Sudbina jednog razuma/predgovor

PREDGOVOR

U čislu 5. Novina Čitališta stajalo je o knjižnici Čitališta beogradskog izvjestije jedno od g. doktora filosofije, gl. upravitelja osnovni učilišta Knjaževstva Srbije, člena društva srpske slovenosti, člena odbora Prosvještenija i knjižničara Čitališta beogradskog, u kom se nalazi ovo napečatano: „Istina, da je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu, no kao što tjelo ranu potrebuje, da svoje tjelesne sile i moć pita, srjeti i razvija, tako i razum potrebuje potkrepljivanje. — Najveća pak važnost umne i duševne rane u tom se sastoji, što je (rana) u neiz.merime dubine kraj svoj spustila — Razum čovečeski boreći se s velikim tegobama u pribavljanju umne i duševne rane tražio je sebi pomoć, i iznašavši najpre znake, kojim će plodove razuma označavati, i na posletku veličestveno pronađenje pečatnje tako je se zdravo pomogao, da pomoću ovi otkrivenja kod kuće sedeći i najudaljenije narode, njinu veštinu i znanje poznati i sebi ga prisvojiti može.“ Dalje: „Ovaj je korak razumnog stvorenja božijeg čovečestvo na pravi i preuzvišeni stepen njegov podiglo, tj. čovečestvo je podiglo korak stvorenja božijeg na preuzvišeni stepen njegov. (Čiji? Koraka, čovečestva ili stvorenja?) Kad je jedan člen Čitališta u sledujućem čislu sasvim nevino primjetio, da se ne samo te, nego i pogreške protivu gramatike, koje se u istom sastavu nalaze, izbegavaju, kao: u katalogu se upisuju, ni su, Božim, najtvrđij i najpostojanij, ostadci, pri prvom početku, priloze, kataloze, egzemplar, časšя izя itd., odgovori g. Spasić u 9 čislu isti novina, ali ne da prizna, što je pogrešno, i da brani učtivo i lepo, gdi misli da ima pravo, nego okupi odma lično vređati naročito jedno lice, s kojim se on ni u kakvom smotrenju usporediti ne može, i nazove spisatelja oni primječanija čaušom, a samu kritiku paškvilom; tj. kad se kaže gdi je g. Spasić protiv logike ili gramatike pogrešio, to je paškvila; a kad g. Spasić kritizira čiča Srećka knjigu o zemljedjeliju, kad naziva drugoga podlim, nevaljalim, demoraliziratim, to je lepo i krasno. Ovaj njegov nepristojan odgovor bude povodom, te iziđu Književne zabave, gdi se od časti i njegovo Zemljeopisanije, izdano u Beogradu za mladež osnovni učilišta (koje je Popečiteljstvo Prosvješčenija zabranilo), u pretres uzme, ali g. Spasić, umesto da bi se usovetovao, i uvidio svoje pogreške, drugi odgovor dade od 4 lista; u kom jedva 24 reda ima o stvari, a drugo su sve lične grdnje i nasrtanja. Raspra ova porodila je u meni misao spisati jedno veselo pozorije, kao za ugled g. Spasiću, da l’ bi lepo bilo, kad bi se njegove pogrešne misli i reči grupirale i personificirale, i tako je proizišla Sudbina razuma. Sve reči, koje su otličnim slovima pečatane, jesu sopstveni izrazi g. dr M. Spasića, izvađeni od časti iz Zemljeopopisanija njegovog, od časti iz drugi njegovi sastavaka. No pritom, neka niko ne pomisli da je karakter doktorov kopiran s karaktera g. Spasića; ličnost ovde nema mesta, nego je doktor filosofije izveden i sastavljen iz reči koje se u knjigama g. Spasića nalaze, a ovakovim će se načinom najbolje viditi: ima li g. Spasić pravo što svoja književna dela brani i za bespogrešna izdaje. Dajem pak ovu knjigu na svet najviše zato da umnožim knjižestvo naše s jednom originalnom komedijom, jer ćemo mi imati dosta prevoda i podražanija tuđi dramatični dela, a podlini, kao što je Tvrdica i Sudbina razuma, koje se ne mogu na tuđi jezik prevesti, malo; premda je g. dr Spasić do toga znanja došo, da je i Tvrdicu za prevod s nemačkog oglasio, no dokazati nije mogo. Da bi se ličnost izbegla, nuždno je da Spasić ne bude glavna rola, nego jedan njegov đak, koji se iz njegove Geografije učio i njemu podražava.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.