STAROJ GODINI
Osedela starice, godino stara,
Eto ti s’ pred krokom hladan grob otvara
Iznemogla, seda, skoro ćeš umreti —
Prošlost će na britkom maču te odneti.
I ka’ malen atom bezbrojnih vremena
Zgaziće te mrtvu, hladna stopa njena,
I nestaćeš, samo uzdisanja mnoga
Spomene će dizat’ carovanja tvoga.
Mnogi će u kletvi da na tebe žale,
Na suprot onima koji te ushvale;
Jer ih tvoja besna hladnokrvnost smota
U odsudnoj bitci — u borbi života.
Očajnike mnoge otrgla si blagu
Iz slabih mišica crpeći im snagu,
I kada im mučki svu srčanost uze
Bacala si na njih uzdahe i suze.
I duhove tol’ke u ropstvu si gl’ala
Dokle si na podlost tako lepo sjala;
I krhajuć’ ose slobodnoga rada
Pobila si čeda najlepšega nada.
I najdražu sreću, što bogovi dele,
Zlokobi su tvoje kud kamo odnele.
Te j’ puštala miris najlepšega cveta
Čak u niskom prahu prezrenoga sveta.
Pa za grehe takve, nek’ ti nije žao,
Grešnicu bih ja te anatemisao,
Al’ surovost takva meni nije dana
Da još zledim bole samrtničkih rana.
Zbogom, dakle, bako! nek’ te prati krutu
Naše oproštenje na dalekom putu.
Zbogom! — utešiće s’ mnoga duša bona
Na survini tvoga razdrobljena trona.
