Stevan junak i ljuba Anđelija
Imala majća devet devojće,
sve je devet jedn'g oženila.
Red'k dojde Stevu da si ženi,
pituje ga svoja stara majća:
„Boga tebe, da moj mili sinko, 5
red'k dojde mlada da te ženim,
da l' da prosim gazdincka devojću
el da prosim sirotu devojću?”
„Š’če mi, majćo, gazdincku devojća.
Š'če mi, majćo, sirota devojća? 10
Ne l’mi prosi ljube Anđeliju.
Anđeliju kurvu i đidiju”.
Što je rekvl, sve je sotvoreno,
isprosili ljube Anđeliju,
tri godin mu po dvor ne šetala, 15
k'd nastupi četvrta godina,
t'g počela po dvor da mu šeće
ruće lomi, drobne slze roni,
svome Stevi tijo progovara:
„Boga tebe, Stevane junače, 20
ja, pogubi tvoju staru majću,
ako nečeš majću pogubiti,
jutre ču se mlada obesiti,
ona mi je dvori pogrubila”.
T'g se ripi Setvan dobvr junak, 25
pa ujanu vranca konja svoga,
i potera svoju staru majću,
otera ju u goru zelenu,
obdzrnu se svoja stara majća,
po govori svoja stara majća: 30
„Ja se vrni Stevane junače,
ja se vrni na tvoji dvorove,
ja ču s bijem od jelu do jelu,
sama ču si smrti ja da stvorim”.
K'd to začu Stevane junače, 35
on se vrnu na ravni dvorove.
T'g ga pita ljuba Anđelija:
„Pogubi li tvoju staru majću?”
Odgovara Stevane junače:
„Ja si nes'm majću pogubio, 40
ne l’ s'm majću gore ostavio”.
T'g govori ljuba Anđelija:
„Ako nečeš majću pogubiti,
jutre ču se mlada obesiti”.
Kvda doču Stevan dob'r junak, 45
on se diže u goru zelenu,
pa si iajde svoju staru majću,
kako ju je s čizmu udario,
na čizmu je srce isprsnulo.
Turi srce u teja bisađe, 50
pa govori Stevan dobvr junak:
„Ajde, doro, ajde dobro moje”.
Dorat konjic njemu progovara:
„Da si nesi majću pogubio,
ti bi d'n's sret'n bio”. 55
K'd ga vide ljube Anđelija;
progovara ljube Anđelija;
Anđelija kurva i đidija:
„Boga vama, devet martoloza,
vidite li onoga oblaka? 60
Ono ide Steva dobvr junak”.
I uleze pod svilen šatora,
pa govori ljube Anđelija,
Anćelija kurva i đidija:
„Spavaj, Stevo, ič i aber nemaj". 65
Vrzaše ga od nođe do grlo —
savrzaše devet martoloza,
pa legoše devet martoloza,
pa legoše s'n'k da borave.
Al se stvori srce materino, 70
al se stvori zmija ridovćinja,
pa nabljuva jeda u krčaga,
kuj se kako diza, vodu pije,
svi su devet odma izumreli.
Razbudi se ljube Anđelija, 75
neje se ona ni vodu napila,
a govori Stevan dobvr junak:
„Boga tebe, ljube Anđelijo,
odvrži me od jelu zelenu,
da idemo na naši dvorove". 80
Njemu veli ljube Anđelija,
Anđelija kurva i đidija:
„Ne smem, Stevo, tebe da odvržem,
ti ćeš mene mladu pogubiti".
Odgovara Steva dob'r junak: 85
„Neču tebe mladu pogubiti,
i tebe su mladu prevarili,
te si mene mlada zavrzala".
Toj je Stevu ljuba poslušala:
odvrza ga od jelu zelenu, 90
pa otoše na ravni dvorove.
T'g govori Stevan dob'r junak:
„Men je milo gosti da si zovem,
da si zovem babu i šureve".
........................................ 95
„Boga tebe, ljube Anđelijo,
je li voliš vince da mi služiš,
je li voliš svečom da mi svetiš?"
Progovara ljube Anđelija,
Anđelija kurva i đidija: 100
„Da ja volim svečom da ti svetlim
Zavrza si i babu i ljubu,
namaza ji redom s's katrana,
zapali ji odozdol od nođe,
t'g zakuka ljube Anđelija: 105
„Lele, Stevo, medna moja usta,
izgoreše moje bele nođe.
Koj če tebe mlada da posluša?”
Odgovara Steva dobvr junak:
„Kad bi mene one i slušale, 110
ne bi mene tegaj zavrzale”.
„Lele, Stevo, medna moja usta,
izgoreše moje bele dojće,
koj če tebe dete da odoji?"
„K'd bi meie dete odojile, 115
ne bi mene mlada izdavale".
„Izgore mi ovoj belo lice”.
„Koj da ljubi tvoje belo lice?
Neka gori, ono za men neje.
I izgore ljube Anđelija, 120
Anđelija kurva i đidija.
