Staro doba
| Staro doba Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1857. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Staro doba
Oj, da mi je noža plamenoga kova,
Da prožežem majku paklenih sinova,
Što crviće rađa, orloviće davi,
U utrobi zemlje da se zakrvavi...
Oj, vremena majko! Strahovita ženo!
Ta gde ti je staro vreme razneseno?
Zar nam jedan časak ne moreš izneti?
A evo ti za njeg' jedan život kleti!
Pokaži mi samo ono doba staro,
Za čas bih se, junak, u njemu odmar'o,
K'o što mi se dedi odmarahu sedi...
Razastrta stoji puli-risovina,
Njima roblje služi najboljega vina;
Ređahu se redom punani kondiri,
Dok iz oka živi oganj ne proviri,
A na srce nešto — starog doba — pane...
Pucaju pancira žice usijane,
Namrdi se čelo — pomračeno nebo,
Pod mrkim se nebom tresak uskoleb'o.
U oku su gneva strahovite luče,
Jošte koji časak... grom će da zahuče!...
Eno, zlatan kondir po prahu se valja,
A desna se maša... britkijeh sabalja...
Već do neba gore prah i jeka ruši,
Pobeglo je sunce, da se ne uguši!...
— Ono j' vreme bilo! Ono vojska vrla!
Haj, prokleta majka što ih je satrla!
— Eno, napred skače detić, soko sivi!
Ceo okô viče: »Da ga Bog poživi!«
Prvi put u veku na borbu izleće,
Ma, k'o stanac kamen, posrnuti neće!
Jedva, mlađan, čeka onaj časak kleti,
Kada će se borba krvava začeti.
Gojen đogo napred strelovito žuri,
A sa njega znoj i bela pena curi...
Junaku se čini da je ljiljan pena,
A junačka krvca — ružica rumena,
Pa je rad sa njome nakitit' se čisto,
Ne bi li u vojsci još i većma blist'o!
K'o da gledam redom srcem i pogledom:
Komadi po zemlji skrhanih mačeva,
Skupoceno ruho — krvca ih odeva...
Tamo mrtvog konja grli meka trava,
A na njemu meso još se zaigrava;
Onde vitez slavan kune dane klete,
Kad na borbi slabo obori ga dete;
Dig'o bi se snova, al' ne može više —
Na njegovo mesto mlad se detić diže...
Silna mu se vojska i čudi i divi —
Ceo okô viče: »Da ga Bog poživi!«
Već se doma vraća pobeditelj mladi,
Zelen šimšir njemu belo čelo hladi,
Već — o, silan Bože, da veljih milina!
Najsrećnija majka grli svoga sina!...
— Al' zbogom, vitezi, sokolovi moji!
Preda mnome sasvim drugo vreme stoji...
|