5
Starac Janković izbavlja kćer Senjanina Ivana
Pije vino trideset Senjana
Nasrid Senja grada kamenoga,
Među njima Senjanin Ivane
Vino služi, a ne pije vina,
Meso siče, a meso ne jide,
Niti pali lule ni duhana,
Nit' besidi ljudskoga divana.
Pitalo ga trideset Senjana:
»Kapetane, od Senja Ivane,
Koja ti je cviliti nevolja?
Ali nemaš gotovine blaga,
Ali nemaš debelih volova?
Kaži pravo nako bio zdravo,
Što ne piješ vina crvenoga,
Što ne jideš mesa debeloga?«
Besidi im Ivan kapetane:
»Aj družino, draga braćo moja,
Ja imadem gotovine blaga,
A imadem debelih volova,
A kad pitaš, ja ću pravo kazat:
Ja posijah bilicu pšenicu
U našemu polju širokome,
A Bog dao, dalo lito ruke,
Pa rodila bilica pšenica;
Pa pokupi' mobu žetelica
Že pšenicu za nedilju dana.
Kada dođoh dvoru bielome,
Kad u kuli moja samohrana,
Samohrana moja Anđelija
Suze roni, a tare jagluku.
Ja upitah moje samohrane:
Šta je, ljubo, da od Boga nadeš,
Šta ga cvilis i suze prolivaš?
Progovara moja vjerna ljuba:
Kad potriba, odnesu te đavli,
Kada nije, donesu te đavli!
Došli Turci s Ogore planine,
Svu drzavu tvoju zarobili,
Bilu su ti kulu zarobili,
Odnili ti iz riznica blago,
Odveli ti Ružicu divojku;
Jao meni do Boga miloga!
Alali im nebrojeno blago,
Lako ćeš ti zadobiti blago,
Ma Ružicu zadobiti ne ćeš,
Jer će Turci poturčit' Ružicu!
Dok Ivane riči ugrabio,
Odmah se je na noge skočio,
Pa uleti u svoje odaje,
Pa oblači ruho plemenito.
Pa poleti u podrume dolnje,
Pa oprema debela dorina,
A da nije gori od đogina.
Na podrumu opremi dorma,
I poleti u visoku kulu,
U džepove žežene cekine.
Pa poside biesnog dorina,
Pa je zečki polje prihodio,
A goricu vučki i hajdučki,
Ode Ivan u turske gradove.
Hoda Ivan za godinu dana,
U gradu je konak učinio,
Za večeru dukat ostavio,
Dobar mu je konjic ološio,
Jer je dobar timar izgubio,
Povrati ga dvoru bielome.
Pa ga dođe do biele kule,
Turi konja u tople podrume,
A on ide kuli uz mostove,
Pa nasiplje nebrojeno blago,
Pa izvede maloga vrančića,
Primače ga biljutici stini
I obode niz to polje ravno,
Da ga ne bi sustignule vile.
Pa je zečki polje prihodio,
A goricu vučki i hajdučki,
Dok je doša u turske gradove.
Hoda Ivan za godinu dana:
Ruže nigdi čuti ni viditi!
Dobar mu je vranac ološio,
Jer je dobar timar izgubio,
Povrati ga dvoru bielome.
Turi konja u tople podrume,
A izleti kuli uz mostove,
Na s' oblači junačko odilje,
Pa poleti u tople podrume,
Pa.izvede maloga malina,
Nije gori od onog đogina.
Pa je zečki polje prihodio,
A goricu vučki i hajdučki.
Hoda Ivan za godinu dana:
Ruže nigdi čuti ni viditi!
Dobar mu je malin ološio,
Jer je dobar timar izgubio
Povrati ga dvoru bielomu.
Čet'ri konja u čet'ri godine,
Sva čet'ri sam konja umorio,
Obaša sam šestdeset gradova,
U svakome konak učinio,
Za večeru dukat ostavio,
Ruže nigdi čuti ni viditi!
Ja obaša sve turske gradove,
Samo nisam grada Varadina,
Oko njega Ogora planina,
Na njoj nema nego dvoja vrata,
A imade tri'est bandurica,
U svakoj je trideset Turaka,
Što čuvaju grada Varadina,
A na vratim Rajko harambaša,
Tute Rajko tvrde čuva straze.
Pa kako ću hladna piti vina
I divanit ljudskoga divana,
Kad Ružice čuti ni viditi,
Potrošio nebrojeno blago,
Sva četiri. konja umorio?! «
Besidi mu starac Jankovica:
»Deh, Ivane, hladna pij ti vina
I divani ljudskoga divana,
Lako će se starac domisliti;
Otić hoću gradu Varadinu,
Dovest ću ti Ružicu divojku!«
Odmah Ivan poče piti vina,
Pa besidi starac Jankovića:
»Ako 's ići gradu Varadinu,
Svašto radi i krivo se kuni,
A kako ćeš u Varadin ući.«
Ma se starac na noge skočio,
Te mu sluge skute ponesoše.
Ode starac dvoru bielome,
Privali se na meke dušeke,
Pa je slugam starac besidio:
»Timari mi dobroga konjica!«
Kad ujutro jutro osvanulo,
Ali se je starac pokajao,
Što je sinoć pijan besidio,
Ali voli usijati glavu,
Neg' poreći junačku besidu!
Pa ga ode u svoje odaje,
On po tursku oblači odilje,
A sluge mu konja timarile,
Doklen starac lipo s' opremio
I nasuo žeženoga zlata.
Pa poside debela dorina,
Pa ga ode niz to polje ravno.
Al' se pod njim dore pomamio,
Ne bi reka, da se je smamio;
Uprav ode gradu Varadinu.
Kad je doša gradu Varadinu,
A na vrata Rajka harambaše,
Čeka njega Rajko harambaša,
Pa ovako njemu besidio:
»Ovda puta nema Varadinu!«
Besidi mu starac Jankovića:
»Ej, bora ti, Rajko harambaša,
Al me ne znaš, al me ne poznaješ
Ta ja jesam od Glamoča grada,
Po imenu glamočki Alija,
Poša jesam gradu Varadinu,
Ne bi' l’ štogod čete sakupio,
Da ja odem na vlaške Kotare,
Ne bi' l’ štogod roblja zarobio
I odnio nebrojena blaga!«
Besidi mu Rajko harambaša:
»Pobratime, glamočki Alija,
I ja s tobom u četu ću ići,
Ne bi' l’ i ja roblja zarobio! «
Otolen se starac podigao,
I njega je Rajko propuštao,
Propuštao gradu Varadinu
Ode Janko u Varadin bili.
I ta njega mira namirila
Baš u one krčmarice mlade:
»Posestrimo, krčmarice Janjo,
Bi' li moga noćcu prinoćiti?«
Besidi mu krčmarica Janja:
»Pobratime, starac Jankovića,
Zašto ne bi noćcu prinoćio?!«
Ma joj Janko lakrdiju daje,
Da on nije starac Jankovića,
Neg' da j' onj glamočki Alija.
Besidi mu krčmarica Janja:
»Kad te, Janko, ja u glavu znadem
I do sad si u mehani bio,
U mehani hladna vina pio!«
Tada Janko riči besidio:
»Posestrimo, krčmarice Janjo,
Ej, kunem te Bogom istinitim,
Nemoj mene odavati mlada!«
Al’ mu Janja tvrdu viru daje,
Da ga mlada odavati ne će.
»Ej, bora ti, mlada krčmarice,
Je li ovdi Senjkovića Ruža?«
Al mu Janja rici besidila:
»Dušo moja, starac Jankovića,
Ej bila je Ruža Senjkovića,
Bila j' Ruža čet'ri godinice,
Ai su Ružu priprodali Turci
Za onoga kralja moskovskoga,
Za Stevana sina jedinoga,
Evo ima nedilja danaka,
A da su mi odvodili Ružu! «
Progovara starac Jankovića:
»Dušo moja, Janje krčmarice,
Kako ću ja Mosgoviji doći?«
Daje njemu svita i nauka:
»Hajd' otolen, starac Jankovića,
Kada dođes do vode Bistrice,
Tu ćeš naći Jakšića Todora
I njegovu tanenu galiju.
Jaksić ti je mili pobratime,
Lako će te Jakšić privoditi
A i tebe i tvoga konjica.
Odma' 'š doći do zemlje Mosgove!«
Kad ujutro jutro osvićalo,
Odmah se je Janko podigao,
Pa poside debela dorina,
I obode niz to polje ravno.
Kada dođe do vode Bistrice,
Viče Janko iz grla biela,
Odmah viče Jakšića Todora:
»Nu privezi mene i konjica
Platit ću ti param gotovinom!«
U Jakšića pogovora nema,
I on vozi tanenu galiju.
Kad poznade starca Jankovića,
Pa se Jankom u ruke hvatio:
»Dobro doša, mili pobratime!«
Besidi mu starac Jankovića:
»Pobratime, Jakšiću Todore,
Jesu l' ovda svati prolazili
I proveli Ružu Senjkovića? «
Besidi mu Jakšiću Todore:
»Jesu, brate, svati prohodili
I proveli Ružu Senjkovica! «
Kad priveze starca Jankovića,
Uze Janko tanenu galiju,
Pa priveza Jakšića Todora,
I priveza tanenu galiju.
Pa obode niz to polje ravno,
Uprav ode kralju moskovskome.
Al ga nitko ugledao nije,
Ugleda ga Ruža Senjkovića,
U bostunu zalivajuć cviće.
A s njome je Bezija za'vica.
Kada Ruža poznala je Janka,
Tada se je gro'tom osminula.
Besidi joj Bezija divojka:
»Ej, bora ti, Ružo Senjkovića,
Evo ima nedilja danaka,
Da si ovdi, Ružo, dolazila,
Ej zubom se nisi osminula:
A što si se sada osminula?«
Al joj Ruža lakrdiju daje:
»Kad sam bila na našem Kotaru,
'Vako cviće zalivala nisam,
Neg' srebrenim perom polivala!«
U to doba starac Jankovića.
Ma se skoči Ruža dievojka,
Pa pod Jankom konja uhvatila,
Konja prima, za zdravlje se pita.
Progovara starac Jankovića:
»A gdi ti je moskovskije kralju?«
Besidi mu Ruža Senjkovića:
»Otišli su ka Ružici crkvi,
Sa Stevanom sinom jedinijem,
A da će se Bogu pomoliti,
A da mene hoće privinčati.«
Dočim Janko riči razumio,
Uđe Janko u visoku kulu,
Robi, nosi, što mu je i drago,
A prihvati Senjkovića Ružu,
Pa je baci za se na konjica,
A Beziji riči besidio:
»Ej, bora ti, Bezija divojko,
Kaži svome ostarjelom babi,
Da ja jesam starac Jankovića,
Da odveo Ružu Senjkovića,
Da ga ne bi hator ostanuo
Neka ide meni na megdane!«
Pa obode pod sobom dorina,
I tu ga je Janko nahodio,
Pa ga dođe Jakšiću Todoru,
Baš gdi ga je Janko prikovao.
Onda njega Janko odrišio.
I priveza svojega dorina,.
Maši s' Janko u svoje džepove,
Izvadi mu triest madžarija:
»Eto, pobro, Jakšiću Todore!«
Pa ga dođe gradu Varadinu.
Kada uđe u krsnu mehanu,
Janko se, je ponapio vina,
I obode debela dorina,
A za njime Senjkovića Ruža,
Pa ga dođe Rajki harambaši.
Ali se je Rajko ositio,
Pa je Janku riči besidio:
»Kozo jedna, starac Jankovića,
Sam ti ovda prolaziti ne ćes!«
Odmah Janko ćordu povadio,
A Rajko je svoju povadio,
Potraše se na briedke ćorde,
Briedkinje obe izlomiše;
Ćapiše se zlatnim šestopercem,
Šestoperca zlatna izlomiše;
Ćapiše se kopljem ubojitim,
Ubojita oba izlomiše;
Skočiše se na travu rudinu,
Ćapiše se po pleći junačke,
Gonjaju se dva biela sata,
Obama im muka dodijala,
Oba jesu pinom zapinili.
A besidi starac Jankovića:
»Ej, bora ti, Ružo Senjkovića,
Ol’ pomozi meni, ol’ Turčinu!«
Kad to čuje Ruža Senjkovića,
Dokopa se ulomak od ćorde,
Pa ga tuče Rajka harambašu,
Na njem triest rana učinila,
Al to Rajko haje i ne haje.
Prisiče mu svitnjak na čakširu,
Padoše mu gaće niz kolina,
Tada Janko s njime u ledinu.
Dodade mu Senjkovića Ruža,
Dodade mu ulomak od ćorde,
Pa zamahnu starac Jankovića,
Pa Turčina bio razparao.
Siđe Janko, da ć' se odmoriti
I hladna se vina ponapiti,
Služi vino Ruža dievojka.
Kako koju čašu izpijao,
Sve Ružica brke raztirala.
Kad se starac bio odmorio
I hladna se vina ponapio,
Dokopa se konja golemoga,
Pa se baci konju na ramena,
A Ružica poside dorina.
Pa ga viče iza svega glasa:
»Haj'te, Turci, meni na megdana!
Nuder vidi starca Jankovića,
Nemoj reći, da sam prevario,
Neg' hajdete meni na megdane!«
Turci leže kano i poklani.
Otolen se starac podigao,
Pa ga ode k Senju kamenome
I odvede Ružicu divojku.
Pa je dade Senjanin Ivanu,
Te ovako Ivan govorio:
»Dušo draga, starac Jankovića,
Evo tebi nebrojena blaga,
Uzmi, Janko. koliko ti drago!
'I evo ti Ružica divojka
Za sestrića malen Marijana!«
