Srpsko brodarstvo
| Srpsko brodarstvo Pisac: Branislav Nušić |
Još početkom prošloga veka doselio se stari German iz Blaca, iz Makedonije, i otvorio je na Savi hlebarsku radlju, tamo gde je docnije, 1853. godine, nazidana velika "đumrukana" koja i sad kao takva služi. Jedan od sinova njegovih, Janaćko, bio je, vele, neobično okretan i bistar, te je i samom knezu Milošu pao u oči i on ga uzeo za momka, upotrebljujući ga naročito za kupovinu i preprodaju svinja. Iz njega se razvi trgovac neobična dara, te se, udružen sa svojim bratom, naglo obogati. To je znamenita beogradska bankarska firma Braća Germani, koji su se sa odlaskom knez-Miloševim i sami odselili u Rumuniju, gde i danas postoji firma pod tim imenom.
Jedan od njih, baš taj Janaćko koji je pomenut, bio je i kneževski zet. On je uzeo za ženu Simku, kćer gospodara Jevrema Obrenovića. Gospodar Jevrem je imao dve kćeri, bliznakinje, Jelku i Simku. Jelka se udala za zemunskog pivara Konstantina Hadiju a Simka za Janaćka Germana, bankara.
Braća Germani su imali neobično razvijene trgovinske veze, naročito sa Vlaškom i Turskom. Oni su dovozili i so iz Vlaške a radili su i sve ostale poslove. Izvesno, ta razgranatost trgovine furundžijinih sinova i kneževskih zetova i mamila ih je da grade sami svoju Lađu koja bi plovila sve do ušća Dunava a po potrebi se spuštala i Crnim morem do Varne i Carigrada.
I, odista, oni počnu januara meseca 1840. Godine graditi jednu takvu morsku lađu i to u Brzoj Palanci, zato što su sekli drva iz tamošnjih šuma. Dovedeni su naročiti majstori iz Carigrada koji su gradili lađu i radilo se na njoj dve pune zime i jedio leto. Jedva je krajem marta 1842. godine lađa dovršena.
Lađa je bila "brik" (sa dve katarke), imala je 16 šuha visine, 27 širine i 72 šuha dužine. Mogla je poneti 300.000 oka. No, što je najglavnije, ona je građena tako da može, u slučaju potrebe, Srbiji i kao ratna lađa poslužiti te je određeno da bi se na njoj moglo osamnaest topova smestiti. To bi, dakle, bila prva srpska ubojna lađa, „dobrovoljna trgovačka flota“. Stoga su braća Germani i dali ovoj lađi ime "Knez Mihailo", a sam knez, pod čijim će imenom ona po moru ploviti, poklonio joj je srpski barjak, pod kojim će ploviti.
Desetog aprila 1842. godine izvršeno je svečano osvećenje lađe a zatim je ona "toržestveno bačena" u Dunav, odakle je lagano spuštena u Galac gde su joj kupljena jedrila, konopci i sav ostali jedik potreban jednoj lađi koja će ploviti morem.
Krajem aprila 1842. godine uplovila je srpska lađa pod imenom "Knez Mihailo" i pod srpskim barjakom u Crno more.
"Novine srpske", koje beleže taj važan događaj, vele ovako: "Ovo, istina, nije prva morska lađa koja je od drveta iz srpskih šuma načinjena, ali je ona prva od našeg drveta načinjena koja će sa srpskim barjakom po moru putovati".
Posle braće Germana gospodar velikoga brodovlja je kod nas major Miša Anastasijević. Njegovo brodovlje bilo je namenjeno donjem Dunavu ali je ipak jednom, prilikom velike vode, doplovilo i do Beograda. Taj veliki događaj u istoriji srpskoga brodarstva desio se 25. aprila 1850. godine. Tadanje "Novine srpske" ovako opisuju sam događaj: "Kao čudo neviđeno javiše se ovde pod Beogradom trgovački brodovi (galije) g. majora Miše Anastasijevića.
Dojako nisu oko nas plovili, budući da im je put tek donjim Dunavom i morem, no ulučivši ovom prilikom veliku vodu, dođoše sa razvijenim vetrilima i zastavama narodnim i pod našu varoš. Želeo je g. major Miša Anastasijević da se ovaj slučaj kao neki spomen pristojno proslavi, zato i dade tri najveća broda na sredinu Save upored izvesti, na njima narodne zastave razviti, ladovite šatore razapeti te i zgotovivši gospodsku užinu, pozvao je na ovu mnogočislene goste od građanstva našega svakoga reda i čina".
Razume se da je bilo zdravica a sam je domaćin major Miša tom prilikom poveo kolo "u koje teško da je koji od gostiju propustio uhvatiti se i spomena radi na "srbskom brodu poigrati".
Iako su ovo prvi nagoveštaji brodarstva u nas, ipak se kao najvažniji datum ima smatrati 15. Jul 1861. godine. Tada je država, posle dugih premišljanja, odlučila da kupi jedan parobrod i četiri šlepa. To je onaj naš "Deligrad" kojim smo se mi, u svoje doba, toliko ponosili.
Izvori
[uredi]- Branislav Nušić, Iz poluprošlosti,1935.,Beograd.