Starost
| Starost Pisac: Milan Rakić |
I
U večernjoj magli pred nama se pruža
Pusto crno polje, i ubogo selo;
Nepomično na njivama žito zrelo;
Zrakom struji miris divljih belih ruža...
Ćuti mrka šuma borova u tami,
I priroda cela ćuti. Noć se hvata.
Nečujno proleću zadocnela jata.
A mi, kao dvoje siročadi, sami,
U svežoj tišini prirode i noći
Osećamo jasno, sa tugom i stravom,
Da u našoj duši nema više moći,
Da ustrepti silno pred lepotom pravom.
To dolaze, draga, sve bliže i bliže
Nečekani dani nemoći i bede,
Sve se čežnje gase i sve strasti blede,
I ko neman starost pre vremena stiže.
— Da, draga, starost pre vremena stiže,
S povorkom crnom neduga u mana,
Ne osećamo ni slasti ni griže,
Ni sveži polet iz mladićkih dana.
Sva nam je staro, sve poznata tema,
Nestala ljubav spram novih otkrića,
U duši našoj više mesta nema
Za nov utisak od stvari i bića.
I sva priroda i njezina blaga,
I sve veštine što čoveku gode,
Kroz dušu našu prolaze, bez traga,
Ko tamne senke preko mutne vode.
I tako redom, tako svakog časa,
Mi mladi starci najnovijeg doba,
Padamo, rano iznurena rasa
I umrećemo sasvim, joše pre groba...
II
Ja znam da meni Gospod neće dati
Starost duboku, nit̓ pored mene
Svečano proći i ljudi i žene,
Zlatne mi svadbe staloženi svati.
Život će proći ko trenutne pene,
Maćija nekad a nekada mati,
Naprečac će, u naponu, da svene,
I šta je starost nikad neću znati.
A ja bih hteo da u stare dane
Ponovim čednost mladićku, i rane
Negdašnje čežnje pri mesecu bledu;
Da milujem, kao nekad, uz iste
Pokrete čedne i nagone čiste,
Staračkom rukom kosu tvoju sedu...
|