Stara ljubav
Gle, na bregu tamo gore
Ponosite stare dvore.
Al' u dvoru nikog nije,
Tu sad gavran pesme vije,
I vekovi, što sve plene,
Mirno ruše tvrde stene.
Al' kad ponoć sankom niha,
S dvora blesne svetlost tiha,
I kô nebom orô suri,
Vitez jedan dvoru juri.
Lik mu mrači sumnja ljuta,
Za mač hvata često puta,
A zvekirom snažno bije,
Kada dođe do kapije.
U tom času ozgo s dvora
Škripne krilo od prozora,
I devojka, anđô pravi,
Plašljivo se s dvora javi.
„Ljubiš li me još i sada?"
On je pita bled od jada.
A devojka stidom rudi
I baca mu cvet sa grudi.
Sad i opet mir se vrne,
I tamnina noći crne;
A za ovim slavuj poje
Najnežnije pesme svoje.
