvo koje je onako lepo opisano u doktorovom Zemljeopisaniju?
PUTNIK: To isto.
ŠALjIVAC: E sad verujem. Samo, molim vas da me ne dodirnete njime po glavi, te će preći njegova sila u mene.
PUTNIK: Ja mislim da je dužnost naša čoveku pomoći.
ŠALjIVAC: Jeste, no znate li šta? Želio bi da pokušam ja sreću lečiti ga, i to simpatetično, to jest rečma, onako kao što babe zevaju na bolesnika kad baju. Pa ako se od toga ne pomogne, onda pokažite vaše hudožestvo.
PUTNIK: Ja bi upravo i volio kad bi se on od čega drugog izlečio; jer, ako je moj lek i izvestan, opet se bolesnik posle toga nekako čudno oseća. Nema pređašnje one vatre, razmetanja i živosti, nego više ćuti i zamišljen je.
ŠALjIVAC: Tako je, kad u kuću dođe nov gazda.
PUTNIK: I tjelo kanda nije s ovim gazdom zadovoljno.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.