Stari vruskavac

Svetolik Ranković

Stari vruskavac Pisac: Svetolik Ranković

Stari vruskavac

 Hronika triju pokolenja
  
  
I
  
   Nije to bila obična trešnja, kakvih je puno naše selo; to beše voćka za čudo i za priču. Rod joj izgledaše na grani crn, ali kad se ubere, nije drukčije no zrela višnja. Uzmeš ga u ruku, tvrd je kao kamen; metneš ga u usta i pritegneš zubima, on puca i pršti, a tebi izgleda kao da jedeš tvrdu jabuku, punu medovine... I drugi su vruskavci lepi, ali je ovaj odvojio od sviju. Kad bude o Ivanu-dne, nigde u selu trešanja, i vruskavci svi prešli, a naš stari vruskavac tek stiže. Kad bude svečanik, skupi se ceo naš kraj, skoro pola sela; devojke, momci, mlade i žene, pa beru slatke trešnje, lome grane dušmanski, a vruskavac za to ne mari - on je svake godine sve širi i kitnjastiji.
   On se ponosno dizao i širio na jednom proplanku, baš pred samim vratima naše kuće. Odmah iz dvorišta dizao se stari voćnjak, sa šljivama velikim kao grmovima, pa iza njega počinjaše visoko brdo, i tu, na jednoj uzvišici, stajaše on, zelen i moćan, sa svojim ogromnim crnim deblom prema kome stare šljive izgledahu kao šibljike.
   Prvi jutarnji zraci obasjavali su njegovo krupno zeleno lišće po vrhovima, i on je tada, na svome uzvišenom postolju, izgledao kao stogodišnji starac koji se raduje blagom i čistom letnjem jutru. Čim smo ustajali izjutra, prvi nam se pogled zaustavljao na zelenim granama starog vruskavca, a uveče, zatvarajući vrata, opet smo ga morali nehotice pogledati, kao da nas je neka neobična sila primoravala da mu kažemo "Laku noć, stari vruskavče!" A kad nam je postepeno, posle nekoliko pričanja i dopričavanja, postala poznata istorija njegova, tada smo mu uvek prilazili s nekim strahom i poštovanjem. A kad se zaleprša njegovo široko, reckasto lišće i zanjihaju se njegove dugačke štrkljaste grane, tada se začuje sumorno brujanje i šum od koga nam se dizahu kape nad perčinom. Uplašenih lica, uzverenih očiju, pružasmo male kudrave glave kroz vrata, starajući se da razberemo to čudno šuštanje vruskavčeva lista, u kome nazirasmo neko tajanstveno šaputanje. Ali je vruskavac samo brujao i šuštao, i lišće njegovo treperilo je, obrćući nam češće svoje beličasto zeleno naličje, a mi ne doznasmo tajnu njegova čudna šaputanja.
   Posadio ga je đed. Od njega doznasmo neobičnu priču iz dva pokolenja, a u trećem se sami nađosmo.
   - Putovao sam - pričaše đed - nekim poslom čak u jagodinsku nahiju. Beše u proleće, pa, vraćajući se kroz Sabantu, pade mi na um da je ovo mesto čuveno sa svojih krupnih trešanja. Ðernuh okom u jedan voćnjačić i opazih truo debeo panj, a malo dalje lep trešnjev rasad, prav ko sveća. Iskopam ga nožem, donesem kući i posadim onde više voćnjaka.
   - Hej, deco, od tog se dana okrete sve... Bejah neženjen i već, bogme, zašao u godine. Pamtim kao da je bilo juče... - I đedove se oči odjednom udubiše u daljinu i ostaše kao prikovane na jednom mestu, a po njima se uhvati neka tanka, vlažna magla. Posle kratkog ćutanja đed mahnu rukom po vazduhu kao da bi hteo reći: "Prošlo je!" - pa istrlja oči i nastavi:
   - Posadio ja trešnju, pa obilazim oko nje i tapkam zemlju nogama da se presad bolje utvrdi, kad iza mojih leđa stadoše puckati suhe grančice. Osvrnem se i - sigurno sam mnogo pocrveneo... Kroz voćnjak promiče ova moja baba; ali da znate, deco... Ih, bila je to devojka!... Nego šta, ja!... Mali ste vi sad, pa to ne razumete. Da vam kažem samo ovo: sve do tog dana mislio sam da nema veće sreće nego se oženiti njome, a držao sam da me ona neće ni pogledati. Ona zastade kod presada i reče mi da je pošla u brdo za ovce. Tu počesmo razgovor i, već zna se... Nije to za decu. Toga časa ja je zarečim i dogovorimo se da odbegne za mene, pošto smo znali da je otac ne bi dao na lepo u moju siromašnu kuću. To mi naredismo kod presada, i meni se toga časa učini da ode pola krvi iz mene i sastavi se s tim drvetom; ono mi postade tako milo, i nekako... belaj ga znao, baš sam ga od tog dana zavoleo ka i moju babu. Polivah mu koren, negovah ga kao malo dete i ne mogoh početi nikakva posla, dok ne obiđem moj presad. Kad bi o Cvetima, imam ti šta videti: moja trešnja cvetala! Izbila iz jednog okanca dva beličasta cvetića, pa, brate, kao da ti nešto predskazuju. Čudo u svetu!... Po Vaskrsu ja i baba se venčasmo, pa neki dan po svadbi nađosmo se kod presada. Beše nam ono mesto zgodno i zaklonito, a mi se ne smedosmo pogledati u oči pred svetom, nego tako: krij se po voćnjaku... Pogledam drvo, a ona dva cvetića već svenula sasvim i zametnuo se plod samo na jednoj peteljčici, a druga stoji još zelena. Kažem vam: čudo!
   Druge godine, baš u isto doba krstimo vašeg oca, i ja odmah pod vruskavac. Kao da mu se pohvalim... a baš da vi pravo kažem: htedoh se sit naradovati, onako sam, da me niko ne vidi. Posle već dođe i baba, nosi dete. Setila se gde sam.
   Eh, deco, kako su sad ove voćke ostarile, grane im se raštrkljale i proredile... a kako je to bilo onda!... Beli se samozdana kitina od cveta, pa ti slatko samim očima, a kad dahneš, ono pojuri miris, pa ne znaš je li slađe gledati ili disati... Baba sela uz mene i metnula mi malog u krilo. Oboje ćutimo i gledamo njegove mutne očice i, deco, preda mnom se odjednom otvori ceo svet... Ja sam od tog časa znao sve šta je u svetu: i za boga, i za anđele, i za ljude, sve, sve... Ali sam tada nešto najbolje doznao, čemu sam se dosle mnogo domišljao. Doznao sam zašto živim... Kazaše mi to oči detinje... I od tog dana sam drugi čovek: i u radu, i u kući, svud, svud...
   Tako počeše rasti zajedno i moj sinčić i vruskavac. Ja i baba ne možemo da se naradujemo sreći našoj. A već ja!... Treba da znate, deco, da je celo naše pleme neobično ženoljubivo. Meki smo vam pred ženama ka vrapci...
   Druge godine nađe nam se žensko dete, ali ono umre odmah, i više dece nemadosmo. Posle se ja setih ona dva cvetka na mom presadu, i od toga vremena znam da je onaj vruskavac neobično drvo... U njemu leži neka sila koja ima nešto s mojom kućom. Ej, što mi ne dade bog da to ranije doznam!...
   Ðed uzdahnu i zagleda se nekud daleko, čak u poslednji venac planinski, što se kroz mutnosivu maglu dizaše na kraju vidokruga. I mi zaćutasmo... A nad našim glavama zašušta zeleno lišće i zanjihaše se grane vruskavčeve. To vruskavac produžuje đedovu priču, jer se videlo da on neće više pričati... Pojuriše nam uz leđa trci, i mi svi, kao preplašeni pilići, šćućurismo se uz đeda. On se prenu i podiže glavu uvis.
   - Hej, starče! - progovori đed zlobno. - Što mi decu plašiš!... Prošlo je naše... za drugo i nismo no da decu plašimo.
   Vruskavac se zanjiha čak iz korena, a preko njega zafijukaše oštra ptičja krila i začu se zloslutno graktanje...
    - Iš, daleko su mrcine, - povika đed - čak u turskom carstvu. Putuj, prokletinjo!...
  
  
II
  
   Posle mnogo godina seđasmo pod vruskavcem sa đedom. Ja sam već bio napustio gimnaziju i postao opštinski ćata. Okupismo se oko đeda da nam priča o pokojnom ocu.
   - Hoćete da vam pričam o babu... Hmmm... - zamisli se on i kao da se predomišlja: valja li vam to pričati. - Hej, kakav je to momak bio! U celoj nahiji ne beše mu parnjaka. Stasit, gledan, smeran i stidan kao devojka. Šta ćeš, takvi smo svi... A to se veoma svidelo vašoj kletoj majci.
   - Je li i ona bila gledna, đedo?
   - Hm... gledna! Ni sam ne znam... Pa, bila je, ja bogme! Kad pogledaš u nju - kao da si napunio usta vrelom čorbom, pa se osvrćeš oko sebe, kao da si nešto izgubio. Vrag je znao. Bila je nekako čudnovata.
   Mi se svi zgledasmo, ne razumevajući đedovu figuru. Ja sam baš upamtio majku, i sve mi se čini da je bila veoma lepa.
   - I to je bilo nekako 'nako... van sveta. Miloš jadni, vaš babo, iziš'o do voćnjaka, kad ona stoji tu i drži se rukom za vruskavac. "Dobro si, veli, naišao... baš tebe čekam." "A što?" - upitaće on. "Hodi bliže da ti kažem..."
   I kad je onaj veselnik prišao, bio je već posečen kao kosom. Take je oči imala!... "Veliš li mi da idem odavde?" - kaže ona njemu. "Pa kako ti hoćeš... Nije ti rđavo ni tu." "Zar pod ovim drvetom?... Jok, ja hoću da ostanem kod tebe" - veli mu ona i gleda ga đavolski, pravo u oči, pa seče kao ljutim nožem. "Vala, možeš; meni je pravo, samo ako tajo rekne... Eno ga pred kućom, da ga zovemo."
   Otišao sam kad zovu... nije vajde. Ona se zacrvenela kao da će sad krv kanuti iz onih jedrih obraza. Priđe mi ruci, a vidim da sva drhće. Gledam je ja 'nako obično, još se ne nadam belaju, i čekam da progovori koje od njih. A oni oboje oborili glave pa ćute...
   - Vika li ti mene, Milošu? - kažem ja.
   - Jes, tajo... Eto došla Ružica, pa ja bi' te molio nek ostane... ako ti veliš. I on skide kapu i pođe k meni. "Kako da ostane... gde?" - čudim se ja. "Pa... za mnom. Ako veliš, da se oženim."
   Mene kao da nešto udari po srcu. Istina, devojka je iz poštene kuće, i otac joj je boljeg stanja od mene. Ali dženabet devojka. I njeni su ukućani mučili muku s njom, a da je pustim u kuću, uneće mi vatru i zlo... Ne znam ja još da je ona sama došla, no mislim da je Miloš domamio. Kako ću da vratim devojku! Okreni, obrni, pa pružih ruku... Uvedosmo je u kuću i već, kao što je red, oglasismo kuburlijom... Čudi se svet; usred dana! A ta se posla vrše samo noću. Po ručku dođe i Smiljka, njihova prva suseda. Od nje ti čujem: posvađala se, veli, sa snahom, pa, kaže, za inat njojzi dotrčala Milošu...
   To je već zlo... crnje biti ne može. Ali šta znam, nego hajde na mirenje novom prijatelju, a posle već po redu, zna se... Čerupaju te na sto strana dok se jednom ne završi sve veselje. Tako ti je to...
   Kad provedosmo svadbu, dođem ja jednog dana pod ovaj presad i legnem baš na onu rudinu onde. Tu mi se prisni neobičan san. Kao doveo ja u kuću veliku zelenu prugastu mačku. Ide ona za mnom lepo i umiljava se oko mojih nogu dok je ne uvedoh u kuću. Oko pročevlja sede sva čeljad. Zelenka klisnu, pa stade skakati s glave na glavu svima redom i grepsti lica svojim oštrim noktima. Za časak nas sve obli krv. A Miloš, jadan, oklembesio glavu, bože sačuvaj, kao mrtav. Poiskakasmo svi iz kuće i niko se ne usudi da uđe unutra. Čim se koje pojavi na vrata, mačka se nakostreši, podigne rep i šikne nosom...
   Znao sam već šta je to, čim sam pod vruskavcem sanjao. Samo sam stego srce pa zebem i čekam kad će da se zavitla vijor nad mojom kućom, a ne smem nikom ni reči da kažem. Prođoše, bogme, tri godine; rodiste se vas dvoje, a u našoj kući sve kako valja. Zaboravio sam sve slutnje, pa ne bih se više sećao ni onoga sna, da ga nisam pod trešnjom usnio. Ovako sam sve pomalo strepio...
   Odjednom se zavitla vijor pred ovom našom kućom, navukoše se crni oblaci na nebesima, grunu grom i pršte nepogoda... Ama iz sred vedra neba!...
   Vrati se iz vojske neki Živan; zvali smo ga, po majci, Jovančin. Ne znate ga vi. Bio je naočit momak, a nosio se kicoški - vojnička posla!... Devojke da se polome za njim, a on neće ni jednu. Neće, veli, da se ženi, da se okiva 'nako mlad.
   Prođe pola godine, a u kući mi nešto nije sve u redu. Miloš oborio glavu, pa samo gleda u zemlju i ide za poslom, a njoj ne možeš očiju zgledati; jednako zvera, vrti se, kao 'natema... Šta bi ženi!? Dete se zaplače, ona udri u kletvu. Kao da ga nije ona rodila.
   - Snaho, - viknuh jedared naljućen - trpeću ti trista drugih čuda, ma decu mi ne kuni!
   Ona obori glavu, i više ne čuh kletve.
   Jedared obilazim njivu iza kačare; bila je zasejana kukuruzom; gledam je li zreo pasulj za branje. Što bliže kačari, sve bolje čujem neki razgovor. Poznadoh da su oni: htedoh obići, ali me nešto zagolica da čujem šta govore. Nisam ih nikad slušao kad su nasamo, pa daj, reko, da čujem šta te vere čine.
   - Ama si se mnogo predrugojačila - veli joj Miloš. - Istina, nisi ni dosle bila milostiva srca, ali tek... tek...
   - Vidiš, slave ti: hoće čovek da se mazi kao dete!... Kako bi hteo, da te nosim u naručju?...
   - Nemoj, bolan, tako. Ja bih za tebe sve dao...
   - Idi, idi... beži!... Ostavi me! - uzvikuje ona srdito, kao da joj je ko seo za vrat.
   "E, moj veselniče" - mislim ja u sebi - "nisu takve žene za nas. Ovako mekušni ljudi ne izlaze na kraj sa đavolima."
   - Ej, kuku... dokle će se ovo trpeti! - uzviknu ona očajno, kao da su je zlikovci opkoleli.
   - Ama reci šta hoćeš... reci samo, pa da poginem za tebe. Što god hoćeš... sve!... Zar nisam uvek pred tobom, kao da sam ti sluga: samo čekam tvoje zapovesti?...
   - To i jeste zlo - odgovara ona zagušenim glasom i reko bih da jeca. - Što mi nisi gospodar... što si me... Ali ništa... beži, idi, molim te.
   Miloš se okrete i pođe kući. Stigoh ga u dvorištu. Iđaše kao blesav: oči mu se sjaje i nekud blude, a usne se miču kao da se sa sobom razgovara.
   - Moj kukavče! - rekoh mu i htedoh se zaplakati od žalosti, gledajući ga onako pometena i ožalošćena. - Vidiš, ona ti sama savetuje kako da postupaš s njom pa da te voli.
   - Kako, tajo? - pogleda me on iznenađen i zastiđen.
   - Leskovak, sinko, pa po mesu; to ona hoće. Vidiš da je pobesnela među nama, koji nismo naučeni ni ružne reči progovoriti.
   - Ne mogu, makar nam i kuću zapalila. A ti, ako možeš, eto je, pa udri!...
   Po ručku htedoh otići na reku da pregledam branike pored luke, ali me spopade nekakav drem, te mi se u hodu oči krpe. Naslonim se uz jedan plast mu'ari, taman prema vruskavcu, i počeh kunjati, kad kroz voćnjak stade nešto šuškati. Pogledam - Ružica. Oborila glavu kao da ide na gubilište, ruke sastavila napred i prste grčevito splela. Dođe pod vruskavac i pogleda uz grane mu; obiđe oko stabla pogledajući preko grana, pa sede uz drvo. Bože sačuvaj, izgledala je kao mrtvac: ni kapi krvi... Sedi tako pod drvetom i gleda nekud daleko, preko maglovitih i gustih trudeljskih planina, i reko bih da ništa za sebe ne zna...
   "Da li su to kaki neznani jadi što joj dušu muče, Gospode blagi?" - mislim se začuđen i preneražen. - "Šta joj je... čega joj nema u mojoj kući?... Ovo nije bes, vidim... ovo će biti neka teška bolest, ja li drugo zlo..." - I taman da pođem k njoj od plasta, a Mara, tek što beše prohodala, izbaulja iza vrljika, pa kad je ugleda viknu je: "Nano!..." Ona se i ne osvrte. Dete opet zovnu, pa pođe k njoj...
   Znate li šta je bilo?...
   Kad joj dete pade na krilo, ona se trže; pogleda ga začuđeno, pa odjednom, kao da se priseti nečemu, podiže dete u visinu i... ne znam... može biti da mi se činilo... ili u strahu, ne znam... Tek izgledaše da će ga sad tresnuti o zemlju kao dulek...
   Ja dreknuh iz glasa i ne znam kako sam preskočio čital od osam vrljika, ali se za trenutak nađoh uz nju. Ona isto onako držaše podignuto dete, gledajući me uplašenim i začuđenim pogledom. Oteh joj dete iz ruku i, savladan uzbuđenjem, sedoh uz nju.
   - Šta učini, bolan?... Šta htede učiniti od ove makanje? Ovo je tvoj porod!
   Ona ne okrete glavu k meni. Gledaše u šare na kecelji, prenoseći oči s pruge na prugu kao da čita knjigu.
   Dugo samo joj govorio, ispitivao je, savetovao, ali ona ni reči; samo joj se obrazi menjaju i grudi nadimlju. Naposletku se i ja naljutih, pa joj oštro napomenuh da u mojoj kući neću trpeti takav jogunluk.
   Ona skoči i samo progovori: "Dobro, tajo", pa ode kući.
   Prođe veče na miru, a u zoru me razbudi vika i kukanje Miloševo.
   - Šta je naopako: jesu li deca živa?
   - Živa - odgovori on, gledajući plašljivo i začuđeno kao čovek kad ga snađe nešto o čemu dotle nije ni sanjao. - Živa su... ali nje... Ružice nema.
   - Bog s tobom, - viknuh mu - jesi li pri sebi! Odranila žena na vodu, ili tako što... nekim ženskim poslom. Ja sam je sinoć karao, pa da nije otišla kući.
   - Nije, sve sam obišao... Posle ponoći osetih da je nema. Počekam dobar sat, pa ustanem da je potražim. Obišo sam celo selo, pa nigde ni traga...
   Po ručku nam doneše aber da je nestalo i Živana Jovančina. Nekoliko otresitijih ljudi dođoše, pa mi otvoreno kazaše da su mnogima u selu bile poznate veze ovih begunaca. Samo iz naše kuće nije niko ništa znao. Tako, obično, i biva!...
   Šta smo sad mogli činiti?... Javili smo vlasti, raspitivali preko ljudi, tražili na sve strane, pa kad niotkud ne dobismo glasa, ućutasmo i počesmo gledati imanje i decu.
   Tako prođoše pune dve godine.
   Trećeg leta pozove se prvi poziv narodne vojske na kuluk da gradi neke šančeve čak iza Pirota. Ode i moj Miloš. Baš sam u neku ruku voleo sto ga odazvaše, jer mi beše teško gledati ga onako salomljena i večito tužna. Drugi ljudi, brate, izgube i dete, što je čoveku najmilije na ovom svetu, pa opet vidiš: posle nekoliko nedelja, pa bogme i dana, smeju se i žive 'nako kao da je sve kako valja... E, a mi smo drukčiji. Ne može pusto srce zaboraviti druga, s kim se naviklo i nekako zavolelo ga!...
   Kažu mi posle susedi da je Miloš na kuluku radio ka vo, da mu se svaki živi čudio kako ga snaga snosi; ali on je ćuteći razbijao kamen teškim maljevima, terao kolica, pripaljivao mine, posluživao starešine...
   Posle već ovo drugo pričao mi je Ðerić. Njemu je Miloš sve kazao.
   Dođe jednog večera među radnike pogranični žandarm, pa pita ima li koji Klenovičanin. Naši mu priđu i odmah ga poznadu. Bio je to neki Ðerić iz Jelovika, pa otišao u žandarme.
   - Ene, baš tebe i tražim! - viknu on, kad ugleda Miloša, i odmah ga odvede na stranu.
   - Znaš li, bolan, gde ti je Ružica!
   - Gde je, ako boga znaš? - priviče ovaj ojađenik zaprepašćen.
   - Eno je iza one planine, u pograničnom selu, sa Živanom. Poznao sam ih oboje ima dva meseca, i često prolazim kroz to selo, ali im se nisam odao. Hteo sam prvo tebe da izvestim kako bilo, pa kad čujem da naš srez kuluči, obradovah se.
   - Kako li žive, duše ti?
   - The, đavolja posla - odgovori mu Ðerić, pa ispriča kako je doznao da onaj krijumčari, pretura stoku preko granice.
   Smesta odu obojica granici; Miloš se i ne javi starešinama. Želeli su da je zateknu samu, pa se tako i dogodilo: onaj otišao na svoj noćni posao. Kroz pukotine na vratima izbija svetlost; vidi se da gori vatra u kući. Miloš priviri, pa kad je ugleda uz vatru snuždenu, kako sedi oborene glave i gleda sjajna povesma plamenova kako se igraju i trepere pred njenim očima, gurnu vrata i utrča u kuću. Za njim Ðerić u žandarskom odelu. Ona samo ciknu i stade prenositi oči s jednoga na drugog.
   - Ružice, zar nas ne poznaješ?... Eto ti Miloša - kaže joj Ðerić.
   - Zar tako ti mene, bolan!? - progovori i naš kukavac.
   Čim ču njegov glas, potrča i pade pred njega, pa mu obgrli noge.
   - Oprosti, tako ti one dece, ali idi odmah... Idi odavde čas pre... ja ti nikad više ne mogu biti što sam ti bila.
   Ðerić bio vešt čovek, pa se doseti jadu. Uhvati je za ramena pa privuče:
   - Hej, snašo, znaš li ti da si venčana žena ovome čoveku. Vlast mi je naredila da te silom dovučem u Klenovik... Ima zakona u ovoj zemlji!... Ko će da gleda onu pilež?... A onaj će tvoj omastiti kuršum... Znam ja đe je on noćas...
   - Ne, tako ti nebesa! - poviče ona i stane se osvrtati oko sebe.
   ...Tamo-amo, pristane ona da ide s njima, samo da Živana ne diraju. Odu svi troje pod logorište i tu konače. Na crnu našu nesreću, Ðerić se odvoji podalje od njih i zaspi, a oni sve do zore govore i preteruj se. Neće ona ni da čuje za Miloša.
   - Ako me - veli - i odvučeš silom, ja ću trpeti dok Živan ne dođe da me opet vodi. A tebe - kaže - ni očima ne mogu gledati.
   Pa još ga stala ružiti: kakav je on čovek da vraća ženu koja već dve godine s drugim živi! Šta ću ti, veli, sad?...
   Ðerić mi posle pričao da je Miloš bio kao mrtvac u svanuće, kad ga je on video. Oborio, veli, glavu, pa samo uzdiše... A 'nako, kaže, ne izgleda da što misli: samo ćuti i kao da ništa oko sebe ne vidi...
   Kad se rasvanulo, on zamoli Ðerića da mu pričuva ženu, tu, u zaklonu, do mraka, a posle, veli, on će znati kud će je. Tako ode na rad... Javljao se, kažu, komandiru i pitao: bi li ga pustio kući, a ovaj rekne da ne bi smeo drukčije, već ako mu je umro ko od najbliže rodbine... Onda on ćuskiju u ruke, pa tamo na neki crn stenovit breg, s koga odvaljuju kamenje. Dubao je kamen do podne, pa onda treba da se namesti dinamit i da se pripali...
   Oko podne dođe ovima, i tu se dugo s Ðerićem razgovarao. Žalio mu se kao ne mari za život, i sve mu onemilelo.... Ali nikako, kaže, ne može da pomisli: da se ona opet vrati onome i da bude njegova...
   Tu se rastanu, Ðerić rekne da će ih bajagi čekati do mraka, pa da ih sprovede donekle, kad već ona pristaje da ide lepim. Miloš mu rekne da hoće još s njom da razgovara... Tako je odvede pravo na onu stenu koju su jutros na dvadeset mesta izdubili. Sednu u šipražje što visi nad samom stenom...
   Ko ti zna kako je to bilo!... Kad se prolomio pucanj i kad se rasturiše oblaci dima, ugledali su među razbacanim stenjem nekakve krpe i - delove njihovih telesa...
  
  
III
  
   Mnoge su godine protekle od đedova pričanja. Ðed je, valjada, odavno istrulio. Samo se još zadugo, do poslednjeg dana, poznavalo mesto na vruskavcu, s koga se usred mirna dana, baš kad ponesmo đeda na groblje, očenu najdeblji stub i pade sa šumom i treskom... Porasli su i davno stigli za branje izdanci starog vruskavca; odneše i druge kuće dosta presada, ali svi u selu vele da ni jedan presad nema tako lep rod kao stari vruskavac...
   Kad stigoh za ženidbu, naročito se opomenuh vruskavca. Ta on mi je i 'nako vazda pred očima, i nikad ga ne pogledam a da mi dušu ne obuzme nekakav nejasan strah i slutnja... Ali tek kad nastade vreme, pomislih da sad treba dobro oči otvoriti... Toliko se čuda počini oko toga drveta, i već dva pokolenja, koja pod njim odrastoše, davno sanjaju večiti sanak, a ono se još ponosnije uzdiže onom plavom svetlom nedogledu, šumeći i žuboreći širokim listom...
   Ta on nije svakad nesreću donosio!
   Eto, đed je lepo proživeo sve do smrti očeve. Računao sam da će i tu biti kakva reda; đedu je bio dobar, ocu mi zao, i sad je red da meni bude dobar. Ma opet se opomenuh one đedove: "Čuvaj se sam, pa će te i bog čuvati."
   Stao sam smišljati kako ću "otvoriti oči". Pitaću starije, najpoštenije ljude, dogovaraću se sa starom tetkom mi Makrenom, razgledaću i ja sam... "Nisam baš ni ja tako... hm..." - pomislim u sebi, i sav mi taj posao izgleda kao kad čovek pazari volove, ili tako što...
   Zaboravio sam bio na dve stvari: preumio sam đedovo pričanje o njegovoj i očevoj ženidbi - kako su oni brzo "naredili stvar", i nisam se sećao naše opšte mekušnosti prema ženama. Ja sam, čini mi se, bio još slabiji od njih obojice: čim ugledam devojku, odmah mi zaigra neka magla pred očima i osetim takvu vrućinu... uh!...
   Jedne godine, baš u pregrtu, odmaramo se posle užine pod zelenim brestom. Došli mi susedi pozajmičari da mi vrate nadnice, pa nas ima dosta pod brestom. Svi polegali, neki, bogme, već hrču, pa i ja se naslonio na ćebe od sedla i predao se dremu... Pred očima mi se već muti, u glavi se meša šuštanje kukuruznog perja i jutrošnje vikanje opštinskog birova, i u isto vreme gledam onu nategu što je kopači jutros rasekoše motikom...
   Odjednom, usred toga polusna, osetih da me neko gleda, upravo učini mi se da se moje oči sastadoše s nečijim vatrenim očima, od čega mi drhću kapci, pa ne mogu ni da ih otvorim... Prođe kroza me nekakva struja, malko se rasvestih i otvorih oči...
   Budi bog s nama!... Nikolina Živka, moja prva suseda, nekako đavoski zažmirila, pa me strelja onim ljubopitnim i čudnim pogledom... Nisam je dosad ni smatrao za devojku: viđamo se po desetinu puta na dan, pozaimamo se, i tako... Ali ja nju ne gledam drukčije no što gledam njenu majku, ili moju sestru, ili tako neku ženu... običan božji stvor, pa to mu je...
   A gle sad!... Čudim se i ja šta je to: odjednom ugledah u njoj devojku, baš pravu devojku, kao one pred kojima obaram oči. I sad sam odmah zatvorio očne kapke, pa posle lagano - lagano otvarao samo jedno oko...
   Ona isto onako đavolasto žmiri, samo joj se sad, reko bih, i usne razvukle u nestašan posmeh... "Smeje mi se što sam zažmurio", pomislih, pa otvorih oči, ali ih moradoh još brže zatvoriti, jer otud udari čitava vatra na mene.
   "O, 'natema je, i ona devojka!..." - čudim se, i nikako da dođem k sebi od takvog iznenađenja, a osećam da se od ovog časa mora drukčije misliti o ovom đavolu...
   "Pa dobro, naposletku", - mislim u sebi - "devojka - pa šta!?..." I čim pogledam u onaj zeleni burumak na koji se naslonila rukom, odmah vidim da oči ne smem krenuti naviše...
   Ne znam koliko je vremena prošlo dok smo se mi tako očima zaigravali, tek odjednom se čiča Nikola trže i povika:
   - Deco, dosta je odmora. Na rad!...
   Uveče, kad pođosmo kući s rada, pirnu vetrić s planine, udari nas meka hladovina po znojavim leđima, pa se osetih lak, poleteo bih... I tada osetih neku samoću, neku prazninu na duši, iako idem s tolikim svetom... Još mi nečega nema, a ne znam šta je... Reko bih da osećam samo da je to nešto neobično svetlo, dragoceno... kao ono što se priča u vilinskim i drugim pričama... Da mi je tako nešto, a i sam ne znam šta je...
   Tu mi padoše na pamet današnji pogledi Živkini, i čisto se začudih sebi: šta mi je bilo. Naljutih se na sebe, jer mi to devojče dođe običnije od svake obične ženske. Baš ću da probam. Priđem napred ženskadiji, jer ona uvek grabi put.
   - Živka, metnu li ti one kašike ispod debla u torbu?
   - Ja što sam?... Valjad' ću pola sudova ostaviti, a pola poneti...
   - Znam, nego...
   - Hajd', hajd'... gledaj svoja posla! - odgovori ona oštro, kao što već obično ženske odgovaraju.
   Sad se čudim njoj: eto, vidiš, i ona sad... 'nako obično... ka uvek!...
   A ono danas mora biti da mi se prisnilo?!... Ali kako kad znam sve?... Znam i to da nisam spavao!... Kad je viknuo Nikola, bio sam budan, odmah sam ustao.
   "Najposle, kako bilo", rekoh u sebi i predadoh se onom lepom raspoloženju koje dolazi na ovako tihoj večeri.
   Dođe nedelja. Ručao sam rano, pa stojim pred kućom i mislim se šta ću ovako zaludan. Pogledah u stranu, i pred očima mi zatreperiše grane vruskavčeve, okićene divnim plodom, obasjane toplim suncem... Šta ćeš bolje: odem te se popnem na trešnju i stanem birkati i kidati najzrelija zrna. Tako se ja ućutao na jednom gustom stubu, jedem trešnje i nešto se zamislio...
   Odjednom čujem razgovor blizu trešnje. Pogledam kroz lišće - vidim Živku. S njom snaha joj i Kata Ignjatova. Kad dođoše pod trešnju, stadoše. Mora da su odmah pogledale uz drvo, al' me nisu opazile. Posedaše pod drvo, nešto malo proćeretaše, dok će Kata reći:
   - More, čekaj prvo da jedemo trešanja. Hajde, mlada, na drvo.
   - Ne smem, slave mi. Evo deverke, ona je slobodnija - odgovori mlada.
   - Boji se i ona Dušana, mladog gazde, - smeje se Kata.
   Ja se zgrčio kao miš, samo da me ne vide i da čujem šta će još reći.
   - Pi - ha... zar onoga?... Njega se samo žabe boje - odgovori ona u smehu, ali dosta odlučnim glasom. Zatim ustade i stade se uz vrljiku, koja je naslonjena uz vruskavac, peti na drvo.
   "Gledaj ti... suknjara jedna!..." - ljutim se ja i sve se više zaklanjam za stub. "Čak i ona tako o meni misli... Ja šta li one druge vele?!... Pravo kaže đed: je li ono samo u suknji - od đavola je... I kako nas to brzo poznadu! Znam da ne bi tako rekla o Vojinu, našem prvom susedu..."
   - Ej, da hoće otkud naići Dušan - opet se smeje Kata. - Samo da bane pod trešnju, pa da pogleda naviše...
   - Ih, jadna! Pobego bi on još od onog korova, čim bi vas pod trešnjom ugledao - odgovori ova i penje se pravo uz moj stub, birkajući uzgred zrela zrna.
   Grane na kojima se držim ljuljuškaju se lagano pod teretom, a mene obuzima sve veći nemir, sve čudnija zebnja. Baš mi je nezgodno... Odista bih rado pobegao... mnogo bih voleo da ona nije došla. Istina, ja je opet onako smatram... obično, kao i sinoć. Ali tek đavo bi ga znao, nekako mi sad neobično na duši... Najgore je što će sad da natrapa pravo na mene. Mora se uhvatiti za granu na kojoj su moje noge. Evo je, sad će!...
   Ona poteže ruku naviše da se uhvati za granu, podiže glavu i... ostade tako za časak. Mora da sam joj izgledao mnogo smešan kad se ona povrati očas i razvuče usne u smeh... Već otvori usta da nešto kaže, ali ja napravih tako živ i rečit izraz na licu, te se ona zaustavi i pogleda me najpre ljubopitno, pa posle s podsmehom.
   Razumela me da se bojim više od onih dveju , pa valjada rešila se da se malo prošali na moj račun. Ispe se još naviše, pa stade pravo prema meni i pogleda me čudno onim svojim sjajnim očima. Šta ti se tu nije videlo, u tom jednom pogledu!...
   Ja samo osetih kako mi se usne koče jer bih se hteo nasmejati, ali se usta smrzla... Kad sam čitao Ljubomira i Jelisiumu, koga sam, zajedno s drugim knjigama, uzimao od apotekara u varoši, onda sam video da se tako nešto može osećati što sam ja sad osetio.
   Dođe mi baš sasvim druga devojka, učini mi se tako svetla i nekako... ne znam ni sam kako da kažem, nekako uzvišena i onako... osećam da mi je slatko uz nju. Obaram oči, a osećam njeno disanje i zanosi me miris bosiljka i rutvice, čime je iskitila glavu i grudi. I još osetih onaj naročiti opšti miris devojačke opreme. Jer one, kad savijaju praznično ruho, umetnu smiljkitu i mnogo drugo mirišljavo cveće, pa posle još izdaleka osećaš miris praznične odeće.
   Zaneh se tako, pa ne znam kad bih proslovio, da ona ne otvori usta. Učini mi se opet da će nešto reći, pa mi se odreši jezik. Brzo joj prošaptah:
   - Ne govori, slave ti! Nemoj me odati.
   - Što, bojiš se? - odgovori ona tiho, a u očima joj gori, gori...
   - Tvoja posla! - rekoh joj i nasmejah se usiljeno. Ko bajagi ja razgovaram s njom 'nako obično... A zaboravio sam da je to Živka Nikolina.
   - Pa onda neka... nek nas čuju - veli ona još đavolastije, i kao hoće da vikne.
   - Čekaj... nešto da razgovaramo - šapućem ja zbunjen, i istog trenutka čudim se otkud mi to dođe na pamet. Šta ja imam da s njom razgovaram!?... Začudio sam se, pa čekam samo šta će da bude.
   Ona se kao uozbilji, ali joj na usnama jednako igra podsmeh.
   - Pa, dele... šta ćeš? - pita i naginje se sve bliže k meni.
   Baš mi nezgodno... Klecaju mi kolena!... "Ala li je lepo sad ležati gde u hladu... Koji me vrag donese na trešnju?", mislim se i gledam kako bih se nekako leđima naslonio na stub. Ali ne može.
   - Ej, more, kamo trešnje? - viknu ozdo Kata. - Gde si to, ne vidimo te...
   - Čekaj, moja je guša starija - odgovara ona sasvim obično, kao da je odista na drvetu sama. A meni šapće:
   - Hoću li da im kažem za tebe?
   - Ne, molim te.
   - Nalomi grana brzo, pa mi daj da im bacim.
   Ja sam lomio ne gledajući šta radim, a ona je uzimala iz mojih ruku okićene divnim, crnkastocrvenim rodom grane, pa ih bacala pred svoje drugarice. Naposletku mi reče da je dosta. Ja se obazreh, a ona drži pune ruke grana, kida i jede trešnje.
   Opet se namestih uz nju jer mi je odista na tom mestu bilo najlakše stajati. Ona mi prinese nekoliko trešanja ustima i nasmeja se.
   - Neka, jedi ti - prošaptah.
   - A zar nećeš iz moje ruke?
   Ja odjedared obavih ruke oko stuba i oko nje, pa joj se još više primakoh. Ona me pogleda malko onako... uzverenim očima i kao da očekivaše šta će sad biti. Između naših glava štrkljaju samo one grane koje je držala u rukama. Ja se opet zbunio, pa se zaklanjam za to lišće, a ne smem rukom mrdnuti.
   - Dela, šta imamo to da razgovaramo - prošapta ona sažižući me očima.
   - Eto, 'vako... - promucah ja, a ruke mi sve jače dršću.
   - Kako, zar tako samo da stojimo na trešnji! - reče ona i podiže jednu obrvu uvis, i ta me obrva baš mnogo zbuni. - Imaš li šta da mi kažeš?
   - Imam... samo, znaš... kako bih... - stadoh mucati i u isto vreme domišljati se šta da joj kažem. O, da je proklet brz jezik!... Ali se mora nešto govoriti, a kad je držim 'vako rukom, ne mogu joj govoriti o kopanju. Nego ja to sad velim, a onda mi samo proleću kroz glavu neka čuda, ali 'nako - nikakve misli za odgovor.
   - More, ti bi se ženio, a? - prošapta ona, i baš videh lepo kako se i njoj skupiše usne, pa ne može da se nasmeje.
   Ja ne pomislih ama baš ništa o tim rečima, nego jedva dočekah da mogu što odgovoriti.
   - Ja, jest, jest...
   - Pa eto... hoćeš Katu? - zapita ona, a usne joj se povukoše u stranu.
   - Što... kad si mi ti bliža! - rekoh i opet se začudih otkud mi dođoše ove reči.
   - A zar bi me uzeo?
   - Hoćeš poći? - promucah, i ona mi taman metnu ruku na rame, a ispod same trešnje privika neko:
   - Eve ih, crnjano... da vidiš samo! Kuku jada!... To li je ona što se ne boji!
   - Crna deverka, silazi da ko ne dođe - privika joj snaha, pa stade brižno nameštati vrljike i osvrtati se...
   Za jedan trenut Živka se izvi iz mojih ruku i slete niz drvo... Čujem samo kako se ona stade smejati - zacenila se od smeha. Ja se našao u čudu: kud ću sad? Znam da se mora niz drvo, ali kako ću im u oči pogledati, kako ću stati pred onog đavola - Katu...
   Kad ja stadoh na zemlju, one se sve tri smeju i gledaju kako izgledam.
   - Je li kažem ja! - viče Živka. - Zar ne vidiš da se smrzao, a one pričaju o grljenju i ljubljenju, ha-ha-ha!...
   - Ha-ha-ha... - smeju se i one, a ja se dosetih lukavstvu, pa se uzeh ko bajagi snebivati i stideti.
   Živka ih je prevarila. Laknu mi na duši, i ja se odmah stadoh osvrtati kako bih strugnuo...
   One odoše brzo, a ja sedoh pod trešnju da se odmorim, jer me noge već jedva drže.
   Setih se odmah svega, i odjedared mi sve dođe strašno, neobično...
   Šta sam ja to uradio?... Zarečio devojku... Je li moguće... ja, ja zarečio Živku!?...
   I sve mi to novo i strašno, i kad se osetih ovako usamljen, poče mi bivati sve strašnije. Bar da imam koga druga ili rođaka, ili tako što... pa da se posavetujem. Ali sad je sve dockan... svršeno je!...
   Velim da je svršeno, i opet ne verujem sebi samom. Otkud je svršeno kad je sad sve po starom... ja sam, eto, sam... slobodan, a i ona tako... Može se, ako hoće, i udati za koga...
   I tada, pri toj misli, osetih da je zbilja sve svršeno, jer me nešto neobično zabole kad pomislih na njenu udadbu... Nema tu druge: ona je moja!...
  
  
  * * *
  
   Neću pričati ceo naš život, jer nemam šta osobito reći. Ovo sam ispričao opširno samo da se vidi kako sam i ja pošao tragom svojih roditelja koji su ovakve "stvari" brzo naređivali. Stade im pred oči devojka, i - gotov posao!
   Ja sam mislio da će to sa mnom sve drukčije biti; prvo, stoga što sam imao pred očima gorko iskustvo; drugo, što sam bio unekoliko školovan; i treće, što se to ticalo mene, a moja istorija ne može ličiti ni na čiju. Ja sam očekivao za sebe sve nešto osobito: i žena mi je trebala odnekud iz daleka, iz dalekih, ali čuvenih mesta... A ono sve izađe obično: očekujem suđenicu preko dalekih gora, a ona mi đavolasto žmirka pod, tako reći, samim nosom...
   Posle već, kao što rekoh, sve pođe običnim redom, dok ja ne odoh u vojsku. Računao sam da neću služiti više od meseca - tako je i po zakonu. A ono ispade drukčije. Upisali me kao dvogoca.
   Videlo se da je to pogreška; ja sam znao čak i otkud je potekla, i znalo se da će se ispraviti. Ali dotle je valjalo ići i služiti. Ostavim kod kuće dva momka, da gledaju imanje, Živku da gleda kuću i čeljad, a ja odem pod barjak.
   U vojsci me zadržaše nepuna četiri meseca. Trebalo je neprestano da neko trči iz nadleštva u nadleštvo, a ja nisam imao koga, nego je sve išlo svojim redom, onako vojnički... Iz naše okružne pukovske komande otisnuo se jedan beo tabak hartije, i dok ga nisu svega ispisale razne komande i vlasti i prišile mu nakit još pet tabaka, koji su pronošeni valjada celom zemljom, - dotle sam ja, kao i svaki regrut, pošteno "dinarčio, požarčio", služio kralja i mislio o svojoj kući.
   Baš onoga dana kad sam predavao odelo i oružje u "cajkuz", dobijem pismo iz mog sela. Otvorim - nema potpisa, samo nekoliko reči. Javlja mi se da Živka mnogo ašikuje s Vojinom, našim susedom: idu zajedno po šiblju i svud... Poleteo sam kući kao bez duše, i sve sam mislio da živ neću stići. A kad stigoh, u kući sve obično: i čeljad, i momci, i Živka - svako gleda svoj posao. Mislio sam da ću zateći lom i okršaj, a ono ništa. "Daj da pričekam", pomislim u sebi, "doznaće se ako što ima."
   Ništa Živki ne govorim nego još gledam da joj budem što miliji. Po ceo dan sam oko nje, nađem se u poslu, a ona mi privikne:
   - Šta si mi se prilepio uz suknju kao krlja, pa samo piljiš u oči? Što ne ideš u opštinu, na posao, kao svaki čovek?
   - More... ići ću, dok se malo odmorim - a baš sam je hteo pripitati bi li volela da joj se ko drugi prilepi uz suknju. Ali pusto meko srce!...
   - Umoran si!... Ej, hladovino! - odgovara ona i podsmehuje se.
   Prođe mesec dana, ne opazih ništa. Samo bi me na sastancima poneki pecnuo, ali onako izdaleka, jedva sam se dosećao reči, a niko neće da kaže što jasnije, da ga mogu pitati.
   Jedared se vratih s posla mnogo ranije no obično. Vraćam se kući, a nešto me obuzelo čudnovato: kao groznica, kao neka drhtavica, ne znam ni sam kako... A opet sam tome ja kriv: idem kući, a jednako mislim o onome zlu koje se sve više otvaraše pred očima. Sve ih gledam u pameti kako ašikuju... i trista drugih čuda. A u glavi se sve više muti. Tako uđoh u voćnjak. Na drvljaniku stoji sikira u jednoj kladi; neko počeo cepati drva, pa ostavio. Uđem u kuću, sve mirno. Deca brljaju po pepelu oko banka, a sestra mi Mara pere sudove.
   - Gde je Živka? - zapitam, a noge mi klecaju, bog će znati od čega: ili od straha ili od umora. Kako ću se umoriti kad sam polako išao!...
   - Tu je... sad iziđe... - odgovori sestra i obrte oči u stranu, pa se brže saže i htede produžiti posao.
   Ja joj priđoh kao u bunilu, povukoh je naviše i zapitah gledajući je pravo u oči:
   - Govori, gde je?... Znam ja sve... Sad ću sve pobiti...
   - Ne, ako boga znaš!... Nije ništa sigurno, nego se valjada onako tek... Odista sad iziđe iz kuće. Da nije gore u voćnjaku...
   Iziđoh iz kuće polako. Dođe mi na pamet priča đedova kako su moji roditelji odleteli u vazduh... Prolazeći pored drvljanika, uzeh sikiru i opet pođoh lagano... Hiljadama raznih čuda preleću mi kroz glavu: čas ih vidim kako se grle i ljube, čas kako begaju iz sela, kao i moja majka, čas gore i crnje... a ništa ne mislim šta sam ja tu i šta meni ostaje da činim. Idem, a osećam da se sad svršava... Nešto me vuče, i ja dobro znam kuda ću: pravo pod vruskavac, jer tamo je početak svemu, pa mora biti i kraj... Tamo je sve, i ja to tako znam kao da gledam...
   Eno, belasa se muška košulja kroz granje... Dosad sam kao pomalo i sumnjao, ali sad me sasvim ostavi prisebnost. Samo naiđe neka gustina pred oči, nešto se tamo pod vruskavcem zašareni... vidi se dvoje kako sede jedno uz drugo...
   Da li prođe mnogo vremena ne znam, tek ja sam istoga trenutka bio pod trešnjom, sa zamahnutom sikirom, ne znajući ni sam šta će biti na kraju... Samo mi se činilo da već osećam zadah vrele krvi i da je meni došao poslednji čas... I u tome čudu ugledah one sjajne zapovedničke oči, kojih se nikad nisam mogao nagledati, kako me zaprepašćeno gledaju, kako su začuđene, kako se sija u njima neizmeran strah i molba...
   Sikira ostade podignuta, kroz šljivik promiče sve brže i brže bela košulja, a one sjajne oči podigoše se uvis i nestade ih...
   Sikira pade naglo na deblo vruskavčevo. Ne znam zašto je baš tamo morala pasti. Drvo zadrhta, strese se, pa opet ostade mirno. Meni se odjednom prohte da udaram o to prokleto drvo, da sečem, da ništim sve oko sebe dok osećam i poslednju kap snage.
   Udarac za udarcem odjeknu kroz miran voćnjak, čas potmuo, nejasan, kao da biješ u trud, čas jasan kao zvono... Zbacih sa sebe odeću, okupah se u svom znoju, a sikira samo izleće u visinu, sevne prema suncu i pada na zasek, odbijajući krupno iverje... Odjednom zadrhta vruskavac, strese se i opet stade. Još jedan udarac, dva, tri... vruskavac krcnu, pokrete se i odjednom se sruši sa svoga postolja, trešteći i lomeći sve oko sebe...
   Ja stojim i gledam ludačkim pogledom ovo veliko drvo kako se prostrlo između šljivovih redova. Neko me dohvati rukom.
   - Bato, što si ga poseko? - progovori sestra s nekim sujevernim strahom. - Znaš kakvo je to drvo!...
   Ja je gledam i čudim se otkud ona ovde i šta to govori.
   - Ti ćeš ostati kod kuće - reče ona blago - a ja i Živka odosmo da operemo vunu...
   Tako se to svršilo!...
   Ja i moja Živka, sad već baba, i dan danji živimo lepo... Ali sam ja od onog dana svakad bio čovek...
   A mladi vruskavac zeleni se po čairu i među šljivama, šumeći pokadšto svojim kitnjastim gustim granama. Njihov šum meša se sa smehom naše dece, i on nam je mnogo miliji i draži od onoga zloslutnoga šuma starog vruskavca.

Izvor

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga treća, str. 63-94, IP "Narodna prosveta", Beograd

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.