Starosvetski zemljoposednici
| ←Mirgorod | Starosvetski zemljoposednici Pisac: Nikolaj Gogolj |
Taras Buljba→ |
| Iz zbirke "Mirgorod". Objavljeno: 1835. |
Mnogo volim skroman život onih povučenih vladara zabačenih sela, koje u Maloj Rusiji obično nazivaju starosvetskim, koji su, kao oronule živopisne kuće, dobri u svojoj raznolikosti i u potpunoj suprotnosti sa novom glatkom strukturom čiji su zidovi još nisu oprane kišom, krov nije pokriven zelenom buđom i nedostatak bezobraznog trema ne pokazuje svoje crvene cigle. Volim ponekad da se spustim na trenutak u sferu ovog neobično usamljeničkog života, gde ni jedna želja ne preleće palisadu oko malog dvorišta, preko pletene ograde bašte pune jabuka i šljiva, nad seoskim kolibama koje okružuju ona, teturajući u stranu, zasenjena vrbama, bazgom i kruškama. Život njihovih skromnih vlasnika je tako tih, tako tih, da na trenutak zaboraviš na sebe i pomisliš da su strasti, želje i nemirni izdanci zlog duha, uznemirujući svet, uopšte ne postoje i videli ste ih samo u blistavom, svetlucavom snu. Odavde vidim nisku kuću sa galerijom malih pocrnelih drvenih stubova koji obilaze celu kuću tako da se za vreme grmljavine i grada kapci na prozorima mogu zatvoriti a da ne pokvase kiša. Iza njega mirisna ptičja trešnja, čitavi nizovi niskih voćaka, potopljene trešnje i more šljiva prekrivenih olovnom prostirkom; rašireni javor, u čijoj se senci prostire tepih za opuštanje; ispred kuće je prostrano dvorište sa niskom, svežom travom, sa utabanom stazom od štale do kuhinje i od kuhinje do gospodara; guska dugog vrata koja pije vodu sa guscima, mladim i nežnim kao puh; palisada obešena snopovima suvih krušaka i jabuka i provetrenim ćilimima; kola sa dinjama stoje blizu štale; upregnuti vol lenjo leži pored njega, - sve ovo ima za mene neobjašnjivu draž, možda zato što ih više ne vidim i što nam je sve ono što nas deli drago. Bilo kako bilo, ali čak i kada se moja kola dovezla do trema ove kuće, moja duša je poprimila iznenađujuće prijatno i mirno stanje; konji su se veselo otkotrljali ispod trema, kočijaš mirno siđe sa sanduka i nabije lulu, kao da dolazi svojoj kući; sam lavež, koji su podizali flegmatični psi čuvari, obrve i bube, bio je prijatan za moje uši. Ali najviše su mi se svideli sami vlasnici ovih skromnih kutaka, starci, starice, koji su mi pažljivo izlazili u susret. Njihova lica mi se i sada pojavljuju ponekad u buci i gužvi među modnim frakovima, a onda se odjednom na meni snađe pospanost i učini mi se prošlost. Takva dobrota, takva srdačnost i iskrenost uvek su ispisani na njihovim licima,
Još ne mogu da zaboravim dva starca iz prošlog veka, koje, avaj! sad ga nema, ali mi je duša još puna sažaljenja, a osećanja se čudno stisnu kada zamislim da ću se vremenom vratiti u njihovo nekadašnje, sada napušteno prebivalište i videti gomilu porušenih koliba, mrtvu baru, zarasli jarak na onom mestu gde je stajala niska kuća i ništa više. Sad! Tužan sam unapred! Ali da se vratimo na priču.
Afanasije Ivanovič Tovstogub i njegova žena Pulherija Ivanovna Tovstogubika, po rečima seljaka okruga, bili su starci o kojima sam počeo da pričam. Da sam slikar i želeo da na platnu dočaram Filimona i Baukidu, nikada ne bih izabrao drugi original od njih. Afanasi Ivanovič je imao šezdeset godina, Pulherija Ivanovna pedeset pet. Afanasi Ivanovič je bio visok, uvek je hodao u kaputu od ovčije kože prekrivenom kamlotom, sedeo je pognut i skoro uvek se smeškao, čak i ako je pričao ili jednostavno slušao. Pulherija Ivanovna je bila nekako ozbiljna, gotovo se nikada nije smejala; ali toliko dobrote je bilo ispisano na njenom licu i u očima, toliko spremnosti da te počasti sa svime što su imali najbolje, da bi ti osmeh verovatno bio previše sladak za njeno ljubazno lice. Male bore na njihovim licima bile su raspoređene tako prijatno, da ih je umetnik sigurno ukrao. Od njih se, činilo se, čitavog života mogao iščitavati jasan, miran život koji vode stare nacionalne, prostodušne i istovremeno bogate porodice, koje su uvek bile suprotnost onim niskim malorusima koji sami sebe iščupaju iz katrana. , trgovci, popunjavaju, kao skakavci, odaje i kancelarijski radnici.mesta, otkidaju od sunarodnika do poslednje pare, zasipaju Sankt Peterburg bajaškim pričama, konačno prave kapital i svečano dodaju svom prezimenu, koji se završava na o, slog v . Ne, nisu ličile na ove prezrene i jadne tvorevine, baš kao sve drevne maloruske i starosedelačke porodice. uvek sačinjavajući suprotnost onim niskoumnim Malorusima koji se iščupaju iz katrana, trgovci, pune odaje i državne službe kao skakavci, otkidaju od svojih sunarodnika do poslednjeg groša, preplavljuju sv.slog vb. Ne, nisu ličile na ove prezrene i jadne tvorevine, baš kao sve drevne maloruske i starosedelačke porodice. uvek sačinjavajući suprotnost onim niskoumnim Malorusima koji se iščupaju iz katrana, trgovci, pune odaje i državne službe kao skakavci, otkidaju od svojih sunarodnika do poslednjeg groša, preplavljuju sv.slog vb. Ne, nisu ličile na ove prezrene i jadne tvorevine, baš kao sve drevne maloruske i starosedelačke porodice.
Bilo je nemoguće gledati bez učešća na njihovu zajedničku ljubav. Nikada nisu rekli jedno drugom ti, nego uvek ti; vi, Afanasije Ivanoviču; ti, Pulherija Ivanovna. „Jeste li progurali stolicu, Afanasije Ivanoviču?“ - „Ništa, ne ljuti se, Pulherija Ivanovna: ja sam. Nikada nisu imali dece, pa je stoga sva njihova naklonost bila koncentrisana na njih same. Nekada davno, u mladosti, Afanasi Ivanovič je služio u kompaniji, bio je na drugom majoru, ali to je bilo davno, već nestalo, sam Afanasi Ivanovič se toga gotovo nikada nije sećao. Afanasi Ivanovič se oženio u tridesetoj godini, kada je bio mlad i nosio je izvezeni kamizol; čak je poneo prilično hitro Pulheriju Ivanovnu, koju njeni rođaci nisu hteli da daju za njega; ali se toga vrlo malo sećao, bar o tome nikada nije govorio.
Sve ove davne, izuzetne pojave zamenio je miran i usamljenički život, onim uspavanim i ujedno nekakvim harmoničnim snovima koje osećaš kada sediš na rustikalnom balkonu sa pogledom na baštu, kada lepa kiša čini raskošna buka, lupa po lišću drveća, sliva se u žuborećim potocima i klevetničkim snom na tvojim udovima, a za to se iza drveća prikrada duga i, u vidu trošnog svoda, sija mat sedam boja na nebu. Ili kada te kočija ljulja, roneći između zelenog žbunja, a stepska prepelica zvecka i mirisna trava, zajedno sa klasovima i poljskim cvećem, penje se na vrata kočije, prijatno te udarajući po rukama i licu.
Uvek je sa prijatnim osmehom slušao goste koji su mu dolazili, ponekad je i sam govorio, ali je postavljao više pitanja. Nije bio od onih staraca koji su nosili večne hvale starih vremena ili kritike novih. Naprotiv, ispitujući Vas, pokazao je veliku radoznalost i interesovanje za okolnosti Vašeg sopstvenog života, uspehe i neuspehe, za koje su obično zainteresovani svi dobri stari ljudi, mada je to donekle kao radoznalost deteta koje, dok priča tebi, ispituje pečat tvojih časova. Tada je njegovo lice, reklo bi se, odisalo dobrotom.
Prostorije kuće u kojoj su živeli naši starci bile su male, niske, kakve se obično nalaze kod starosvetaca. Svaka soba je imala ogromnu peć, koja je zauzimala skoro trećinu. Ove sobe su bile strašno tople, jer su i Afanasi Ivanovič i Pulherija Ivanovna veoma voleli toplinu. Njihova ložišta su sva držana u predvorju, uvek gotovo do plafona ispunjenom slamom, koja se u Maloj Rusiji obično koristi umesto ogreva. Pucketanje ove zapaljene slame i osvetljenje čine trem izuzetno prijatnim u zimsko veče, kada u njih naleti vatrena omladina, prehlađena od potere za nekom tamnoputom ženom, plješćući rukama. Zidovi prostorija bili su ukrašeni sa nekoliko slika i slika u starim uskim ramovima. Siguran sam da su sami vlasnici odavno zaboravili njihov sadržaj, a ako bi neki od njih bili odneti, onda bi, naravno, ovo nije primećeno. Dva portreta su bila velika, slikana uljem. Jedan je predstavljao nekog episkopa, drugi Petra III. Vojvotkinja Lavalijer virila je iz uskih okvira, umrljanih mušicama. Oko prozora i iznad vrata bilo je mnogo malih slika, koje nekako navikneš da prepoznaš kao mrlje na zidu i zato ih uopšte ne gledaš. Pod skoro u svim sobama bio je glineni, ali tako čisto namazan i sa takvom urednošću održavan, s kakvom se, istina, ne drži parket u bogatoj kući, lenjo koju je pomeo pospani gospodin u livreji. koje ste nekako navikli da prepoznajete kao mrlje na zidu i stoga ih uopšte ne smatrate. Pod skoro u svim sobama bio je glineni, ali tako čisto namazan i sa takvom urednošću održavan, s kakvom se, istina, ne drži parket u bogatoj kući, lenjo koju je pomeo pospani gospodin u livreji. koje ste nekako navikli da prepoznajete kao mrlje na zidu i stoga ih uopšte ne smatrate. Pod skoro u svim sobama bio je glineni, ali tako čisto namazan i sa takvom urednošću održavan, s kakvom se, istina, ne drži parket u bogatoj kući, lenjo koju je pomeo pospani gospodin u livreji.
Soba Pulherije Ivanovne bila je sva obložena škrinjama, kutijama, fiokama i škrinjama. Mnogo snopova i kesa sa semenkama, cvetom, baštom, lubenicom, okačeno je po zidovima. Po uglovima u sanducima i između sanduka slagano je mnogo klupka raznobojne vune, komadića starih haljina šivenih pola veka. Pulherija Ivanovna je bila sjajna domaćica i sve je sakupljala, iako ponekad ni sama nije znala čemu će to kasnije poslužiti.
Ali najzanimljivija stvar u kući bila su vrata koja pevaju. Čim je došlo jutro, po celoj kući se začulo pevanje vrata. Ne mogu da kažem zašto su pevale: da li su krive zarđale šarke, ili je mehaničar koji ih je napravio krio neku tajnu u njima, ali izvanredno je to što su svaka vrata imala svoj poseban glas: vrata koja vode u spavaću sobu su pevala najtanji visoki tonovi; vrata trpezarije zazveckala su od basa; ali onaj koji je bio na ulazu je zajedno ispuštao neki čudan zvuk zveckanja i stenjanja, tako da se, slušajući to, najzad vrlo jasno čulo: „Očevi, ja ću biti zeban!” Znam da mnogi ljudi zaista ne vole ovaj zvuk; ali ja ga mnogo volim, i ako ponekad ovde začum škripu vrata, onda ću odjednom zamirisati na selo, nisku sobu, sveću upaljenu u starom svećnjaku, večeru koja već stoji na stolu,
Stolice u prostoriji bile su drvene, masivne, kako to obično biva u antici; svi su bili sa visokim okrenutim leđima, u svom prirodnom obliku, bez ikakvog laka i farbe; nisu bile čak ni tapacirane materijom i bile su donekle slične onim stolicama na kojima i dan-danas sede episkopi. Trouglasti stolovi u uglovima, četvorougaoni ispred sofe i ogledalo u tankim zlatnim ramovima isklesanim lišćem, koje leti išarano crnim tačkama, tepih ispred sofe sa pticama koje liče na cveće i cveće koje liči na ptice - to su skoro svi ukrasi jedne nezahtevne kuće u kojoj su živeli moji stari.
Sluškinjina soba bila je ispunjena mladim i sredovečnim devojkama u prugastom donjem vešu, kojima je Pulherija Ivanovna ponekad davala da sašiju neke drangulije i terala da gule bobice, ali su uglavnom trčale u kuhinju i spavale. Pulherija Ivanovna smatrala je za neophodno da ih drži u kući i strogo je pazila na njihov moral. Ali, na njeno krajnje iznenađenje, nekoliko meseci nije prošlo, a da jedna od njenih devojaka nije postala puno punija nego inače; utoliko je čudnije delovalo što u kući gotovo da nije bilo samih ljudi, osim sobnog dečaka, koji je hodao u sivom polukaputu, bosih nogu, i ako nije jeo, onda je sigurno spavao. Pulherija Ivanovna je obično grdila krivca i strogo kažnjavala da se to ubuduće ne bi dogodilo. Strašno mnoštvo muva zazvoni po prozorskim oknima, koji su svi bili prekriveni gustim basom bumbara, ponekad praćenim piskavim piskom osa; ali čim su sveće poslužene, cela ova družina je zaspala i ceo tavan prekrio crnim oblakom.
Afanasije Ivanovič se vrlo malo brinuo o domaćinstvu, iako je, inače, ponekad odlazio kod kosača i žetelaca i prilično pažljivo gledao njihov rad; sav teret vlasti ležao je na Pulheriji Ivanovnoj. Ekonomija Pulherije Ivanovne sastojala se u neprestanom otključavanju i zaključavanju ostave, u soljenju, sušenju, skuvanju bezbrojnih plodova i biljaka. Njena kuća je ličila na hemijsku laboratoriju. Ispod jabuke je uvek ložena vatra, a sa gvozdenog stativa gotovo da se nije skidao kazan ili bakarni kotlić sa džemom, želeom, belim slezom, od meda, šećera i ne sećam se još čega. Pod drugim drvetom kočijaš je uvek destilovao votku u bakrenom lembiku za lišće breskve, za cvet trešnje, za vek, za koštice trešnje, a do kraja ovog procesa nije mogao da okrene jezik, brbljao takve gluposti, da Pulherija Ivanovna nije mogla ništa da razume, i otišla je u kuhinju da spava. Toliko je svega ovog smeća iskuvano, posoljeno i osušeno da bi najzad verovatno potopilo celo dvorište, jer je Pulherija Ivanovna uvek volela da za rezervu kuva više od onoga što je obračunato za potrošnju, ako je više od polovine nisu jele dvorišne devojke, koje su se, penjući se u ostavu, tamo tako strašno najele da su po ceo dan jaukale i tužile se na stomak.
Pulherija Ivanovna je imala malo mogućnosti da se bavi poljoprivredom i drugim kućnim potrepštinama van dvorišta. Službenik, pridruživši se vojtu, opljačkao je nemilosrdno. Ušli su u naviku da u gospodareve šume ulaze kao u svoje, prave mnogo saonica i prodaju ih na obližnjem vašaru; uz to su sve debele hrastove prodali susednim kozacima na mlevenje. Samo jednom je Pulherija Ivanovna poželela da revidira svoju skelu. Za to je bio upregnut droški sa ogromnim kožnim keceljama, iz kojih, čim je kočijaš otresao uzde i krenuli konji, koji su još bili u policiji, vazduh se ispunio čudnim zvucima, tako da je iznenada čula se i frula, i tambure, i bubanj; svaki karanfil i gvozdena zagrada zazvoni tako da se kod mlinova čuje kako pani izlazi iz dvorišta, iako je ovo rastojanje iznosilo najmanje dve verste. Pulherija Ivanovna nije mogla da ne primeti strašnu pustoš u šumi i gubitak onih hrastova za koje je u detinjstvu znala da su stari vekovima.
- Zašto je kod tebe, Nićipore, - reče ona, okrenuvši se svom činovniku, koji je tu bio, - hrastovi su postali tako retki? Pazite da vam kosa ne postane retka na glavi.
Zašto su retki? činovnik je govorio: "Otišli su!" Pa potpuno nestadoše: udariše gromom, i probodoše crve – nestadoše, dame, nestadoše.
Pulherija Ivanovna je bila potpuno zadovoljna ovim odgovorom, a kada je stigla kući, samo je dala naređenje da se udvostruči straža u bašti kod španskih trešanja i velikih zimskih brnjica.
Ovi dostojni vladari, činovnik i vojt, nađoše da je potpuno suvišno da sve brašno unose u štale gospodske, a polovinu koliko bi bilo dovoljno iz bara; najzad su doneli i ovu napola buđavu ili namočenu, koja je na vašaru odstreljena. Ali koliko god da su upravnik i vojt opljačkali, ma kako strašno jeli sve u dvorištu, od domaćice do svinja, koji su uništili strašno mnoštvo šljiva i jabuka i često sopstvenim njuškama gurali drvo da se trese. sa nje cela kiša voća, ma koliko ih vrapci i gavranovi kljucali, ma koliko celo domaćinstvo nosilo darove kumovima po drugim selima i čak vuklo staro platno i predivo iz štala, da se sve okretalo. vaseljenskom izvoru, odnosno kafani, ma kako gosti, flegmatični kočijaši i lakeji krali, – ali blagoslovena zemlja je sve u ovolikom mnoštvu proizvela,
Obojica starca, po starom običaju starosvetskih veleposednika, veoma su volela da jedu. Čim je svanula zora (uvek su rano ustajali) i čim su vrata otpočela njihov neskladni koncert, već su sedeli za stolom i pili kafu. Nakon što je popio kafu, Afanasi Ivanovič je izašao u hodnik i, otresajući maramicu, rekao: „Kiš, kiš! Hajde, guske, sa trema! U dvorištu je obično naišao na službenika. On je, po običaju, stupio s njim u razgovor, detaljno se raspitivao o radu i davao mu takve primedbe i naredbe koje bi iznenadile svakoga izvanrednim poznavanjem privrede, a neki početnik se ne bi usudio ni da pomisli da je moguće ukrasti od takvog budnog vlasnika. Ali njegov službenik je bio otpuštena ptica: znao je da odgovori, a još više da se snađe.
Posle toga, Afanasije Ivanovič se vratio u odaje i rekao, prilazeći Pulheriji Ivanovnoj:
„Pa, Pulherija Ivanovna, možda je vreme za nešto za jelo?“
„Šta biste sada zalogajili, Afanasije Ivanoviču? možda kolači sa slaninom, ili pite sa makom, ili, možda, slane pečurke?
„Možda čak i kape ili pite od šafranskog mleka“, odgovorio je Afanasij Ivanovič, i odjednom se na stolu pojavio stolnjak sa pitama i piroškom.
Sat vremena pre večere, Afanasi Ivanovič je ponovo jeo, popio staru srebrnu čašu votke, jeo pečurke, razne sušene ribe i drugo. Seli su da večeraju u dvanaest sati. Pored posuđa i sosova, na stolu je bilo mnogo lonaca sa zamazanim poklopcima da neki ukusni proizvod stare ukusne kuhinje nije mogao da ostane bez pare. Za večerom se obično razgovaralo o temama koje su najbliže večeri.
„Čini mi se da je ova kaša“, obično je govorio Afanasije Ivanovič, „malo zagorela; Zar ne mislite tako, Pulherija Ivanovna?
- Ne, Afanasije Ivanoviču; stavite više ulja, onda vam neće izgledati zagorelo, ili uzmite ovaj sos sa pečurkama i sipajte ga.
„Možda“, rekao je Afanasij Ivanovič, stavljajući tanjir, „hajde da probamo, kako će biti“.
Posle večere, Afanasi Ivanovič je otišao da se odmori jedan sat. posle čega je Pulherija Ivanovna donela isečenu lubenicu i rekla:
- Evo, pokušajte, Afanasije Ivanoviču, kakva je dobra lubenica.
„Ne verujte, Pulherija Ivanovna, da je u sredini crveno“, reče Afanasij Ivanovič, uzimajući pristojan komad, „dešava se da je crveno, ali nije dobro“.
Ali lubenica je odmah nestala. Nakon toga, Afanasi Ivanovič je pojeo još nekoliko krušaka i otišao u šetnju u bašti sa Pulherijom Ivanovnom. Došavši kući, Pulherija Ivanovna je otišla svojim poslom, a on je seo ispod šupe prema dvorištu, i gledao kako se ostava neprestano pokazuje i zatvara iznutra i devojke, guraju se, sad unose, pa vade gomilu svega. raznorazne prepucavanja u drvenim sanducima, sitama, prenoćištima i drugim objektima za skladištenje voća. Malo kasnije posla po Pulheriju Ivanovnu, ili je sam otišao k njoj i reče:
- Šta bih da jedem, Pulherija Ivanovna?
- Šta bi bilo? reče Pulherija Ivanovna, „da odem i kažem da ti donesu knedle sa bobicama, koje sam namerno naredio da ti ostave?
„I to je dobro“, odgovori Afanasije Ivanovič.
- Ili bi možda jeo kiseliku?
„I to je dobro“, odgovori Afanasije Ivanovič. Posle toga je sve ovo odmah doneto i po običaju pojedeno.
Pre večere, Afanasij Ivanovič je jeo još nešto. U pola deset su seli za večeru. Posle večere odmah su se vratili u krevet, a u ovom aktivnom i istovremeno mirnom uglu zavladala je opšta tišina. Soba u kojoj su spavali Afanasije Ivanovič i Pulherija Ivanovna bila je toliko vruća da bi malo ljudi moglo da ostane u njoj nekoliko sati. Ali Afanasij Ivanovič, osim što je bio topliji, spavao je na kauču, iako ga je velika vrućina često primorala da ustane nekoliko puta usred noći i korača po sobi. Ponekad bi Afanasij Ivanovič jaukao dok je hodao gore-dole po sobi. Tada Pulherija Ivanovna upita:
— Zašto stenjete, Afanasije Ivanoviču?
„Bog zna, Pulherija Ivanovna, kao da ga stomak malo boli“, rekao je Afanasij Ivanovič.
— Ali zar ne bi bilo bolje da nešto pojedete, Afanasije Ivanoviču?
— Ne znam da li će biti dobro, Pulherija Ivanovna! Međutim, šta biste voleli da jedete?
- Kiselo mleko ili retka uzvara sa suvim kruškama.
„Možda, da li je to samo da pokušamo“, rekao je Afanasij Ivanovič.
Pospana devojka otišla je da pretura po ormanima, a Afanasije Ivanovič je pojeo tanjir; posle čega je obično govorio:
„Sada se čini da je lakše.
Ponekad, ako je bilo vedro vreme i sobe su bile prilično toplo zagrejane, Afanasi Ivanovič, veseo, voleo je da se šali sa Pulherijom Ivanovnom i priča o nečemu stranom.
„Ali šta, Pulherija Ivanovna“, rekao je, „da nam se kuća iznenada zapali, gde bismo otišli?
- Bože sačuvaj ovo! reče Pulherija Ivanovna krsteći se.
- Pa, da pretpostavimo da nam je kuća izgorela, gde bismo onda?
— Bog zna šta govorite, Afanasije Ivanoviču! kako je moguće da bi kuća izgorela: neće Bog da.
Pa, šta ako je izgorelo?
"Pa, onda bi trebalo da idemo u kuhinju." Zauzeli biste neko vreme sobu koju zauzima domaćica.
Šta ako je kuhinja izgorela?
- Evo još jednog! Sačuvaće Bog od takvog dodatka, pa da odjednom izgore i kuća i kuhinja! Pa onda u ostavu, dok bi se nova kuća poređala.
„Šta ako je ostava izgorela?“
- Bog zna šta govoriš! Ne želim da te slušam! Greh je ovo govoriti, a Bog kažnjava za takve govore.
Ali Afanasije Ivanovič, zadovoljan što je izigrao Pulheriju Ivanovnu, smeškao se dok je sedeo u svojoj stolici.
Ali starci su mi se činili najzanimljiviji u vreme kada su imali goste. Tada je sve u njihovoj kući poprimilo drugačiji izgled. Ovi ljubazni ljudi, reklo bi se, živeli su za goste. Sve što su imali najbolje, sve je to izdržalo. Oni su se takmičili jedni sa drugima pokušavajući da vas počaste svime što je njihova ekonomija samo proizvela. Ali najviše od svega mi je bilo drago što u svoj njihovoj uslužnosti nije bilo zamora. Ova srdačnost i spremnost tako su se krotko izražavali na njihovim licima, tako im se približili da je on nehotice pristao na njihove molbe. Oni su bili rezultat čiste, jasne jednostavnosti njihove ljubazne, nesofisticirane duše. Ova srdačnost uopšte nije onakva sa kojom se prema vama ophodi službenik Trezorske komore, koji se vašim trudom proslavio, naziva vas dobrotvorom i puzi vam pred nogama. Gost ni na koji način nije smeo da ode istog dana: morao je da provede noć bez greške.
„Kako možeš da kreneš na tako dugo putovanje u tako kasno vreme!“ Pulherija Ivanovna je uvek govorila (gost je obično živeo tri-četiri verste od njih).
„Naravno“, rekao je Afanasij Ivanovič, „nije jednako ni jednom slučaju: razbojnici ili druga neljubazna osoba će napasti.
Neka se Gospod smiluje razbojnicima! reče Pulherija Ivanovna. - A zašto tako nešto pričati noću. Razbojnici nisu razbojnici, ali vreme je mračno, nikako nije dobro ići. Da, i tvoj kočijaš, ja znam tvog kočijaša, tako je sklon i mali, svaka kobila će ga prebiti; a osim toga, sad se sigurno napio i negde spava.
I gost je morao da ostane; ali, inače, veče u niskoj toploj sobi, srdačna, zagrevajuća i uspavljujuća priča, juri para od jela servirane na trpezi, uvek hranljive i vešto pripremljene, njegova je nagrada. Sada vidim kako Afanasije Ivanovič, pognut, sedi na stolici sa svojim uobičajenim osmehom i sa pažnjom, pa čak i uživanjem, sluša gosta! Često se govorilo o politici. Gost, koji je takođe vrlo retko napuštao svoje selo, često sa značajnim pogledom i tajanstvenim izrazom lica, zaključio je svoja nagađanja i ispričao da se Francuz tajno dogovorio sa Englezom da ponovo pusti Bonapartu u Rusiju, ili jednostavno pričao o predstojećem rata, a onda je Afanasije Ivanovič često govorio, kao da ne gleda u Pulheriju Ivanovnu:
„I sam razmišljam da idem u rat; zašto ne mogu da idem u rat?
- To je već nestalo! — prekide ga Pulherija Ivanovna. „Ne verujete mu“, rekla je obraćajući se svom gostu. - Gde je on, stari, da ide u rat! Njegov prvi vojnik će pucati! Bogami, pucaj! Ovako se cilja i puca.
„Pa, reče Afanasije Ivanovič, ja ću ga ubiti.
Samo slušaj šta kaže! - pokupi se Pulherija Ivanovna, - kuda da ratuje! A pištolji su mu odavno zarđali i leže u ormanu. Da ih vidiš: ima takvih da će ih, pre nego što pucaju, barutom rastrgati. I udariće svoje ruke, i osakatiće svoje lice, i zauvek će ostati nesrećan!
„Pa“, rekao je Afanasij Ivanovič, „kupiću sebi novo oružje. Uzeću sablju ili kozačku štuku.
- Sve je to fikcija. Pa odjednom mi padne na pamet i počne da priča, - uznemireno je pokupila Pulherija Ivanovna. Znam da se šali, ali je i dalje neprijatno slušati. Tako uvek kaže, ponekad slušaš, slušaš, i postaće strašno.
Ali Afanasije Ivanovič, zadovoljan što je donekle uplašio Pulheriju Ivanovnu, nasmeja se, sedeći pognut u svojoj stolici.
Pulherija Ivanovna mi je bila najzabavnija kada je vodila gosta na užinu.
„Ovo je votka natopljena drvetom i žalfijom“, rekla je, vadivši čep iz dekantera. Ako neko ima bolove u lopaticama ili donjem delu leđa, to mnogo pomaže. Evo ga za vek: ako zazvoni u ušima i napravi se lišaj na licu, mnogo pomaže. Ali ovaj se destiluje u koštice breskve; Evo, uzmi čašu, kakav divan miris. Ako nekako, ustajući iz kreveta, neko udari u ugao ormana ili stola i naleti na gugl na čelu, onda treba samo da popije jednu čašu pre večere - i sve će biti uklonjeno kao rukom, u istog trenutka sve će proći kao da se nikada nije dogodilo.
Posle toga, takvo prebrojavanje je usledilo i na drugim dekanterima, koji su gotovo uvek imali neka lekovita svojstva. Natovarivši gosta svom ovom apotekom, ona ga odvede do mnoštva stajaćih tanjira.
- Evo pečuraka sa timijanom! to je sa karanfilićem i orasima! Da ih solim naučio me jedan Turkenac, u vreme kada su Turci još bili u našem ropstvu. Bila je tako ljubazna Turkinja, i bilo je potpuno neprimetno da je ispovedala tursku veru. Hoda tako, skoro kao naš; samo što nije jela svinjetinu: kaže da im je to nekako zabranjeno zakonom. Evo pečuraka sa listom ribizle i muškatnim oraščićem! Ali to su velike trave: ja sam ih prvi put skuvao u sirćetu; Ne znam šta su; Tajnu sam saznao od oca Ivana. U maloj kaci, pre svega, treba raširiti hrastovo lišće, a zatim posuti biberom i šalitrom i staviti drugu boju na nečui-viter, pa uzmite ovu boju i raširite je repovima nagore. A evo i pite! To su pite sa sirom! to je sa urdom! a evo i onih koje Afanasi Ivanovič veoma voli, sa kupusom i heljdinom kašom.
„Da“, dodao je Afanasij Ivanovič, „mnogo ih volim; meki su i blago kiseli.
Uopšte, Pulherija Ivanovna je bila izuzetno raspoložena kada su imali goste. Dobra stara damo! Sve je pripadalo gostima. Voleo sam da ih posećujem, i iako sam se strašno najeo, kao i svi oni koji su boravili kod njih, iako je to bilo veoma štetno za mene, ipak sam uvek rado odlazio kod njih. Ipak, mislim da sam vazduh u Maloj Rusiji nema neku posebnu osobinu koja pomaže varenju, jer kada bi neko ovde odlučio da se hrani na ovaj način, onda bi se, bez sumnje, umesto u krevetu našao kako leži na sto.
Dobri stari ljudi! Ali moja priča se približava veoma tužnom događaju koji je zauvek promenio život ovog mirnog kutka. Ovaj događaj će delovati utoliko upečatljivije jer je proizašao iz najnevažnijeg incidenta. Ali, po čudnom rasporedu stvari, uvek su beznačajni uzroci rađali velike događaje, i obrnuto – velika preduzeća završavala su se beznačajnim posledicama. Neki osvajač sakupi sve snage svoje države, bori se nekoliko godina, njegovi generali se veličaju, a na kraju se sve to završava sticanjem jednog komada zemlje na kome nema gde da se poseje krompir; a ponekad, naprotiv, dva kobasičara dva grada će se međusobno posvađati za gluposti, a svađa najzad obuhvati gradove, pa sela i sela, a tamo i celu državu. Ali ostavimo ove argumente: oni ne idu ovde. Štaviše, ne volim rasuđivanje,
Pulherija Ivanovna je imala malu sivu mačku, koja je skoro uvek ležala sklupčana pred njenim nogama. Pulherija Ivanovna ju je ponekad mazila i golicala prstom po vratu, koji je razmažena mačka ispružila što je više moguće. Ne može se reći da ju je Pulherija Ivanovna previše volela, već se jednostavno vezala za nju, navikla da je uvek viđa. Međutim, Afanasi Ivanovič se često šalio o takvoj naklonosti:
„Ne znam, Pulherija Ivanovna, šta vidiš u mački. Na čemu je ona? Da imate psa, onda bi bila druga stvar: pas se može uzeti u lov, ali mačka za šta?
„Ućutite, Afanasije Ivanoviču“, rekla je Pulherija Ivanovna, „vi samo volite da razgovarate, i ništa više. Pas je nečist, pas će se pokvariti, pas će sve pobiti, a mačka je tiho stvorenje, neće nikome nauditi.
Međutim, Afanasija Ivanoviča nije bilo briga da li mačke ili psi; samo je govorio tako da se malo našalio sa Pulherijom Ivanovnom.
Iza bašte su imali veliku šumu, koju je preduzimljivi činovnik potpuno poštedeo, možda zato što bi zveket sekire dopreo do samih ušiju Pulherije Ivanovne. Bilo je gluvo, zapušteno, stara stabla su bila prekrivena zaraslim lešnikom i ličila na krznene šape golubova. U ovoj šumi živele su divlje mačke. Šumske divlje mačke ne treba mešati sa onim drznicima koji trče po krovovima kuća. Budući da su u gradovima, oni su, uprkos svom tvrdom tempu, mnogo civilizovaniji od stanovnika šuma. Ovo je, naprotiv, najvećim delom sumoran i divlji narod; uvek hodaju mršavi, mršavi, mjaučući grubim, sirovim glasom. Ponekad ih raznese podzemni prolaz tik ispod štala i kradu mast, pojavljuju se čak i u samoj kuhinji, skačući iznenada kroz otvoren prozor kada primete da je kuvarica zaletela u korov. Uopšte, nikakva plemenita osećanja nisu im poznata; žive od grabežljivaca i dave vrapce u samim svojim gnezdima. Ove mačke su dugo njušile kroz rupu ispod štale sa nežnom mačkom Pulherije Ivanovne, i konačno je namamile unutra, kao što odred vojnika mami glupu seljanku. Pulherija Ivanovna je primetila gubitak mačke, poslata da je traži, ali mačka nije pronađena. Prošla su tri dana; Pulherija Ivanovna se sažalila nad njom i konačno zaboravila na nju. Jednog dana, kada je pregledavala svoju baštu i vraćala se sa zelenim svežim krastavcima koje je ubrala za Afanasija Ivanoviča, njen sluh je pogodio najjadnije mjaukanje. Ona je, kao po instinktu, rekla: "Maco, maco!" - i odjednom je iz korova izašla njena siva mačka, mršava, mršava; primetno je bilo da nekoliko dana nije uzimala hranu u usta. Pulherija Ivanovna je nastavila da je zove, ali mačka je stajala pred njom, mjaučeći, i nije smela da priđe; videlo se da je od tog vremena veoma podivljala. Pulherija Ivanovna je išla napred, nastavljajući da doziva mačku, koja ju je uplašeno pratila sve do ograde. Konačno, ugledavši stara, poznata mesta, ušla je u sobu. Pulherija Ivanovna odmah naredi da joj se servira mleko i meso, i, sedeći ispred nje, uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, s kojim je gutala komad za komadom i pijuckala mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. mjaukao i nije smeo da priđe blizu; videlo se da je od tog vremena veoma podivljala. Pulherija Ivanovna je išla napred, nastavljajući da doziva mačku, koja ju je uplašeno pratila sve do ograde. Konačno, ugledavši stara, poznata mesta, ušla je u sobu. Pulherija Ivanovna odmah naredi da joj se servira mleko i meso, i, sedeći ispred nje, uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, s kojim je gutala komad za komadom i pijuckala mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. mjaukao i nije smeo da priđe blizu; videlo se da je od tog vremena veoma podivljala. Pulherija Ivanovna je išla napred, nastavljajući da doziva mačku, koja ju je uplašeno pratila sve do ograde. Konačno, ugledavši stara, poznata mesta, ušla je u sobu. Pulherija Ivanovna odmah naredi da joj se servira mleko i meso, i, sedeći ispred nje, uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, s kojim je gutala komad za komadom i pijuckala mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. da je od tog vremena postala veoma divlja. Pulherija Ivanovna je išla napred, nastavljajući da doziva mačku, koja ju je uplašeno pratila sve do ograde. Konačno, ugledavši stara, poznata mesta, ušla je u sobu. Pulherija Ivanovna odmah naredi da joj se servira mleko i meso, i, sedeći ispred nje, uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, s kojim je gutala komad za komadom i pijuckala mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. da je od tog vremena postala veoma divlja. Pulherija Ivanovna je išla napred, nastavljajući da doziva mačku, koja ju je uplašeno pratila sve do ograde. Konačno, ugledavši stara, poznata mesta, ušla je u sobu. Pulherija Ivanovna odmah naredi da joj se servira mleko i meso, i, sedeći ispred nje, uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, s kojim je gutala komad za komadom i pijuckala mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. koji ju je bojažljivo pratio sve do ograde. Konačno, ugledavši stara, poznata mesta, ušla je u sobu. Pulherija Ivanovna odmah naredi da joj se servira mleko i meso, i, sedeći ispred nje, uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, s kojim je gutala komad za komadom i pijuckala mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. koji ju je bojažljivo pratio sve do ograde. Konačno, ugledavši stara, poznata mesta, ušla je u sobu. Pulherija Ivanovna odmah naredi da joj se servira mleko i meso, i, sedeći ispred nje, uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, s kojim je gutala komad za komadom i pijuckala mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, sa kojim je jela komad za komadom i pijuckala svoje mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati. uživala je u pohlepi svog jadnog miljenika, sa kojim je jela komad za komadom i pijuckala svoje mleko. Mala siva begunica se skoro ugojila pred njenim očima i manje halapljivo jela. Pulherija Ivanovna pruži ruku da je pomiluje, ali nezahvalna se, očigledno, već previše navikla na mačke grabljivice, ili je stekla romantična pravila da je siromaštvo u ljubavi bolje od odaja, a mačke gole kao sokolovi; kako god bilo, skočila je kroz prozor, i niko od sluge nije mogao da je uhvati.
Starica je pomislila. "Moja smrt je došla po mene!" reče ona u sebi, i ništa je nije moglo rastjerati. Bila je dosadna ceo dan. Uzalud se Afanasije Ivanovič šalio i želeo da sazna zašto je odjednom tako tužna: Pulherija Ivanovna nije odgovarala ili je odgovorila na sasvim drugačiji način, čime je Afanasije Ivanovič mogao biti zadovoljan. Sledećeg dana je primetno smršala.
— Šta ti je, Pulherija Ivanovna? Jesi li bolesna?
- Ne, nisam bolestan, Afanasije Ivanoviču! Želim da vam saopštim jedan poseban događaj: znam da ću umreti ovog leta; moja smrt je već došla po mene!
Usne Afanasija Ivanoviča nekako su se bolno iskrivile. Želeo je, međutim, da savlada tugu u duši i smešeći se reče:
— Bog zna šta govoriš, Pulherija Ivanovna! Vi ste, zar ne, umesto dekohta, koji često pijete, pili breskvu.
„Ne, Afanasije Ivanoviču, ja nisam pila breskvu“, reče Pulherija Ivanovna.
A Afanasiju Ivanoviču je bilo žao što se tako našalio na račun Pulherije Ivanovne, i pogledao je u nju, a suza mu je visila na trepavicama.
„Molim vas, Afanasije Ivanoviču, da izvršite moju volju“, rekla je Pulherija Ivanovna. - Kad umrem, onda me sahrani kraj crkvene ograde. Obuci mi sivu haljinu - onu sa malim cvećem na smeđom polju. Ne stavljaj na mene satensku haljinu sa grimiznim prugama: mrtvima više nije potrebna haljina. Šta je za nju? I dobro će vam doći: od nje ćete sebi sašiti šlafroku u slučaju da stignu gosti, da biste se pristojno pokazali i primili.
— Bog zna šta govoriš, Pulherija Ivanovna! - reče Afanasij Ivanovič, - jednog dana će biti smrti, a vi se već plašite takvim rečima.
— Ne, Afanasije Ivanoviču, ja već znam kada će biti moja smrt. Ti, međutim, ne tuguj za mnom: ja sam već stara žena i prilično stara, a ti si već star, uskoro ćemo se videti na onom svetu.
Ali Afanasi Ivanovič je jecao kao dete.
„Greh je plakati, Afanasije Ivanoviču! Ne greši i ne gnevi Boga svojom tugom. Ne žalim što sam umro. Žalim samo za jedno (teški uzdah je na trenutak prekinuo njen govor): Žao mi je što ne znam kome da te ostavim, ko će te čuvati kad umrem. Ti si kao malo dete: treba da te voli onaj ko će se brinuti o tebi.
Istovremeno, na njenom licu bilo je izraženo tako duboko, tako stravično sažaljenje da ne znam da li je neko u to vreme mogao da je pogleda ravnodušno.
„Pogledaj me, Javdoha“, rekla je, okrenuvši se kućnoj pomoćnici, koju je namerno naredila da se zove, „kad ja umrem, da paziš na tiganj, da se brineš za njega, kao svoje oči, kao sopstveno dete. Gledaj da kuhinja kuva ono što on voli. Tako da mu uvek daješ čisto rublje i odeću; pa da ga kad dođu gosti pristojno obučeš, inače će, možda, ponekad izaći u starom šlafroku, jer i sada često zaboravi kada je praznik, a kada radni dan. Gledaj na njega, Javdoha, moliću se za tebe na onom svetu i Bog će te nagraditi. Ne zaboravi, Javdoha; već si star, nećeš dugo živeti, ne skupljaj greh na dušu svoju. Kad ne paziš na njega, onda nećeš biti srećan na svetu. I sam ću moliti Boga da ti ne da srećnu smrt. I sami ćete biti nesrećni
Jadna starica! u to vreme nije razmišljala o tom velikom trenutku koji ju je čekao, ni o svojoj duši, ni o svom budućem životu; mislila je samo na svog jadnog saputnika, sa kojim je provela život i kojeg je ostavila siroče i beskućnika. Neobičnom brzinom sve je uredila tako da posle nje Afanasij Ivanovič ne primeti njeno odsustvo. Njeno poverenje u njenu neminovnu smrt bilo je toliko snažno, a njeno stanje duha je bilo toliko podešeno na ovo, da joj je, u stvari, posle nekoliko dana pozlilo u krevetu i više nije mogla da jede. Afanasi Ivanovič se pretvorio u pažnju i nije napuštao njen krevet. „Možda bi mogla nešto da pojedeš, Pulherija Ivanovna?“, reče on, gledajući je zabrinuto u oči. Ali Pulherija Ivanovna ne reče ništa. Konačno, posle dugog ćutanja,
Afanasij Ivanovič je bio potpuno zadivljen. Učinilo mu se tako divlje da nije ni zaplakao. Gledao ju je tupim očima, kao da ne shvata značenje leša.
Položili su mrtvu ženu na sto, obukli je u istu haljinu koju je ona sama odredila, sklopili joj ruke u krst, dali joj u ruke voštanu sveću - on je sve to gledao neosetno. Mnoštvo ljudi svih redova ispunilo je dvorište, na sahranu su došli mnogi gosti, po dvorištu su postavljeni dugački stolovi; kutia, likeri, pite su ih pokrile u hrpe; gosti su pričali, plakali, gledali mrtvu ženu, pričali o njenim osobinama, gledali u njega, ali on sam je sve ovo čudno gledao. Pokojnicu su najzad odneli, narod je išao za njom, a on za njom; sveštenici su bili u punim odeždama, sunce je sijalo, bebe su plakale u majčinom naručju, pevale su ševe, deca u košuljama trčala i brčkala se po putu. Najzad je kovčeg stavljen iznad jame, naređeno mu je da priđe i poslednji put poljubi mrtvu ženu; prišao, poljubio, suze su mu se pojavile u očima, — ali neke suze bez emocija. Kovčeg je spušten, sveštenik je uzeo lopatu i bacio najpre šaku zemlje, gusti, razvučeni hor đakona i dva ponoša pevali su večni spomen pod vedrim nebom bez oblaka, radnici su se bacili na posao, i zemlja je već prekrila i sravnila jamu - u to vreme on je krenuo napred; svi se raziđoše, dadoše mu mesto, želeći da saznaju njegovu nameru. Podigao je oči, pogledao nejasno i rekao: „Znači, ti si je već sahranio! zašto?!" Zastao je i nije završio govor. Podigao je oči, pogledao nejasno i rekao: „Znači, ti si je već sahranio! zašto?!" Zastao je i nije završio govor. Podigao je oči, pogledao nejasno i rekao: „Znači, ti si je već sahranio! zašto?!" Zastao je i nije završio govor.
Ali kada se vratio kući, kada je video da je njegova soba prazna, da je izneta čak i stolica na kojoj je sedela Pulherija Ivanovna, jecao je, jecao teško, jecao je neutešno, i suze su mu kao reka potekle iz mutnih očiju.
Od tog vremena prošlo je pet godina. Koja tuga ne oduzima vreme? Koja će strast preživeti u neravnoj borbi sa njim? Poznavao sam jednog čoveka u cvetu još mlade snage, punog istinske plemenitosti i dostojanstva, poznavao sam ga zaljubljenog nežno, strasno, besno, smelo, skromno, a preda mnom, skoro pred očima, predmet njegove strasti - nežni , lepa, kao anđeo, — udarila je nenasita smrt. Nikada nisam video tako strašne izlive duševne patnje, tako izbezumljene, goruće muke, tako proždirajući očaj, koji su uznemirili nesrećnog ljubavnika. Nikada nisam pomislio da čovek može sebi da stvori takav pakao, u kome nema ni senke, ni slike, ni ničega što bi na bilo koji način ličilo na nadu... Trudili su se da ga ne ispuštaju iz vida; sakrili su od njega sve oruđe kojim je mogao da se ubije. Dve nedelje kasnije iznenada je pobedio sebe: počeo je da se smeje, da se šali; dobio je slobodu, a prvo za šta je to iskoristio bila je kupovina pištolja. Jednog dana, iznenada se čuo pucanj strašno je uplašio njegovu porodicu. Utrčali su u sobu i videli ga kako leži ničice, sa smrskanom lobanjom. Doktor koji se tada dogodio, o čijoj umetnosti je grmela opšta glasina, video je u njemu znake postojanja, našao je da rana nije baš smrtonosna i on je, na zaprepašćenje svih, izlečen. Čuvanje nad njim se još više povećalo. Čak ni za stolom nisu stavili nož blizu njega i pokušavali su da uklone sve čime je mogao da se udari; ali je ubrzo našao novi kofer i bacio se pod točkove kočije koja je prolazila. Ruka i noga su mu bile iznutrice; ali se opet izlečio. Godinu dana posle toga video sam ga u prepunoj sali: sedeo je za stolom, veselo govorio: „peti-over“, zatvorivši jednu kartu, a iza njega stajao, naslonjen na naslon stolice,
Po isteku pomenutih pet godina posle smrti Pulherije Ivanovne, ja sam, na tim mestima, svratio na salaš Afanasija Ivanoviča da posetim svog starog komšiju, sa kojim sam jednom proveo ugodan dan i uvek se najedao najboljim. proizvodi gostoljubive domaćice. Kad sam se dovezao do dvorišta, kuća mi se učini duplo starijom, seljačke kolibe su ležale sasvim na jednoj strani - nema sumnje, kao i njihovi vlasnici; palisada i ograda od pletera u dvorištu bili su potpuno uništeni, a i sam sam video kako je kuvarica vadila štapove iz njega da zapali peć, kada je morala da pređe samo dva koraka viška da odnese nagomilani grm. Tužan sam se dovezao do trema; isti psi čuvari i obrve, već slepi ili slomljenih nogu, lajali su, podižući svoje talasaste repove obešene čičkom. Istupio je starac. Dakle, to je to! Odmah sam ga prepoznao; ali je već bio savijen duplo više nego ranije. Prepoznao me je i pozdravio sa istim meni poznatim osmehom. Pratio sam ga u sobe; u njima je sve izgledalo isto; ali sam u svemu primetio neku vrstu čudnog poremećaja, neku vrstu uočljivog odsustva nečega; jednom rečju, osetio sam u sebi ona čudna osećanja koja nas obuzimaju kada prvi put uđemo u stan udovca, kojeg smo ranije poznavali nerazdvojno od devojke koja ga je pratila ceo život. Ova osećanja su slična kao kada pred sobom bez noge vidimo čoveka za koga se oduvek znalo da je zdrav. U svemu se videlo odsustvo brižne Pulherije Ivanovne: za stolom su služili jedan nož bez drške; jela se više nisu pripremala takvom umetnošću. Nisam hteo ni da pitam za privredu, plašio sam se čak ni da pogledam ekonomske ustanove. Prepoznao me je i pozdravio sa istim meni poznatim osmehom. Pratio sam ga u sobe; u njima je sve izgledalo isto; ali sam u svemu primetio neku vrstu čudnog poremećaja, neku vrstu uočljivog odsustva nečega; jednom rečju, osetio sam u sebi ona čudna osećanja koja nas obuzimaju kada prvi put uđemo u stan udovca, kojeg smo ranije poznavali nerazdvojno od devojke koja ga je pratila ceo život. Ova osećanja su slična kao kada pred sobom bez noge vidimo čoveka za koga se oduvek znalo da je zdrav. U svemu se videlo odsustvo brižne Pulherije Ivanovne: za stolom su služili jedan nož bez drške; jela se više nisu pripremala takvom umetnošću. Nisam hteo ni da pitam za privredu, plašio sam se čak ni da pogledam ekonomske ustanove. Prepoznao me je i pozdravio sa istim meni poznatim osmehom. Pratio sam ga u sobe; u njima je sve izgledalo isto; ali sam u svemu primetio neku vrstu čudnog poremećaja, neku vrstu uočljivog odsustva nečega; jednom rečju, osetio sam u sebi ona čudna osećanja koja nas obuzimaju kada prvi put uđemo u stan udovca, kojeg smo ranije poznavali nerazdvojno od devojke koja ga je pratila ceo život. Ova osećanja su slična kao kada pred sobom bez noge vidimo čoveka za koga se oduvek znalo da je zdrav. U svemu se videlo odsustvo brižne Pulherije Ivanovne: za stolom su služili jedan nož bez drške; jela se više nisu pripremala takvom umetnošću. Nisam hteo ni da pitam za privredu, plašio sam se čak ni da pogledam ekonomske ustanove. ali sam u svemu primetio neku vrstu čudnog poremećaja, neku vrstu uočljivog odsustva nečega; jednom rečju, osetio sam u sebi ona čudna osećanja koja nas obuzimaju kada prvi put uđemo u stan udovca, kojeg smo ranije poznavali nerazdvojno od devojke koja ga je pratila ceo život. Ova osećanja su slična kao kada pred sobom bez noge vidimo čoveka za koga se oduvek znalo da je zdrav. U svemu se videlo odsustvo brižne Pulherije Ivanovne: za stolom su služili jedan nož bez drške; jela se više nisu pripremala takvom umetnošću. Nisam hteo ni da pitam za privredu, plašio sam se čak ni da pogledam ekonomske ustanove. ali sam u svemu primetio neku vrstu čudnog poremećaja, neku vrstu uočljivog odsustva nečega; jednom rečju, osetio sam u sebi ona čudna osećanja koja nas obuzimaju kada prvi put uđemo u stan udovca, kojeg smo ranije poznavali nerazdvojno od devojke koja ga je pratila ceo život. Ova osećanja su slična kao kada pred sobom bez noge vidimo čoveka za koga se oduvek znalo da je zdrav. U svemu se videlo odsustvo brižne Pulherije Ivanovne: za stolom su služili jedan nož bez drške; jela se više nisu pripremala takvom umetnošću. Nisam hteo ni da pitam za privredu, plašio sam se čak ni da pogledam ekonomske ustanove. koji je od ranije bio poznat kao nerazdvojan sa devojkom koja ga je pratila ceo život. Ova osećanja su slična kao kada pred sobom bez noge vidimo čoveka za koga se oduvek znalo da je zdrav. U svemu se videlo odsustvo brižne Pulherije Ivanovne: za stolom su služili jedan nož bez drške; jela se više nisu pripremala takvom umetnošću. Nisam hteo ni da pitam za privredu, plašio sam se čak ni da pogledam ekonomske ustanove. koji je od ranije bio poznat kao nerazdvojan sa devojkom koja ga je pratila ceo život. Ova osećanja su slična kao kada pred sobom bez noge vidimo čoveka za koga se oduvek znalo da je zdrav. U svemu se videlo odsustvo brižne Pulherije Ivanovne: za stolom su služili jedan nož bez drške; jela se više nisu pripremala takvom umetnošću. Nisam hteo ni da pitam za privredu, plašio sam se čak ni da pogledam ekonomske ustanove.
Kada smo seli za sto, devojka je vezala Afanasija Ivanoviča ubrusom, i to je odlično uradila, jer bi inače uprljao šlafroku sosom. Pokušao sam da ga zaokupim i saopštio mu razne vesti; slušao je sa istim osmehom, ali su mu na momente oči bile potpuno bezosećajne, i misli nisu lutale u njemu, nego su nestajale. Često je podigao kašiku kaše i, umesto da je prinese ustima, prineo je nosu; umesto da zabode viljušku u komad piletine, on ga zabode u dekanter, a onda je devojka, uzevši ga za ruku, pokazala na kokošku. Ponekad smo čekali nekoliko minuta na sledeće jelo. Sam Afanasi Ivanovič je to primetio i rekao: „Šta je to što ne donose hranu tako dugo?“ Ali video sam kroz otvor na vratima da dečak koji nam je doneo sudove uopšte nije razmišljao o tome i da je spavao obešene glave na klupi.
„Ovo je to jelo“, rekao je Afanasij Ivanovič, kada su nam poslužili tortice sa pavlakom, „ovo je to jelo“, nastavio je, a ja sam primetio da mu je glas zadrhtao i da mu je suza tekla da izađe. olovnih očiju, ali je skupio sve napore želeći da je zadrži. „Ovo je hrana koja posle ... za ... odmora ... odmora ..." - i odjednom briznu u plač. Ruka mu je pala na tanjir, tanjir se prevrnuo, poleteo i razbio, sos ga je sav zalio; sedeo je neosetno, neosetno držeći kašiku, i suze su, kao potok, kao česma koja neprestano teče, slivale, slivale niz salvetu koja ga je pokrivala.
"Bog! – pomislih, gledajući u njega, – pet godina sverazarajućeg vremena – starac već bezosećajan, starac čiji život, činilo se, nikada nije poremetio ni jedan snažan osećaj duše, čiji je ceo život izgledao da se sastoji samo od sedenja na visokoj stolici, od jedenja sušene ribe i krušaka, iz dobroćudnih priča – i tako duga, tako vrela tuga! Šta je nad nama jače: strast ili navika? Ili su svi snažni porivi, sav vihor naših želja i uzavrelih strasti, samo posledica našeg svetlog doba, i samo zbog toga izgledaju duboki i lomljivi? Šta god da je bilo, ali tada su mi sve naše strasti protiv ove duge, spore, gotovo neosetljive navike izgledale detinjaste. Nekoliko puta je pokušavao da izgovori ime pokojnika, ali se usred reči njegovo mirno i obično lice grčevito izobličilo, a plač deteta me je do samog srca udario. Ne, to nisu suze kojima se stari ljudi obično tako darežljivi, prikazujući vam svoj jadan položaj i nedaće; takođe nije bila ona vrsta suza koje su lile uz čašu punča; Ne! to su bile suze koje su tekle ne pitajući same sebe, nakupljajući se od zajedljivog bola već ovladanog srca.
Posle toga nije dugo živeo. Nedavno sam čuo za njegovu smrt. Čudno je, međutim, da su okolnosti njegove smrti bile neke sličnosti sa smrću Pulherije Ivanovne. Jednog dana Afanasi Ivanovič je odlučio da malo prošeta u bašti. Dok je polako išao stazom sa svojom uobičajenom ravnodušnošću, nimalo ne razmišljajući, desio mu se čudan događaj. Iznenada je čuo kako neko iza sebe govori prilično izrazitim glasom: "Afanasije Ivanoviču!" Okrenuo se, ali nije bilo nikoga, pogledao na sve strane, pogledao u žbunje – nigde nikoga. Dan je bio tih i sijalo sunce. Za trenutak se zamisli: lice mu se nekako razvedri, pa najzad reče: — Zove me Pulherija Ivanovna!
Vi ste, nesumnjivo, ikada čuli glas koji vas zove po imenu, što obični ljudi objašnjavaju činjenicom da duša žudi za čovekom i zove ga, a posle toga neminovno sledi smrt. Priznajem da sam se oduvek plašio ovog misterioznog poziva. Sećam se da sam u detinjstvu to često čuo: ponekad je iznenada neko iza mene jasno izgovorio moje ime. Dan je obično u ovo doba bio najvedriji i najsunčaniji; ni jedan list u bašti se nije pomerio na drvetu, tišina je bila mrtva, čak je i skakavac u to vreme prestao da vrišti; ni duše u bašti; ali, priznajem, kad bi me najbesnija i najburnija noć, sa svom paklenom stihijom, zahvatila samog usred neprohodne šume, ne bih se toga bojao toliko koliko sam se plašio ove strašne tišine usred dana bez oblaka. Obično sam tada sa najvećim strahom i bez daha trčao iz bašte, a onda se tek smirio,
On se potpuno pomirio sa svojim duhovnim uverenjem da ga zove Pulherija Ivanovna; podložio se voljom poslušnog deteta, osušio se, zakašljao, rastopio se kao sveća, i najzad se ugasio kao i ona, kada nije ostalo ništa što bi moglo da podrži njen jadni plamen. „Položite me blizu Pulherije Ivanovne“, bilo je sve što je rekao pre smrti.
Želja mu je ispunjena i sahranjena u blizini crkve, blizu groba Pulherije Ivanovne. Na sahrani je bilo manje gostiju, ali isto toliko običnih ljudi i prosjaka. Vlastela je već potpuno prazna. Preduzimljivi činovnik je zajedno sa vojtom uvukao u njihove kolibe sve preostale starine i đubre koje domaćica nije mogla da odvuče. Uskoro je niotkuda stigao neki daleki rođak, naslednik imanja, koji je ranije služio kao poručnik, ne sećam se kog puka, strašni reformator. Odmah je ugledao najveći nered i propust u ekonomskim poslovima; odlučio je da sve ovo iskoreni, ispravi i uvede red u sve. Kupio je šest prelepih engleskih srpova, zakucao poseban broj na svaku kolibu i, najzad, tako dobro zbrinuo da je šest meseci kasnije imanje uzeto u pritvor. Mudro starateljstvo (od jednog bivšeg procenitelja i nekog štabnog kapetana u izbledeloj uniformi) prenelo je za kratko vreme sve kokoške i sva jaja. Kolibe, skoro sasvim položene na zemlju, sasvim su se srušile; seljaci su se napili i najvećim delom počeli da beže. Sam pravi vladar, koji je, međutim, živeo sasvim mirno sa svojim starateljstvom i pio punč sa njom, dolazio je vrlo retko u svoje selo i nije dugo živeo. Još putuje na sve sajmove po Maloj Rusiji; pažljivo se raspituje o cenama raznih krupnih proizvoda koji se prodaju na veliko, kao što su: brašno, konoplja, med i sl., ali kupuje samo sitne sitnice, kao što su kremen, ekser za čišćenje lule i uopšte sve što radi. ne prelazi cenu cele svoje veleprodaje od jedne rublje. Sam pravi vladar, koji je, međutim, živeo sasvim mirno sa svojim starateljstvom i pio punč sa njom, dolazio je vrlo retko u svoje selo i nije dugo živeo. Još putuje na sve sajmove po Maloj Rusiji; pažljivo se raspituje o cenama raznih krupnih proizvoda koji se prodaju na veliko, kao što su: brašno, konoplja, med i sl., ali kupuje samo sitne sitnice, kao što su kremen, ekser za čišćenje lule i uopšte sve što radi. ne prelazi cenu cele svoje veleprodaje od jedne rublje. Sam pravi vladar, koji je, međutim, živeo sasvim mirno sa svojim starateljstvom i pio punč sa njom, dolazio je vrlo retko u svoje selo i nije dugo živeo. Još putuje na sve sajmove po Maloj Rusiji; pažljivo se raspituje o cenama raznih krupnih proizvoda koji se prodaju na veliko, kao što su: brašno, konoplja, med i sl., ali kupuje samo sitne sitnice, kao što su kremen, ekser za čišćenje lule i uopšte sve što radi. ne prelazi cenu cele svoje veleprodaje od jedne rublje.
|