Srpske škole 1718–1739 2.2

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
SRPSKE ŠKOLE 1718–1739
Pisac: Radoslav Grujić


PERIOD DRUGI
(1718–1726 god.)
II.
Škole; školske zgrade; učitelji; učiteljski pomoćnici; školski nadzornici; učenici; metod i sredstva nastave u školi; rezultati nastave

Škole. — Prva rusko-slovenska osnovna škola otvorena je u Srem. Karlovcima 1. oktobra 1726. god. Naime: čim se je Suvorov oporavio od bolesti, izrazio je nekoliko puta želju, mitropolitovu namesniku u Karlovcima, protosinđelu Vasiliju Dimitrijeviću, da bi rado u Beograd prešao i tamo školu otvorio. Vasilije izvestio je o toj želji mitropolita Mojsija, koji se u to doba u Aradu, a zatim u Budimu nalazio. I mitropolit 1. oktobra 1726. god. odgovori protosinđelu, da bi njemu istina milije bilo, da Suvorov ostane u Karlovcima, no kad mu je želja za Beogradom, neće mu volje kvariti i već je pisao namesniku svome u Beogradu, vladici dalmatinskom Stevanu Ljubibratiću, da se sporazume sa Suvorovom i sve što je potrebno nabavi.

No međutim 9. oktobra i. god. piše i sam Maksim mitropolitu, kako je sa ženom i celom porodicom svojom nedavno bio u Beogradu i tom prilikom pregledao stari dvor mitropolitov, ali mu se nije svideo za život podesan, te je odlučio, da se nastani u malenoj kući, u kojoj je pređe stanovala mati mitropolitova. On je, veli, naumio bio, da se već krajem septembra tamo preseli i 1. oktobra svečano, sa molabnim u crkvi pjenijem, udari temelj i početak „serboslavenskihъ školъ učenїю“, — da bi te škole posvećene Pokrovu Presv. Bogorodice uvek ostale nepokolebljive pod zaštitom Majke Božje. Ali, kada je već video da mitropolitova dozvola za preseljenje u Beograd nikako ne stiže, te da će morati ostati u Karlovcima, tada je odlučio da u Karlovcima školu otvori. Svoju nameru rekao je proti karlovačkom Živanu Crnogorcu i protosinđelu Vasiliju „ѩkѡ pervonačalstvȣющыmъ vъ Karlovcѣ gospodamъ i vašegѡ preosvящenstva zѣlѡ vѣrnыmъ i dobroželatelnыmъ ministromъ“ i umolio ih, da mu nađu dva-tri dečka, s kojima bi 1. oktobra mogao otpočeti školski rad. Nu oni, ostavši da razmisle o tome, ne odgovoriše mu ništa do toga dana. I Suvorov se ironično domišlja, da oni ovaj predlog njegov „ѧkѡ prezѣlnїi račitelїe učenїя, za nepotrebnый vmѣnыvše.....“

Najposle, kako podsmešljivo veli Maksim: „slovesnѣйšїй i iskȣsnѣйšїй otecь“ protosinđel odgovorio mu je, na njegovo ponovno pitanje, da on to ne sme učiniti bez dozvole mitropolitove. „Ѡle čudese!“ — kliče Suvorov, da se bez volje pretpostavljenoga ne sme ni dobro delo učiniti.....

Za tim Suvorov nastavlja, izveštavajući mitropolita, kako je onda potajno pozvao protu u svoju kuću i tu ga umolio, da otpoji prizivanje sv. Duha radi njegove kćeri, koja će od toga dana početi učiti se. Prota ga je tada zamolio, da pri tom molapstviju učestvuje i njegov mlađi sin i Petar, brat crkvenoga sina, te da se i oni počnu učiti zajedno sa kćerkom Maksimovom. On je — veli — na to dragovoljno pristao, i sada se uči samo protin, jer brat crkvenoga sina nema Bukvara, s Tumačenjem Desetoslovlja. — Stoga moli mitropolita, da blagoslovi njegov započeti rad i odredi kakovu zgodnu sobu, u koju će se učenici skupljati na nauku, te da se za tu sobu nabave i svi za školu potrebni rekviziti; a za vreme dok se to ne učini dozvolio je Maksim, da učenici dolaze u njegov stan, — no to neće biti dugo moguće, kad se broj učenika poveća.

Tako je eto otpočet rad školski u Karlovcima i udaren temelj rusko-slovenskim školama u srpskom narodu! — Mitropolit Mojsije odobrio je ovaj postupak Suvorovljev, i u pismu svome od 22. oktobra i. g., svome namesniku protosinđelu Vasiliju, ukorio je ovog, što nije učinio po volji Suvorovljevoj, u pogledu molapstvija za prizivanje sv. Duha na početku školskog rada; a ujedno s pohvalom ističe postpupak Suvorovljev, što je novoosnovanu školu stavio pod patronstvo Pokrova Presv. Bogorodice. Nu mitropolit i sada nije bio još sasvim odlučan, dali da se taj započeti školski rad nastavi u Karlovcima, ili da se učini po želji Suvorovljevoj i za centar prosvetnog rada već sada izabere Beograd. Stoga on i veli u istom pismu; ali i ako bih ja radije imao da Suvorov ostane u Karlovcima „paki ne bȣdemo єmȣ za nepovѡlno čto položiti“, jer u Karlovcima neće biti moguće zadovoljiti svim zahtevima njegovim „po dostѡinstvȣ;“ a „ih’ milostь (tako mitropolit tituliše Suvorova!)“ u prvom redu traži posebnu i podesnu sobu za učenike — što je vrlo teško u Karlovcima naći. Isto tako teško mu je naći čoveka da ga poslužuje, konja za slugu, te kola i konje za šetnju — pa još pored toga davati mu, kadgod ustreba, sve potrebno posuđe za kuću i školu. Zato — veli mitropolit — ako bi Suvorov u Karlovcima ostao, neka se protosinđel, sa predstavnicima građana karlovačkih, dogovori kako da mu se sve što treba učini; a ako vidi da je tu nemoguće sve njegove zahteve kako treba ispuniti, „nemoйte čto da mȣ sȣprotivno iliti nepovolno ȣčinite,“ nego neka se za neko vreme preseli u Beograd, pošto će se tamo mnogo lakše moći po volji mu učiniti.....

Međutim je i Suvorov 12. oktobra i. g. pisao mitropolitu: kako je doznao od protosinđela, da je želja mitropolitova da u Karlovcima školu nastavi, a čuo je da i ostali narodni prvaci isto to misle i žele, pa se stoga pokorava opštoj želji i već je izvestio vladiku Stevana Ljubibratića, da u Beograd za njega ništa ne sprema.

No Suvorov ne beše iskren čovek, pa i ako je ovako pisao mitropolitu drukčije je mislio i neprestano nastojao, da ga u Beograd presele. Mitropolit naime piše iz Pešte 8. novembra i. g., protosinđelu svome u Karlovce, da mu je i opet Suvorov pisao i pita ga — gde da se nastani? On mu je — veli — odgovorio, da mu za sada ne može naći treću sobu, gde bi se učenici skupljali, a ne može ni isterati porodicu arhimandritovu iz kuće koju Suvorov misli, nego neka se strpi sa ono drugom sobom i preko zime ostane u Karlovcima, a kada se povrati on iz Pešte, nastojaće da sve u bolji red dovede. U slučaju da Suvorov ostane u Karlovcima naređuje mitropolit protosinđelu, da mu sve po želji učini, kao što je već i pre pisao; pisao je — veli — i vladici Stevanu u Beograd, da pošalje Suvorovu 10 Bukvara, ako ostane u Karlovcima; a ako Suvorov preseli se u Beograd, tada neka se prota Živko postara gde će naći stan i hranu za svoga sina, te neka ga odvede tamo da se uči: isto to neka urade i drugi gospodari koji imaju doraslu decu za nauku.., — no o svemu tome saznaće protosinđel opširnije od egzarha Maksima Ratkovića i arhiđakona Andreja Atanasijevića.

Posle nekoliko dana piše mitropolit ponovo protosinđelu i srdito dodaje: „Čto namъ paki pišete za gospodina Maksima Suvorova; mi єsmo dosta za nego pisali i sadь ѡstalяmo nemȣ na proizvolenїe; kako i gde ѡnь izvoli, neka se vamesti...“

Tako je eto protekla cela 1726. g., bez ikakvog stvarnog rada u novoj otvorenoj školi u Karlovcima, jer je do januara 1727. g. nakupilo se samo sedmoro dece, a i s njima je Suvorov vrlo malo radio, jer je sve vreme nezadovoljan bio i neprestano težio da se u Beograd preseli. — Ovo mu je najposle i pošlo za rukom, te preselivši se u Beograd otvori 2. februara 1727. g. u mitropolitovom domu školu, koja je nekako tavorila do 8. septembra i. g. Tada bi školski rad prekinut, a deca puštena kući, radi berbe po vinogradima.

U beogradskoj školi radio je Suvorov samo 4 meseca, te je onda predao bratu svome Petru, a on je polovicom juna i. g. otišao u Beč mitropolitu i tamo ostao sve do 12 oktobra i. g.

Za sve vreme boravka svoga u Beogradu bio je Maksim neprestano na ratnoj nozi, skoro sa svima predstavnicima narodnim i dvorskim kaluđerima, te razume se, da pri takovim prilikama nije moglo biti prava i ozbiljna rada u njegovoj školi.

U beogradsku školu skupilo se u početku do 50 učenika, koji su većinom znali čitati, te ih je Suvorov sa svojim bratom samo vežbao u čitanju i ruskom izgovaranju, učeći ih ujedno deset Božjih Zapovedi, s kratkim tumačenjem. No ni ti učenici nisu svi do kraja ostali; većina ih je napustila školu Suvorovljevu i razbegla se svojim starim srpsko-slovenskim učiteljima. Suvorov je pred ruskim sv. Sinodom za ovo pravdao se time, što su tobože stari srpski učitelji, potpomognuti jednim delom sveštenstva, podbunjivali roditelje dečje protiv njega govoreći: „Zašto da vaša deca uče kod Moskova deset Zapovedi Božjih, što se u crkvi ne čita, kad i naše vladike toga ne znaju; a mi ćemo ih naučiti onome, što se svaki dan u crkvi čita, tj. slava tebje Bože naš, s trisvetim i t. d.“ A međutim je baš on lično najviše kriv bio, što su učenici napuštali njegovu školu i vraćali se svojim starim „mešterima“ i „daskalima“...

O nemaru i nehatu Suvorovljevu, za školu, sigurno je mitropolit Mojsije dobro informiran bio, od svojih doglavnika iz Beograda, pa je zato, — kada je Suvorov u Beč došao i tu izmamio od njega znatnu sumu novaca, — pismeno opomenuo ga na dužnost njegovu u jednom aktu, kojim mu oprašta sve dotadašnje dugove i obavezuje se u buduće davati 200 for. godišnje pripomoći, dok plata i povišica iz Rusije ne stigne. Na kraju toga akta, koji je datiran u Beču 1. oktobra 1727. g. mitropolit poziva Suvorova, da sa tim zadovoljan bude, i da vъ naȣčenіi ȣčenikovъ slavenskomȣ i latinskomȣ яzikȣ tщanїi ȣsrdnѡ prilagaete i ѡ njih, libѡ kakova čina pola i vazrasta ȣčenici bili bi, popečenїe da imate nositi“...

Tu u Beču, mora da je još i sporazum učinjen, da se Maksim ponovo preseli u Karlovce i tamo što bolje uredi školu, pošto je i onako, u skoro, imao se u Beogradu razoriti dvor mitropolitov — radi fortifikacije.

Maksim je, na povratku svome iz Beča, 13. oktobra 1727 g. stigao u Peštu i odatle 14. oktobra izvestio mitropolita, da je pohodio zeta i sestru njegovu i poručeno isporučio. A 28. okt. piše mu drugo pismo iz Beograda, da je 25 i. m. sretno stigao i sve domaće zdrave našao, osim žene, koja mu je 24 i. m. rodila već drugu ćerku — Ljudmilu. Pošto mu je žena slaba i ne može iz postelje mora je sam dvoriti, jer nema dobre posluge, pa stoga moli mitropolita da mu ne zameri, što ne može odmah, po želji njegovoj preseliti se u Karlovce i tamo školu otpočeti; ali čim mu žena ozdravi odmah će sve domaće i školske stvari dati prevesti u Karlovce, te će se što bolje bude mogao postarati, da se što pre otpočne redovan i pravilan školski rad.

Međutim je mitropolit Mojsije 18. oktobra i. g. u Beču sastavio naročiti proglas na episkope i prvake narodne, u kome im saopštava kako misli da uredi niže i više: slovenske, latinske i grčke škole u Beogradu, — a za sada im je samo temelj udario u Karlovcima. u tom proglasu pozvao je on ujedno sve episkope, manastire, opštine i roditelje, da odaberu najsposobniju decu i što pre pošalju ih u Karlovce. — I već novembra meseca i. g. skupio se u Karlovcima veliki broj odrasle dece, sa sviju strana prostrane Beogradsko-Karlovačke Mitropolije, očekujući Suvorova da dođe iz Beograda i otpočne školu; a Suvorov je stigao u Karlovce početkom decembra i 11–og dana toga meseca 1727 g. ponovo je otvorio rusko-slovensku osnovnu školu, koja sad više nije prestajala, nego je produžila i razvijala svoj život i posle konačnog odlaska Suvorovljeva iz Karlovaca u Beč i natrag u Rusiju.

Tako eto poče u Karlovcima sistematski rad u školi, koja — i pored mnogih slabih strana prvog redovnog učitelja, — ipak dade za nekoliko godina Srpskom Narodu priličan broj dosta spremnih, za ono doba, učiteljskih snaga. Ti novi učitelji otvoriše odmah nove škole rusko-slovenskog pravca, prvo po svim većim mestima u našem narodu, a za tim zađoše i u manja mesta i manastire, te i odande postepeno istisnuše stare vekovne srpsko-slovenske škole.

— Još u ovom periodu, za bavljenja Suvorovljeva u karlovačkoj školi, znamo, da je brat Maksimov — Petar Terenćevič — osnovao rusko-slovensku osnovnu školu u Aradu, oko 1729 godine; a učenik Suvorovljev, jeromonah Vasilije, osnova nešto kasnije, oko 1733 g., takovu školu u Valjevu, — u rezidenciji valjevskog episkopa Dositeja Nikolića. U isto doba biće, da su drugi učenici Suvorovljevi osnovali slične škole po Beogradu, Požarevcu, Majdanpeku i dr. mestima, jer iz egzarhijskih izveštaja od 1733—1736 godine razabiremo, da su u tim mestima u to doba, a neko vreme i pre toga, postajale već rusko-slovenske škole, uporedo sa srpsko-slovenskim, ili same na mesto ovih.

Školske zgrade. — I zgrade u kojima su smeštene bile prve redovne rusko-slovenske škole nisu bile ništa bolje od onih zgrada, u kojima behu srpsko-slovenske škole. Tako imamo nekoliko podataka, koji nam donekle iznose sliku zgrade glavne Suvorovljeve ruske škole u Karlovcima.

Kad se je Suvorov krajem 1727. god. povratio u Karlovce, da tu osnuje redovnu rusku školu, pored njegovog pređašnjeg stana, u koji se i sada smesti, dograđene behu dve sobe kao školske prostorije. I u te dve sobice beše smešteno do 124 — većinom odraslih đaka, a nije bilo dovoljno klupa, da svi učenici pri obučavanju mogu sedeti, te su mnogi za celo vreme obučavanja prestojali ili po zemlji sedeli. Tek pod jesen 1728. god. Suvorov se dogovori sa svojim učenicima, koji skupiše između sebe izvesnu sumu novaca, pa od dve sobice načiniše jednu prostraniju, i dadoše načiniti potreban broj klupa i posebnu katedru za učitelja, — te tako dobi ta prostorija bar školski izgled. Račun o izdatku ovom na popravak škole podneo je Suvorov mitropolitu 29. novembra i. god., i već 4. decembra potvrđuje svojom rukom, da mu je sav taj izdatak, koji je iznosio 80 for. i 14½ nov., tačno podmiren. — Po tome dakle nisu istiniti ni u ovoj stvari navodi Suvorovljevi, u njegovom izveštaju ruskom Sv. Sinodu, da mu je mitropolit tek mnogo kasnije ovaj trošak podmirio.

O školskim praznicima 1728 god. kupio je mitropolit još jednu kuću za Suvorovljevu školu. Iz pisma mitropolitova protosinđelu Vasiliju, od 30. avgusta 1728 god., saznajemo, da to beše kuća nekoga Jovana, unuka jednog pokojnog arhimandrita. Vlasnik te kuće — po želji mitropolitovoj — pristao je da proda tu kuću i primio je za nju 150 for., kao što su varoški gospodari procenili. Mitropolit je odredio, da se u toj kući drži „Mala škola“, u kojoj je već od 1. oktobra i. g. brat Maksimov — Petar Suvorov — počeo učiti decu čitati i pisati, prema naročitoj pogodbi sa mitropolitom; a u prvoj zgradi ostali su stariji učenici, koje je Maksim obučavao već u gramatici.

Ova druga školska zgrada morala je vrlo jadno izgledati, kada je Maksim, doznavši, da će u toj kući biti „Mala škola“ zamolio mitropolita 25. septembra 1728 god., da dade krov te kuće izmeniti i pokriti daskom, jer je vrlo nizak i od trske, pa se boji: „da vъ dolgonoщїe mnѣ nemoguщu čuvati, dѣti ne zapalяtъ trostїe“. I mitropolit je zbilja odmah naredio da se obe škole poprave, te 24. okt. i. g. piše iz Temišvara svome protosinđelu Vasiliju i poziva ga, da ga što pre izvesti šta je do sada učinjeno sa popravljanjem školskih zgrada.

Obe ove školske zgrade nalazile su se u neposrednoj blizini jedna do druge, i to u vorosovačkom sokaku, nešto više od današnje karlovačke gimnazije, te im je dvorište dopiralo do potoka. Stoga je Suvorov, u podnesku svom od 25. septembra 1728. godine, molio mitropolita i ovo: „dvorъ vesь otъ potoka da zagraditsя daskami: vse bo staroe ogroždanїe obvalilosя, i takožde kъ potoku dolžno načiniti ne edinъ nužnikъ. Takožde meždu dvoromъ i ogradomъ pregraditi, da mogu čto posѣяti“. — Tom prilikom Suvorov je još tražio, da mu se dade školski poslužitelj, koji bi školu čuvao, drva cepao, vodu nosio, škole zagrevao i ostale potrebe obavljao, te da se za školu nabave drva i bure za vodu sa železnim obručima, levkom i nalivalom. A pošto ima mnogo školskih potreba, za koje nije moguće svaki čas dosađivati mitropolitu, niti njegovim zamenicima, to Suvorov najposle predlaže: da se ustanovi školska blagajna, pod upravom školskog ekonoma.

Mitropolit je svom dušom sklon bio napretku školskom, pa povodom ovim, i ako je okupiran bio premnogim narodnim poslovima, piše iz Temišvara 15. oktobra i. g. svome protosinđelu u Karlovce, da se odmah postara za drva i dade odvesti 10 hvati Suvorovu, a 5 kod novopopravljene škole desetoslovaca. Uz to mu još nalaže, da izvrši već pređe izdanu naredbu i najmi čoveka, koji će obe škole („Єdnȣ i drȣgȣ stranȣ“) posluživati, peći ložiti, prostorije školske čistiti i čuvati, te i sve ostale potrebne poslove obavljati. A što se tiče drva neka se malo postaraju i učenici, te koji su imućniji i mogu, neka dovezu po jedna ili dvoja kola; no u siromašne neka nipošto ne dira. — ma da je to samo „mala rabota“.

Iz ovih, a i drugih, podataka jasno se vidi, da se Suvorov ozbiljno starao o priličnom uređenju školskih zgrada i prostorija, kao i za sve ostale materijalne školske potrebe. Ali je sa uređenjem vrlo teško išlo, pored sve žive želje mitropolitove da se škole u svakom pogledu što bolje urede; jer baš u to doba vodio je mitropolit Mojsije, i predstavnici narodni s njime, skoro očajnu borbu sa silom austrijskih vlasti, koje počeše ne samo krnjiti, nego i uništavati srpske narodne privilegije. Ta borba apsorbovala je tada u sebe skoro svu pažnju i sve sile mitropolitove i narodne, te je mitropolit jedva i dospeo — kada se koji put iz Beča, na kratko vreme, među svoje povratio — da pogleda, pregleda, uputi i naredi, kako da se urede odnosne spoljašnje i unutrašnje potrebe školske. — Stoga je možda, između ostalog opravdana tužba Suvorovljeva ruskom Sv. Sinodu od 21. decembra 1729. g.: „...no otъnelѣže vъ Karlovcѣ esmъ, kromѣ eže učiti i školы ustroяti, ponuždenъ я bыti dvornikъ dvora školnago, i domu–vladыka školъ na vsяkїй denь samъ zatvarяя i otvarяonыяonыя;“ — u koliko možda i opet nije njegov temperamenat bio uzrok, da do posluge nije mogao doći.

No jedno zaista stoji, a to je, da je samo jedan deo Suvorovljevih predloga, o uređenju škola ostvaren i izveden u ovom periodu, — i ako je, kao što videsmo, mitropolit Mojsije vrlo rado primio svaki predlog Suvorovljev i osobito mu sklon bio. Uzrok tome behu, s jedne strane, one teške prilike mitropolitove i narodne u opšte, a s druge opet strane mnogo je tome bio kriv i protosinđel, i namesnik mitropolitov, potonji vladika budimski, Vasilije Dimitrijević. On je bio veliki protivnik Suvorovljeve škole, a kanda i škola u opšte, — kao što ćemo kasnije videti, — te mnogim nalozima mitropolitovim nije ni udovoljio, ili ih je samo nemarno i površno ispunio, tek da zbaci odgovornost s vrata.

Učitelji. — Do 1731. g., dakle do kraja ovog perioda, behu rusko-slovenski učitelji, samo dva brata Suvorova — Maksim i Petar; a u njihovom školskom radu pomagahu ih naročiti pomoćnici — najbolji njihovi učenici Srbi.

Braća Suvorovi behu deca malog posednika, dvoranina iz Kozlova, koji je u Kozlovu imao svoju kuću i zemljište sa nekoliko kmetova. — Maksim je učio slovensko-latinsku školu u Moskvi i došao do razreda poetike 1716 god. Tada bi, — kao prepisivač Ivana Voejkova, studenta filozofije, koji je imao zadatak da prevede neke rečnike s nemačkoga, — poslat u Prag, s prefektom Moskovske Sloveno-Latinske Akademije Teofilom Krolikom. U tom svojstvu ostao je Maksim, kod Voejkova u Pragu, sve do smrti ovoga 1720. g., a zatim je sam nastavio započeto prevađenje i ujedno „slušalъ i pisalъ kursъ trilѣtneй filosofіi sъ kolяteralnыmi lekcіяmi“.

Za vreme bavljenja Suvorovljeva u Pragu umro mu je otac u Kozlovu, a kasnije kad je već bio u Karlovcima umrla mu je i mati, imanje propalo, a kuća izgorela, te tako on i brat mu ostadoše bez igde ičega.

Maksim se je još u Pragu 1718 g. oženio jednom Čehinjom rimokatolikinjom, koju je preveo na pravoslavlje tek pred polazak svoj među Srbe; a posle smrti očeve morao se je starati i za svoga mlađeg brata Petra, koji se tada učio u sloveno-latinskim moskovskim školama „sъ kormovыmъ Єgo imperatorskago Veličesta žalovanіemъ“.

O Petru samo toliko znamo, da je i on došao s bratom u Karlovce, te tu i u Beograd pomagao Maksimu u školskom radu. Kasnije, za školsku godinu 1728/9., najmio ga je mitropolit Mojsije za samostalnog učitelja „desяtoslovщikovъ i azbučnikovъ — vъ osoblivoй hraminѣ“. Za tim je dve godine proveo kao učitelj novoosnovane rusko-slovenske škole u Aradu, kod potonjeg znamenitog mitropolita Vićentija Jovanovića, a 1732. god. povratio se u Rusiju.

— Novembra 1720 god. bi Maksim Suvorov iz Praga poslat u Beč, izvanrednom ruskom poslaniku pri carskom dvoru, general-majoru Pavlu Jagužinskom, da dovede u red njegove poslaničke račune; a juna 1721. godine povrati se u Petrograd. — Tu je, pre svega, upućen, da prevedene sveske nekog nemačkog „Leksikona“, od pokojnoga Voejkova, preda Sv. Sinodu, a za tim da tamo potraži mesto sebi. Sveti Sinod mu 23. avgusta i. g. dade mesto u svojoj štampariji, u svojstvu najglavnijeg informatora i prevodioca, sa platom od 300 rubalja na godinu. Šta je tu Suvorov prevodio nije nam poznato, ali nema sumnje, da su njega smatrali za jednog od najboljih prevodilaca, jer ga je Sinod osobito cenio. — Naime: kad je Suvorov 1722 g. silno oboleo od glavobolje i astme, a nije imao čime da se leči, zamolio je Sv. Sinod, da mu dozvoli koristiti se „državnim medikamentima iz Anatomije“. I Sv. Sinod ne samo da mu je „za priležnыe ego trudы“ dozvolio lečiti se u bolnici, na trošak državni, nego je još naročito naredio vrsnom lečniku Bidlu, da „vo uvračevanїi ego priležitь emu, яko potrebnomu svяtѣйšago Sinoda služitelю, so userdїemъ.“

Nema sumnje da je Maksim vrlo dobro znao nemački, te je zato, na molbu Kancelarije tajnih državnih poslova, početkom decembra 1723 g. i poslat bio tamo „radi pregleda“ nekih pisama na nemačkom jeziku. Šiljući Maksima Dvorskoj Tajnoj Kancelariji moli je Sv. Sinod da Suvorova odmah na svoje mesto pošalje, čim tamo svrši nužne poslove. — U opšte, Suvorov je vredio zaista kao vrlo dobra snaga u prevodničkoj kancelariji, te je stoga, — kada je ta kancelarija predana pod neposredni nadzor sinodalnom savetniku, arhimandritu čudovskog manastira, Teofilu Kloriku, — samo Suvorov i još jedan prevodilac, Konstantin Rozenblut, koji je učio škole u Parizu, imao po 300 rubalja plate na godinu; dok su ostali, i ako su svršili škole na Zapadu, imali godišnje samo 50 rubalja i „15 яfteй hlѣba“, — što je činilo svega tek oko 157 rubalja.

U opšte, iz svih podataka, koji su nam na raspoloženju, izlazi jasno, da je Maksim Suvorov bio spreman čovek, a osobito to, da je Sv. Sinodu, kao prevodilac, bio od velike koristi; a uz to, on je donekle već bio upoznat sa stanjem i prilikama života austrijskih Slovena, — jer je proveo nekoliko godina u Pragu i Beču, — te bi zaista bio vrlo zgodna ličnost za reformatora srpskih škola, samo da mu je temperamenat bio podesniji.

— Spomenuli smo već, kako je Suvorov pokazao osobitu volju, da pođe među Srbe i svojski se lati poverena mu posla; znamo za njegove pregovore sa Sv. Sinodom, da otkupi od njega strane knjige i dade mu školske knjige i livena slova ruske azbuke; pa znamo i to, da mu Sv. Sinod nije udovoljio toj želji, te se morao sam dovijati kako će prikupiti što više potrebnih mu sredstava za osnivanje i razvijanje redovnih škola u Srpskom Narodu.... Ali, kad je došao u Srpski Narod, nije se ni iz daleka u novim prilikama znao naći, nego je neobično brzo izgubio svako oduševljenje za školski rad — da nam izgleda, kao da nikad i nije imao pravog oduševljenja, nego da su ga samo sebični interesi — nada na ugledan položaj i obogaćenje — doveli za reformatora srpskih škola.

Za celo vreme svoga bavljenja među Srbima Suvorov se je neprestano tužio ruskom Sv. Sinodu, da je u velikoj materijalnoj oskudici, i ako mu je mitropolit Mojsije dao stan, sa dve i tri sobe, te sve životne namirnice, da se ni za šta nije morao brinuti; a uz to mu još i u novcu svake godine po 200—400 forinti davao, — što je za ono doba značilo mnogo. No Suvorovu sve to nije bilo dosta, — njegove su želje mnogo veće bile, te je doskora nasrtljivošću svojom skoro svima narodnim prvacima, a naročito mitropolitovim dvorskim kaluđerima, dosadio tako, da već ne htedoše ni mitropolitove naloge ispunjavati, kad se ticalo Suvorova. — Nekoliko odlomaka iz pisama Maksimovih i mitropolitovih, najbolje će nam ilustrovati celo ovo stanje i najvernije okarakterisati Suvorova i njegov rad.

— Već nam je poznato, da je Maksim čim je došao u Karlovce razboleo se. Lečnik mu je dolazio iz Petrovaradina, a lekovi su nošeni iz beogradske i petrovaradinske apoteke. Od 18—28. avgusta 1726 g. odneseno je iz prve lekova za 22 f. 40 nov., a iz druge 23 f. i 38 n., i sve je to platio mitropolit bez jedne reči, kao i lečnika i poštanska kola, na kojima se lečnik dovozio. A kad je kasnije Suvorov pozvao mitropolita, da isplati i druge njegove dugove, načinjene za vreme bolesti i kasnije, ovako mu dovikuje: „aщe vozželalъ єsi imѣti sыna, nȣždnѡ єstь da i prošenїя єgѡ ne preziraeši,“ pa dodaje: „znamenatelno bȣdi! Vsяkoe načalo єstь trȣdno, Blagїй že konecъ єstь vsяkomȣ dѣlȣ vѣnecъ.“

12. oktobra i. g pisao je Maksim mitropolitu da će po želji njegovoj i narodnih prvaka ostati u Karlovcima, ali zato moli, da mu svi zajednički njegove želje ispune, kad on jedan eto želje sviju njih uvažava! A njegove želje — veli — nisu velike, niti zahtevaju velike izdatke; on će zadovoljan biti samo da ne bude lišen svagdanje hrane i ostalih životnih potreba (!). Osobito se boji posta, koga su se naši preci onda bolje nego Rusi držali, jer veli: „dȣha prorokovъ Ilїi i Moїsea ne imamъ, da črezъ vesь postъ neяdšъ prebȣdȣ“; posna jela, osim ribe, ne može da podnosi, jer boba i pasulja od rođenja svoga nikada jeo nije, a uz to je još i slab, te bi mu organizam za to vreme lako mogao sasvim oronuti i propasti. Ali nije samo ta jedina nevolja, — i mnoge druge potrebne stvari ne može da nabavi, pa ni one koje bi inače mogao dobiti u Petrovaradinu ili kom drugom okolnom mestu, jer nema konja i sluge, koji bi tamo odjahao i što mu treba nabavio. A ako on sam bude morao svu domaću i školsku potrebu nabavljati, tada — veli — školska nastava trpeće mnogo uštrba i neće biti prava uspeha, jer nemoguće je „dvѣma Gospodinama rabotati i ravno ihъ lюbiti“. Zato želi, da sasvim skine sa sebe svu brigu domaću i sav se preda učiteljskoj službi. Za tim još nastavlja, da onaj, koji ga je izmolio od ruskoga dvora (Vladislav Malaesko, sekretar mitropolitov), dobro zna, kako je on u Rusiji punu kuću imao i sve tamo ostavio, pa stoga moli mitropolita, da naredi svojim dvoranima, da mu u svako doba, kad-god šta ustreba, za sebe ili dom svoj (pa i pokućstvo, posuđe i dr.) odmah dadu. Ujedno neka se nađe i odredi jedan čovek, koji će svako jutro njegovoj kući dolaziti, sve potrebno nabavljati, drva cepati, vodu donositi i ostale slične poslove obavljati. I najposle još naročito moli, da mu se dadu kočije i konji, da može kad hoće sa svojom porodicom izvesti se i provesti.

I ako su ovo bili vrlo veliki zahtevi, — osobito kada se uzme u obzir oskudno stanje naših predaka u ono doba — ipak je mitropolit ne samo bio sklon tome, nego je i ozbiljno nastojao, da se sve po želji Suvorovljevoj učini, jer mu je napredak prosvete u njegovu narodu na srcu ležao. Stoga je on odmah 22. okt. i. g. pisao protosinđelu i namesniku svome u Karlovcima, Vasiliju Dimitrijeviću, da se sa predstavnicima narodnim dogovori kako će Maksimu sve „po dѡstoinstvu“ učiniti, a nipošto „da mȣ čto sȣprotivno iliti nepovѡlno ȣčinite“.

— Mitropolit je dakle bio čovek širokih pogleda, razumeo je položaj Suvorovljev, kao stranca, pa mu je stoga progledao mnogo što-šta kroz prste, i nije dopuštao da mu se ni najmanje šta nažao učini. Ali nisu i svi njegovi doglavnici tako obazrivi bili, — njih su bunila preterana potraživanja Suvorovljeva, a njegova preka narav i zajedljivost učiniše, da je naskoro među njim i skoro svima uglednijim narodnim ljudima došlo do oštrih sukoba...

— Već do 1. marta 1727 g. izvukao je Maksim od mitropolita Mojsija dosta novaca, a toga dana ište najedanput još 250 for., s napomenom: „čto bы ѩ ne bыlъ vsegdašnimъ prošakomъ;“ pa dodaje, da se mitropolit ne treba za taj novac da brine, jer će mu on sve u svoje vreme povratiti. No najgore je i ujedno najkarakterističnije je, što Suvorov, na kraju toga pisma, za slučaj da mu mitropolit po želji ne učini, ovako preti: „togda mogȣ inыmъ pȣtemъ hoditi. Aщe li vы mene ѿ ustъ lvovъ i ѿ rogъ edinorožъ izbaviti ѿrečetesя, vračevstvo gotovo.“

Radi ovih novaca postojala je celog meseca marta, tako reći, neprekidna prepiska između Suvorova i mitropolita. — Iz te prepiske jasno se vidi, da je Suvorov, već prvih dana svoga boravka u Beogradu, došao sa nekim predstavnicima naroda u žestok konflikat i silno ogorčen bio na sve, te izgleda kao da je nameravao i sasvim napustiti jedva otvorenu školu i povratiti se u Rusiju.

3. marta 1727 g. piše on iz Beograda mitropolitu u Beč i veli, da je radi svoje olakšice, — jer nema gde da smesti knjige, — više od 40 malih Bukvarova podelio učenicima besplatno, te moli mitropolita da te i druge knjige prekupi od njega, po ceni njihovoj, jer inače moraće ih ma kome prodati, samo da izvuče ma jedan deo onoga novca, što je za njih dao, — i time bar koliko-toliko podmiri potrebe svoje; a kada proda knjige i primi platu iz Rusije, ne će toliko s prošnjom dosađivati. Još veli: znaю bo čto Vašemȣ Preosvящenstvȣ tяžkԝ, no i mnѣ obolщennomu, i ѿ vsegѡ obnažennomu i stranomu ne legkѡ. Iže inogda aщe točію i tыsящicȣ rȣbleй imѣhъ ležaщihъ, nыnѣ že prositi milostыni nȣžda nastala. I vo istinȣ, vsя mi lѣtь sȣtь, no ne vsя na polzȣ: namѣrenїe bo moe inыmъ ѿkrыsя. Razumnomu dovolno“; a za tim moli, da se mitropolit ne srdi na ova njegova pisma, i ako mu je šta sumnjivo, neka ne misli o tome mnogo, jer kada se sastanu u Beču usmeno će mu sve rastumačiti, — no neka sad več zna da mu nije namera vređati ga i žalostiti, ali je silom prinuđen na to.

U istom pismu odgovorio je Maksim mitropolitu i na njegovo pismo od 25. februara i. g., u kome je mitropolit, pored ostalog, zahtevao, da Maksim kad pođe u Beč ostavi bar brata Petra da nastavi započeti školski rad. Suvorov veli, da će Petra ostaviti, ali neka mitropolit naredi, da mu iz dvora daju sve što mu bude potrebno, jer on je već dosta svoga novca potrošio, na hranu i odelo za Petra, dok su obojica bili u Karlovcima. Ovo veli naročito moli stoga, jer „vѣmъ, aщe mnѣ ne inъ, čto že bratu?“

Na oba ova pisma (od 1. i 3. marta) odgovorio mu je mitropolit 11. marta. Pismo mitropolitovo nije se u arhivu sačuvalo, ali o sadržaju njegovu donekle saznajemo iz pisma Maksimova od 18. marta. Suvorov veli, da ga je odgovor mitropolitov obradovao i čisto mu je lakše u bolesti njegovoj. Učiniće sve što može, da od njegovih knjiga ni jedna ne propadne (osim što miševi i moljci budu iskvarili, jer nema zgodnog mesta da ih skloni). Brata Petra postaviće na mesto svoje, kad pođe u Beč, a prethodno spremiće ga za školski rad koliko-god bolje bude mogao, jer „ѿ opečalѣnїя bo moegѡ sotvorihъ sя nemoщenъ i tѣlomъ i dȣhomъ.“ Zahvaljuje mitropolitu, što je naredio da mu beogradski namesnik, vladika Stevan Ljubibratić, ima isplatiti zamoljenih 250 for., — ali on sumnja da će taj novac dobiti, jer zna raspoloženje vladičino prema njemu, koji nipošto neće hteti omogućiti mu, da se s mitropolitom vidi. No on veli, da će u Beč doći, ma i bez toga, a povešće sobom ženu i ćerku do Budima, da ne bi bez njega u Beogradu od tuge presvisnule. — Dalje još izvinjava se Suvorov, što je svojim pismom od 15. marta morao onako da ražalostiti mitropolita, no — veli — „ѩže pisahъ, pisahъ i nelgahъ. Vsя bo sїя izobraziti podvignȣ mя neterpimaя serdca moegѡ gorestь. Inako bo щaždȣ zdravїe tvoє яkѡ moє, takѡ mi Boga! I segѡ radi mnogšaя ostavivъ hoщȣ ponesti ѩzvы moя na tѣlѣ moemъ i dȣsѣ, tebe radi točїю (i narodnoй polzы“).) Moli za tim preporuku, za ženu i kćer svoju, na zeta mitropolitova u Budimu, i želi da mitropolit još jednom naloži namesniku svome, vladici Stevanu, da mu izda određenu sumu novca, jer na svoje potraživanje još nije od njega dobio odgovora. A najposle dodaje, na završetku ovoga pisma: „...Hrani sїя i inaя slovesa do vremene... Azъ že do selѣ ne vѣrihъ, ѩko єstь čistecъ ili pȣrgatorїй: no nыnѣ iskustvomъ vѣmъ, gdѣ onъ єstь. Ni єdinъ bo denь bezъ komedїi...“

Mitropolit je Suvorova zbog ovakovog pisanja oštro ukorio, u pismu svome iz Beča od 22. marta 1727 g. A Suvorov mu na to odgovara 29. marta, sa svim pokajnički, i moli ga, da mu oprosti te veli: „...Kъ semȣ paki vo uničtoženїe moihъ pisemъ, naйpače ѿ 15. marta, poslѣdȣя vašemȣ ko mnѣ ѿ 22. segѡ pisanomȣ, prilagaю poslѣdȣющee“. Raduje se povratku mitropolitovu i što će onda po želji namiren biti. Veli, da se je izmirio sa svima, koje mu je mitropolit naveo, čuvši u crkvi pesmu: „Voskresenїя denь, i prosvѣtimsя toržestvomъ, i drȣgъ drȣga obыmemъ,“ te rasudivši, da su svi ljudi po prirodi grehu skloni. I svoje pogreške pravda grešnošću prirode čovekove i okolnošću, što je ne poznavajući ljude, među kojima živi svakom duhu verovao, te „možet’ bыti i pogrѣšihъ... .. Sego radi so vsѣmi utverždaю amnistїю, ni koeй za to kontentacїя nehotя, i budȣ mene predati, aщe ne klяštorȣ, to obыčaю molčalivomȣ kartȣzїanskomu“..

— Velika je šteta što se nije koncepat gornjeg mitropolitovog pisma sačuvao, jer su u njemu sigurno izobličene bile važnije mane i spletke Suvorovljeve, koje bi više svetlosti bacile na njegov karakter i prikazale ga kao čoveka u pravoj slici, jer njegovo pravdanje u ovom pismu javno pokazuje, da je pismom mitropolitovim pogođen i da je mitropolit od svojih potčinjenih, a možda i od dr. narodnih prvaka, verne informacije o Maksimu dobio.

Mitropolit ga je sigurno odgovarao i od putovanja u Beč, jer za to nema nikakova razloga, a mnogo bi se štete nanelo školi. No on na to prkosno odgovara, da mu je, što se tiče pitanja: „Kъ razorenїю i nerazorennїю školъ“, došao na pamet 38-i stih u V-toj glavi dela apostolskih: I nыnѣ glagolю vamъ ѿstȣpite ѿ čelovѣkъ sihъ, i ѡstavite ihъ ѩkѡ aщe bȣdetъ ѿ čelovѣkъ sovѣtъ seй ili dѣlo sїe, razoritsя“. A uzevši u obzir savet mitropolitov „ѡ podvigѣ“ veli: „...revnostь moю umыslihъ ostaviti spati, dondeže vozbȣditsя“. Svoj put u Beč pravda nekim svojim važnim poslovima, a nije mu do komedije, kao što to neki misle; naročito pak nužno bi bilo da ide u Beč i radi narodnih i ličnih mitropolitovih poslova, da kod ruskog carskog poslanika poradi, da se dobije obećana iz Rusije plata za grčkog učitelja, pa pomoć za gradnju katedralne crkve u Beogradu i t. d.; a trebao bi da — veli — već i radi svoje bolesti da ide, da tamo potraži iskusne lekare. — No ipak on se pokorava želji mitropolitovoj, a on neka odredi kako ga sveti duh naučio bude. Naposletku još obećava, da će sve zapovedi mitropolitove izvršiti, u koliko mu zdravlje dozvoli, a za sad moli da ga pričeka: „I vsя ti vozdamъ po silѣ moeй, dondeže uzdravlюsя i izvergȣ plodъ zdѣ vo mnѣ zarodivšїйsя — potom bȣdȣщaя naučatъ nasъ.“

Iz svega ovoga meni izgleda, da je neiskreni Maksim već tada ozbiljno nameravao sasvim napustiti školski rad među Srbima, koga upravo još ne beše čestito ni otpočeo, pa se previjao na sve moguće načine da izmami za put potrebnih mu 250 for., pod izgovorom da su mu potrebni radi isplate duga i podmirenja raznih domaćih potreba.

I ako je Suvorov, u pomenutom pismu, obećao mitropolitu, da će se sa svima svojim protivnicima u Beogradu što pre izmiriti, odnosno da se je već izmirio, nije to učinio, nego je i dalje u zavadi živeo, te ga mitropolit 19. aprila i. g. mora ponovo da savetuje i na upućuje; a Suvorov mu na 29. aprila, u vrlo kratkom pismu, odgovara i obećava: „so vsяkimъ tщanїemъ, aщe vozmogȣ, popekȣsя sovѣtȣ vašemȣ poslȣžiti“ i tuži se, da mu vladika Stevan Ljubibratić i opet nije hteo izdati određenu sumu novaca, nego je, kao što reče, na 3—4 dana otišao u Karlovce, pa je obećao kad se vrati, da će mu novac dati, — no on u to sumnja...

Mora biti, da je vladika Stevan dobro provideo namere Suvorovljeve, kad mu nije hteo isplatiti onih 250 for. najedanput, te Suvorov primivši samo nešto novaca nije mogao svu porodicu svoju krenuti na put, nego početkom juna 1727 g. dade se sam na put u Beč, gde se je mitropolit još nalazio radi narodnih poslova. — Tu je skoro četiri meseca obletao oko mitropolita, te mu sigurno i pretio konačnim napuštanjem školskog rada, dok ga najposle nije sklonio, da mu oprosti znatnu sumu novaca, koju je do tada od njega tobože u zajam uzeo, i dok mu nije obećao, da će mu od sada godišnje redovno unapred davati po 200 forinata pripomoći, dok tobože plata i povišica ne stigne iz Rusije. I mitropolit Mojsije, u silnoj rodoljubivoj težnji za prosvetom naroda svoga, pristao je na sve to, te aktom svojim od 1. oktobra 1727 g. oprašta Maksimu sav dotadašnji dug, poklanjajući mu sav novac, koji je do sada u zajam dobio od vladike Stevana Ljubibratića, episkopa temišvarskog Nikole Dimitrijevića i đakona Petra Nenadovića, ali tu mitropolit ujedno poziva Maksima, da sa tim zadovoljan bude i od sada se ozbiljnije lati školskoga rada...

Mitropolit Mojsije ispunjavao je svoje obećanje svagda tačno, sve do svoje smrti, — šta više, činio je Maksimu mnogo i preko toga obećanja.

Iz sačuvanih priznanica znamo, da je Suvorov 14. jula 1727 g. dobio u Beču od Mitropolita 50 for., a već 18. avgusta i. g. isto toliko od mitropolitova đakona Petra Nenadovića. Iz jednog pisma mitropolitova, iz Beograda od 21. avgusta 1728 g. protosinđelu i namesniku karlovačkom Vasiliju Dimitrijeviću, znamo pouzdano, da je Suvorov toga meseca primio i drugu polovinu obećane mu pripomoći od 200 for. — Za Suvorova je svakako vrlo karakteristična napomena mitropolitova protosinđelu, u tome pismu, da Maksimu ne izdaje novac bez priznanica; — mora da je dobri mitropolit stekao iskustvom vrlo loše pojmove o karakteru Suvorovljevu!

Po glasu drugih priznanica Suvorov, je već 9. marta 1729. god. primio svih 200 for., obećanih mu na ime pripomoći za tu godinu; ali mu to nije bilo dosta, te je već o Preobraženju uzeo u zajam od arhiđakona Andreja 100 for., a malo kašnje 29. avgusta i. g, pozajmio je i od mitropolita 100 for. Tako eto za pola godine 1729-te potroši Maksim, samo što znamo, — 400 for., a to je za ono doba značilo mnogo, kad se setimo da ni najviši činovnici naši onoga doba nisu imali više od 200—300 for. godišnje plate: a Maksim je uz to dobivao iz dvora mitropolitova skoro sve životne namirnice.

Za ovo potonje vrlo su karakteristična dva pisma mitropolitova — svome namesniku protosinđelu Vasiliju u Karlovce. Prvo je iz Beča od 2. decembra 1727. g. U ovom se između ostalog veli: „...hoćemo narediti dokle slišimo ...za došastvo gospodina Sȣvorova. A čto se boite, da kako є ѡn (Suvorov) vam spominѧl, da ćete mȣ ȣ kȣhinю potrebna davati i skrbь nositi, zato se niщa ne sȣmnaйte: ničto više nego ѡnoliko kako smѡ vam na prošloй poщi pisali i poslali na ѡno gledaйte. Toliko drva i ѡno vinca щo smo rekli da mȣ se namѣsti ȣ vreme, ako nїe nameщeno i pročee щo є po špecifikacїi zapovѣdano, a ȣ drȣgom niщa ...a ima svoю gospođȣ neka mȣ ѡna birtšoftȣe. .“ Drugo je pismo iz Temišvara, od 24. oktobra 1728. g. U njemu mitropolit između ostalog, nalaže protosinđelu, da ako gde-god nameri kupusa, ili sazna da ga gde ima, neka odmah kupi koliko je potrebno, za domaću potrebu, te neka i Suvorovu jednu stotinu, a i više, glavica odeli i pošalje, da ih „potopi“ za sebe, „da vam tȣ više ne dosađȣe gotova kȣpȣsa iskati svaki danъ“; a isto tako neka mu odvoji i pošalje i dve vreće brašna... I najposle ako su naručene kočije za Maksima iz Temišvara već stigla neka ih preda njemu.

Dakle, skoro svaku želju Suvorovljevu trudio se je mitropolit Mojsije da ispuni, ne bi li ga samo time što više obavezao, da se s pravom ljubavlju i oduševljenjem preda školskom radu, a s tim i prosveti Srpskog Naroda.

No sve to nije pomoglo — Suvorov je uvek bez ikakova oduševljenja radio; on je u školi radio samo toliko koliko je baš morao, a ostalo vreme provodio je u zađevicama i spletkama, te je zato i u privatnom životu dolazio u razne sukobe. Tako znamo, da ga je u ovo doba sekretar mitropolitov Gavrilo Jurajac preko nekog svoga kuma opomenuo, da ga se okane, jer će inače zlo biti. On reče: Gosp. Sȣvorova pozdravite i recite, da nisam se nadalъ, da ženska nesloga hoće staria biti ѿ bratske lюbovi; a naйposle i kako dođem izbitićemo se, počto me onomadne tako razюtilъ...“ Rado se je mešao i u narodne poslove i držao stranu najgorim ljudima, kao što beše neki kaluđer Vasilije Đurić. Sačuvala su se dva pisma Maksimova, u kojima se on s neobičnim žarom zauzima za tog nevaljalog jeromonaha, koji je silne neprilike počinio crkvi i mitropolitu. On, bez navađanja ikakovih razloga, prosto zahteva, da mitropolit odmah izda naredbu, da se taj kaluđer iz tamnice pusti, a on će taj čin smatrati kao priznanje mitropolitovo njegovih zasluga u školi; -- što naravno, ni dobri mitropolit Mojsije, nije mogao učiniti.

Poznato nam je već, da je Suvorovu iz ruske državne blagajne određena bila godišnja plata, u iznosu od 300 rubalja, dakle, kao što je imao i kao prevodilac kod Sv. Sinoda. Kad je pošao dobio je, pored putnog troška, i platu za 1725 i 1726 god., no on veli, da je sve to potrošio na putu, plaćajući silnu carinu i mito na ruske knjige, koje je poneo sobom u Srbiju. Stoga kada je 14. maja 1726. g. stigao u Beč, odmah je izvestio o tome Sv. Sinod i umolio ga, da nastoji da mu se za vremena pošalje plata za 1727. g. I on ju je zbilja ovoga puta na vreme dobio, no za platom od 1728., 29. i 30 god., čekao je sve do polovine 1731. g. Ali, kao što videsmo, nije on to mnogo osećao, niti je trpeo kakovu oskudicu zbog toga, jer ga je mitropolit Mojsije obilno svačim pomagao, pored toga što mu je redovno 200 for. godišnje pripomoći davao, — kao što čak i sam Maksim priznaje u pismima svojim ruskom Sv. Sinodu. Nu Suvorov je ipak prikazivao svoje materijalno stanje ruskom Sv. Sinodu u užasnoj slici, bojeći se valjda, da mu Rusija ne bi možda uskratila platu, ako sazna da je njemu dobro i bez njene pripomoći, — kao što mu je zaista i bilo, pod očinskim staranjem o njemu mitropolita Mojsija Petrovića...

Karakteristično je, da se ni u jednom pismu — upravljenom mitropolitu Mojsiju — Maksim nigda potužio nije na oskudicu, glad i golotinju, kao što je to činio u raznim pismima svojim Sv. Sinodu, a skoro u svakom žali se on na težak položaj svoj i moli, da mu bar obećanu godišnju platu pošalju. Među ovima osobito je karakteristično ono od 8. avgusta 1731. g., u kome piše kako je prisiljen bio prodati svoje knjige, samo da može živeti, te da je toga radi morao po nešto i od učenika kupiti — u ime nagrade. Priznaje da mu je mitropolit Mojsije redovno davao 200 for. godišnje, ali — veli — silno ga je tištao dug, koga je učinio odmah prve godine, kada su on i svi njegovi bolovali, a ćerka mu umrla; dok mi među tim pozitivno znamo, kao što smo napred i pokazali, da mu je sav taj dug mitropolit Mojsije isplatio, pa šta više kasnije oprostio mu i mnoge druge dugove, što ih je počinio, uzajmljujući novac od pridvornih kaluđera mitropolitovih. Naročito je čudno, što piše u tom istom pismu: „Vesь samъ, so vseю familїeю počti golъ (prodati uže ničego), vsю bo privezennuю odeždu iznosilъ; vящšȣю nюždu terpѣtь vpredъ podvergaюsя vsegda so vsѣmi moimi zdѣ prebыvaя, яko vo arestѣ zatvorenъ i bezprestanno bolenъ, vo aptekѣ zadolžilsя....“ a na drugom opet mestu, da je u Karlovcima život vrlo skup, te da „svako žito i drvo, pa šta više i obični beli kupus dovoze Dunavom sa strane“.

Radi obećane mu plate iz Rusije, obraćao se Suvorov s molbom ne samo Sv. Sinodu, nego i caru Petru II, a posle smrti ovoga i Ani Jovanovoj. Ali sve te molbe prođoše bez odgovora, te tek jedva, oko polovine 1731. g., dobi određenu platu za poslednje tri godine. Mitropolit Mojsije iskreno se zauzimao za Suvorova, te je i sam pisao u Rusiju i molio da Suvorovu pošalju platu i podignu mu je bar na 400 rubalja godišnje: no i na te molbe ne stiže nikada odgovor.

Kada je mitropolit Mojsije 27. jula 1730. god. zaklopio oči za navek, izgubio je Maksim i ono malo volje za školski rad, a uz to se i njegovi neprijatelji, za upražnjene arhiepiskopske stolice, jače osiliše i počeše mu praviti raznovrsne smetnje: on brzo zanemari školu, koju sad upravo vodiše sami njegovi bivši učenici, kao učiteljski pomoćnici, te obe škole njegove skoro opustiše, jer bez ikakove discipline i nadzora ostavljeni učenici razbegoše se svojim kućama, ili svojim starim bivšim učiteljima.... A malo za tim uplete se Maksim u intrige protiv novog mitropolita beogradsko-karlovačkog Vićentija Jovanovića, te već avgusta 1731. g. napusti srpsku školu i ode u Beč, da traži povratak u Rusiju.

Kad je Suvorov u Karlovce došao, umolio je mitropolit Mojsije ruskog poslanika na bečkom dvoru Lančinskog, da naloži Suvorovu, da ne kazuje nikom i nigde kako je ruski car poslao, da bude učitelj Srpskom Narodu i da ga ruska vlada plaća. Naime, mitropolit se bojao, da mu se njegovo obraćanje Rusiji za pomoć ne upiše kod austrijskih vlasti u greh, — što bi moglo dovesti do neugodnih posledica, kako za njega lično, tako i za crkvu i Narod Srpski. I za života Mojsijeva Suvorov se zbilja tako držao, kao da je lično od mitropolita najmljen za učitelja srpskoj deci. No Suvorovu je to teško bilo snositi, jer on se silno ponosio time, što je od ruskog carskog dvora poslat bio među Srbe u prosvetnoj misiji: pa zato, čim je umro njegov dobrotvor mitropolit Mojsije, izmoli on dozvolu od poslanika Lančinskog, koji beše rimo-katolik, da stavi izvesna pitanja, u svojoj stvari, sakupljenim narodnim prvacima u Karlovcima za izbor novoga mitropolita.

I on zbilja 2. marta 1731. g. podnese narodnim predstavnicima svoju predstavku, pozivajući ih da mu odgovore na ova četiri pitanja: 1.) Da li je 1721. g. obratio se mitropolit Mojsije ruskom caru za pomoć, u učiteljima i crkvenim stvarima, po svome sekretaru Vladislavu Malaesku, sa znanjem sviju znatnijih i uglednijih Srba, te da li je u ime ovih i zahvalio Sv. Sinodu 1727. g., što mu je po molbi učinjeno? 2.) Da li je Srbima milo, što je ruski dvor ispunio pomenute želje i molbe pokojnoga mitropolita, i da li su zahvalni za sve to? 3.) Da li su zadovoljni sa njegovim (Suvorovljevim) slabo uspelim radom „o ustroenїi školъ i vъ nihъ o učivšihsя?“ i 4.) Da li je on kome šta dužan? — Ovo poslednje pitanje, veli Suvorov, postavio je za to, da bi saznavši (!) za dug svoj mogao se postarati da ga isplati: „da, poeliku poslanїй, ne ostanu podъ dolgomъ“ (!). ѣѣ

Suvorov veli, u izveštaju svome Sv. Sinodu, da je tu predstavku podneo narodnim predstavnicima ne u oficijelnoj sednici saborskoj, nego jednom prilikom, kad su privatno sakupljeni bili, te bi po tome izgledalo da je on sa dosta takta postupio, kad ne bismo znali i tendenciju ove njegove predstavke. — On je naime konačno odlučio da sasvim napusti školski rad među Srbima i povrati se u Rusiju; ali on je svestan bio, da je od njegovog rada Srpski Narod vrlo malo koristi imao, te da su narodni prvaci s njime nezadovoljni i nipošto neće moći od njih dobiti svedodžbu o tome, da je s uspehom u školi radio i da ih je zadovoljio, — a ta mu je svedodžba trebala, kao preporuka u Rusiji, pa je stoga pribegao smicalici, koja mu je i pošla za rukom. — On je naime napisao i podneo pomenutu predstavku, a usmeno je sa izvesnim narodnim prvacima razgovarao i popretio im, da će im se svima grdno osvetiti, ako mu povoljno ne odgovore na predloženu predstavku, jer on ima kod sebe prepise sviju pisama pokojnoga mitropolita ruskome caru, te će ih predati austrijskim vlastima i tako prikazati kao veleizdajnike. Stoga su — veli novoizabrani mitropolit Vićentije — narodni prvaci, da skinu bedu s naroda, i izdali mu svedočanstvo, da su sa njim zadovoljni i ako je: „vsя vsȣetѣ bыlo v’ pet lѣta čto ѡnь bыlь meždȣ nam...,“ jer je „...poteral tolikoe vrѣmя bez polza“; a i on je njima izdao uverenje da je s njima potpuno zadovoljan bio i da je sasvim namiren, — te je tako poklonjen mu i dug, što ga je imao kod služiteljâ pokojnoga mitropolita, jer je od njih po naredbi mitrop. Mojsija uvek, kad mu je trebalo, a to je kod njega često bivalo, dobivao u zajam, pod pogodbom, da dug povrati, kad platu iz Rusije dobije.

Na taj način prisiljeni predstavnici narodni odgovorili su mu na prvo pitanje, da oni ništa nisu znali o preduzetim koracima pokojnoga mitropolita Mojsija, kod ruskog carskog dvora i o šiljanju tamo sekretara Vladislava; mitropolit im nije o tome nikada ništa kazivao. Što se tiče drugoga pitanja izjaviše, da su do duše čuli, da je iz Rusije došao učitelj, ali nisu znali „kakovimъ obrazomъ i kakъ i načto onъ došelъ; ravno kakъ namъ neizvѣstno, kakvыя drȣgїя potrebы otъ blagočestivago imperatora narodu našemu poslatы.“ S toga — vele — „nebreženїe otъ nѣkihъ o školѣ i učitelѣ bыlo po nѣvdѣnїю našemu“; no sada, pošto im je stvar jasna postala, oni smatraju molbu pokojnoga mitropolita općenarodnom i izjavljuju, da im je osobito milo, što je carski ruski dvor ispunio molbe mitropolitove, pa su mu stoga iskreno zahvalni. Na treće i četvrto pitanje, koja se ticahu lično Suvarova, odgovorili su poslanici ukratko, da njegov rad i briga o školama i učenicima nije baš tako slaba uspeha, kao što on veli; priznaju „nebreženїe“ i „nesmotrѣnїe nѣkihъ“, a tumače to time, što niko nije znao ko je, otkuda je i kako je došao učitelj, te najposle izjavljuju, da se Suvorov za sve vreme dobro vladao, da im je od koristi i niko ništa protiv njega nema, pa bi želeli da on i dalje ostane među njima — u svojstvu učitelja srpske dece.

Pod odgovor ovaj potpisalo se deset episkopa, sa mnogim sveštenstvom, i sedam oberkapetana, sa ostalim vojničkim i građanskim predstavnicima. Svi ovi, pored potpisa svojih, udariše i pečate svoje, te akt ima potpuno zvaničnu formu onoga doba. — Odgovor taj nosi datum 12. marta 1731. god.

No ova stvar nije mogla ostati tajnom pred carskim komesarom, na tadašnjem saboru, grofom Lokateli. On je doznao za pitanja Suvorovljeva predana narodnim poslanicima, možda baš inicijativom samoga Suvorova, pa se raspitao i u opšte o karakteru bavljenja ruskog učitelja među Srbima. Stoga on, sutradan posle instalacije novoizabranog mitropolita Vićentija Jovanovića, 21. marta i. g., pozva Suvorova k sebi i podrobno ga je ispitivao o stanju škola i njihovu izdržavanju, a na kraju mu obeća i „blagodѣtelьstvovatь“, kao podaniku „allurtskoй potencїi“. Na ručku, kod novog mitropolita, a za tim i sutradan polazeći, po kazivanju Suvorovljevu, savetovao je grof Lokateli narodnim predstavnicima, da se koriste uslugama Suvorovljevim, te je šta više naglasio, da će novi mitropolit najbolje moći ugoditi ćesaru, ako bude potpomagao razvitak škola i nastojao da raširi prosvetu u narodu svome. Ali je Lokateli, po kazivanju Suvorovljevu, tom prilikom naredio i njemu, da napiše „o proishoždenїi školьnago povedenїя“ kod Srba i njemu što pre pošalje; — no on veli: „činiti sego ne derzalъ, яko ne toя komandы suщїй“...

Za ovo potonje, kao i drugo kazivanje Suvorovljevo, da su narodni predstavnici, po odlasku komesarovu, pozvali ga u svoju privatnu skupštinu i zapitali, da li hoće da ostane kod njih „pri školahъ,“ a on da im je odgovorio na to, da oni za to treba da umole caricu — uz uslov da će školu njegovu bolje izdržavati i na zdravijem i podesnijem mestu nego što su Karlovci, jer pod pređašnjim uslovima i u Karlovci on više nikako živeti ne može — nisam među arhivskim podacima našao nikakove potvrde, ali je moguće da su ga hteli zadržati dotle, dok ne dobiju iz Rusije bolje učitelje, za koje je novi mitropolit odmah pisao novgorodskom arhiepiskopu.

Suvorov ne priča o pojedinostima šta su mu narodni predstavnici na to odgovorili, te će biti, da je već tom prilikom došlo do nesporazuma, a po svoj prilici i do nepoverenja novoga mitropolita prema Maksimu, koji je sada, gledajući kako da se što pre izvuče, svakako počeo predlagati mnoge neizvedljive ili bar teško izvedljive zahteve. On sam kaže, da narodni predstavnici nisu ništa o tome rešili, nego mu je samo mitropolit Vićentije, polazeći 26. marta 1731. god. u Beograd, naredio, da izabere i odredi zgodne učitelje za škole u Beogradu. I Suvorov je odredio jednog „maїstra“ za azbučnike i desetoslovce, a drugog za gramatičare; dočim je pređašnji učitelj latinskog jezika, neki đakon, pošto su mu svi đaci razbegli se, određen bio, jer je po nešto znao grčki, da u Beogradu uči decu čitati i pisati grčki.

Oko polovine maja prošao je mitropolit Vićentije Jovanović kroz Karlovce, ali nije škole pohodio, nego je samo iz Petrovaradina naredio, da se ponovo otpočne predavanje latinskog jezika u karlovačkim školama, — i taj posao bi poveren nekom „studentu“, kao što veli Suvorov. Nema sumnje, da je ovaj „student“ bio jedan od one dvojice đakona, o kojima je Suvorov 30. jula 1728. g., pisao Sv. Sinodu da se uče u latinskim školama u Rabu (Đuru) „slušaя nыiѣ pїitiku sъ ritorikoю“. — Za tim je mitropolit otišao u Beč, narodnim poslovima, te je odande preporučio svome pridvornom sveštenstvu u Karlovcima, da se staraju o školama i nadgledaju ih.

Sve to, a osobito ta okolnost, što se mitropolit i sam lično dopisivao sa učiteljima nižih i srednjih škola karlovačkih, nad kojima je Suvorov tobože upravitelj bio, a na njega se nije niko ni malo obazirao, kao da ga i nema — utecalo je na razdražljivi temperamenat Suvorovljev vrlo neprijatno, tim više što mu u to doba pomreše još dvoje dece, te on i ne dočekavši da nastupe školski praznici preseli se prvo u Petrovaradin, a zatim, pošto je primio poslatu mu za poslednje 3 godine platu iz Rusije, pređe u Beč, tražeći sam, a i preko carskog ruskog poslanika, da ga ruska vlada opozove, jer Srbima je „sasvim nenužan i nepotreban“, te bi bilo „vesьma bezsovѣstno i grѣšno eщe polučati milostь eя imperatorskago Veličestva“.

No i ako je Suvorov sasvim napustio svoju prosvetnu misiju među Srbima, ipak nije odmah sasvim prekinuo odnošaje sa mitropolitom Vićentijem. U Beču je on češće bivao sa mitropolitom, dok mu ovaj nije najposle, putem carskog ruskog poslanika Lančinskog, odlučno zabranio da mu dolazi. Povod je tome dao sam Suvorov. Mitropolit Vićentije piše o tome, iz Beča 5. avgusta 1732 g., vladici budimskom Vasiliju Dimitrijeviću ovako: ....„ali mi gospodinȣ poslanukȣ dati toe (pismo) ne moщno; zaщo mnogo vremena kako є ovaй bezdelnikъ Sȣvorovъ zde ȣplюvke vametalъ, da i do ministerie razȣmelo se. I ne malo zlo spravяlo se, misleći ministeria, da ꙗ іego dovelъ ѿ ѡnie strani. I takova nam kȣmȣniciravši ѿgovorihomь i izvestihomь istinȣ i sa sebe i naroda svalihomь bedȣ koꙗ nas mogla postići; i da є pokoйni živь zle za єgo bi bilo. Po tomь mi odgovorivši da ne znamo ni mi ni savь narodь i klerь kako єgo pokoйni dovelь. Na koꙗ namь skazaše, da ȣ napredь nikakova sastanka ni korešpodencїi ne imamь ni sa zdešnimi ѿ ѡnie strane, ni tamo. I ѿ togo vremeni ni єdinoga slova šnima ne govяorihь, niti koego k’sebe pȣstihь, nego posla poslaniku vestь, čto namь zapreщeno, i onь da zapovedi svomȣ sekretarȣ i Suvorovȣ, da konačno presekȣt pȣt k’ našemȣ kvartirȣ. I tako polь letь ni sa єdnim ne govorivь i sastah se. A Sȣvorov povsȣdȣ hȣlitь i plюetь, kako i proči bezdelnikь....“

Ovo neraspoloženje mitropolita Vićentija, prema Suvorovu, datira se već od prvih dana mitropolitovanja njegova: povod je tome dao zaista sam Suvorov, a on je uzrok što je to neraspoloženje i dalje trajalo, sve do smrti mitropolitove (1737 g.). Bilo je istina pojedinih momenata, u kojima je izgledalo, da će se ti odnošaji izgladiti, — to beše osobito 1734 i 1735. godine. Sam mitropolit izlazio je tada na susret Suvorovu, kao što Suvorov u pismima svojim Sv. Sinodu priznaje, a naročito posle svršene afere sa agentom Jambrekovićem, kaji je i sâm mnogo doprineo, svojim lažnim izveštajima, da su se odnošaji između mitropolita i Suvorova onako zaoštrili. No Suvorov beše nepomirljiv i nikako ne htede prestati sa klevetanjem i ruženjem mitropolita Vićentija, kao što ćemo kasnije videti.

Čim je Suvorov stigao u Beč (krajem avgusta 1731 god.) odmah je poslao molbu Sv. Sinodu u Rusiju, da ga opozovu natrag, jer Srbima više nije nuždan. Tu molbu ponavljao je on neprestano, po nekoliko puta na godinu, ali se u Rusiji mnogo ne obazirahu na to, nego mu i dalje šiljahu platu, ma da on nije već davno nikakav posao obavljao, nego tratio vreme badava, ili po katkad ponešto pomagao u kancelariji ruskoga poslanika Lančinskog, koji mu beše vrlo sklon, pa ga je sam preporučivao državnom Senatu. Najposle Sv. Sinod, krajem 1732 g., predloži Senatu, da Suvorovu povisi platu za prošle dve godine i pošalje mu je, sa putnim troškom od 200 rubalja, da bi se mogao povratiti u Rusiju, no Senat ne htede platu povisiti, nego je posla po starom načinu i odredi samo 100 rubalja za putni trošak, ali mu ih ne posla. Za to Suvorov i opet ne krete se na put, nego otpoče ponovo s molbama, da mu se što pre pošalje 200 rubalja, u ime putnog troška, te ga to zadrža u Beču, i po drugim mestima Austro-Ugarske Monarhije, sve do 1737 g.

Oko polovine 1733 g. izgledalo je da će se Suvorov opet primiti školskoga rada među našim predcima. — U to doba beše oboleo mitropolit Vićentije, te protivnik njegov bački episkop Visarion Pavlović pozva Suvorova pismima od 19 i 24 juna 1733 god., da dođe u Segedin i otvori škole. — No ova naklonost Visarionova prema Suvorovu nije poticala iz uverenja, da je Suvorov sposoban i vrstan učitelj, nego više iz težnje da zadobije Maksima za sebe i upotrebi ga u svojoj borbi sa mitropolitom, jer je dobro znao neraspoloženje njegovo prema mitropolitu, a sigurno je dobro poznavao i intrigantski karakter Suvorovljev, pa mu je za to trebao. Stoga je on i pozvao Suvorova prvo u Budim, da mu tobože isplati dug mitropolitov za preostale njegove knjige... — Visarion je u svoje kolo zadobio i episkopa vršačkog Isaiju Antonovića, pa šta više i davnašnjeg neprijatelja ruskih škola budimskog vladiku Vasilija Dimitrijevića, i oni izjaviše se saglasni sa episkopom Visarionom, da Suvorov treba da ostane kao učitelj među Srbima.

Međutim, po svoj prilici, sporazumno sa Suvorovim, obratiše se Srbi segedinski poslaniku Lančinskom s molbom, koju je potpisao veliki broj uglednijih ljudi, da im dade Suvorova za učitelja, pod istim pogodbama, kao što je bio „prežde ili i dosюdu“. „Umoleni budьte odъ nasъ — pisali su oni Lančinskome — radi gospodina učitelя Maksima Suvorova, kotorый namъ požalovanъ bыl otъ carя Petra dlя školьnoй nauki, čerezъ kotoruю poznali mы i boяlisь Boga i carя, i da izvedetъ nasъ otь tьmы vo svѣtъ, i єželi izžili mы vъ slѣpotѣ vremя i vѣkъ naš, to da otverzutsя oči dѣtemъ našimъ.“ Lančinski je poslao tu molbu u Petrograd, primetivši, da oko Segedina ima mnogo sela srpskih, a nemaju nikakove zgodne škole, u kojoj bi decu svoju mogli vaspitati, te ju je preporučio i stoga, da bi Suvorov „vmѣsto prazdnogo i bѣdnago žitїя, mogъ prodolžatь nasaždennыя u serbskago naroda nauki...“. Ali na sve ovo nije Lančinski dobio nikakova odgovora, te stoga 2. februara 1734. g., u svojoj novoj relaciji, on se ponovo dotiče te stvari i izveštava caricu Anu, da su segedinski senator Injatije Rakić i „znatnый segedinskїй žitelь, kancelяrist prozviщemъ Pavelъ Joannovičъ“ lično došli k njemu u Beč i umolili ga, da im se Suvorov dade za učitelja u Segedin. Tim povodom poslao je ujedno carskom dvoru i molbu vladike bačkog Visariona, koji je molio: „darovati gospodina učitelя Maksima Suvorova i sъ potrebnыmi kъ єgo sostoяnїю, kъ tomu že i knigi, učiliщȣ potrebnыя, imi že vesьma skudnы єsmы“.

Ruske dvorske vlasti bile su vrlo nemarne, te i sada ne odgovoriše ništa, nego tek 4. jula 1736 g. izađe ukaz, u kome je kako veli Suvorov „velѣno, po saderžanїю vыsokoslavnыя i vѣčno dostoйnыя pamяti Gosudarя Imperatora Petra Velikago Samoderžca Vserossїйskago imяnnogo ukaza opredѣlennoe mnѣ žalovanьe na prošlыя 1733, 1734, 1735 i na nыnѣšneй 1736 godы nыnѣ otdatь i vpredь povsяgodno otdavatь“. — Ove poslednje reči toga ukaza kao da nam govore, da je ruski dvor usvojio molbu vladike Visariona i naumio Suvorova i dalje plaćati, kao učitelja Srpskoga Naroda; no Suvorov na to već nikako više nije hteo pristati, te stoga 1. januara 1737 g. i piše Sv. Sinodu: „Miѣ zdѣsь vъ Vѣnѣ dѣlatь nečego, vъ Serbїi že poručennoe miѣ dѣlodavno otkazano“, — a za tim odmah traži da mu se pošalje putni trošak, pa da se čim pre vrati uRusiju....

I ako nemamo ni jednog direktnog podatka, ipak mi iz nekih pisama izgleda, da je Maksim Suvorov 1735/6 god. proveo u Segedinu kao učitelj, dok je leto i jesen 1735 g. proveo u Severinu (u Hrvatskoj) kod bivšeg svoga đaka vladike Sim. Filipovića i u Varadinskom Šancu (Novom Sadu), kod vladike bačkog Visariona Pavlovića — Na ime, početkom novembra 1735 g. bio je spahija aradski Mihailo Đak-Čarnojević u Segedinu, pa 3. decembra iz Arada izveštava on mitropolita Vićentija Jovanovića, šta je sve putem čuo od naroda po Bačkoj, povodom događaja, koji je mnoge duhove uzbunio, što je mitropolit vladiku bačkog Visariona u svojoj karlovačkoj rezidenciji zatvorio, — te mu između ostalog i ovo piše: ...„Kad samъ hteo da poidemь iz Segedina, te samь bїo u birtcaȣzȣ na rȣčkȣ u nѣkogь Hristїanina Grȣbe i tadai stigao, na polь rȣčka učitelь Maksimь iz Varadinskogъ Šanca so ženoю i onь nikakvi rѣči mnogi izgovara, o toi novinы, da i Vaše Preѡsvящenstvo po rimskїi vlastь iщete arestovati episkopa, a to naša crkva ne dae; їюdeiskїi kako sȣ Hrista predavali rimlяnѡmь i govorili: namъ nedostoitь nikogo umoriti, a predavali ga, — i kako riba velika malȣ ribȣ є. I Traȣnь generalь tekma glѣda čto v: pr: činite, a on će drȣgoяčїe činiti i joщь mnogo rѣči. Ako bi onako pred vsяkimъ govorїo ne bы dobro bыlo, tekma čini bȣnȣ; da bi glѣdao svoi posalъ, da se ne mѣša, bolѣ bы bilo... “ — Među tim iz pisma Suvorovljeva Sv. Sinodu od 15. septembra 1736 g. vidi se, da je on bio u Segedinu do 9. avgusta i. g., a iz njegovog pisma od 1. januara 1737. znamo, da je Sv. Sinodu 1. marta i 17. maja 1736 g. iz Segedina pisao, te je prema tome jasno, da je skoro celu školsku godinu 1735/6 u Segedinu proveo, kamo je došao iz Varadinskog Šanca — posle zarobljenja vladike Visariona.

No, kao što već spomenusmo, pokušao je i mitropolit Vićentije da zadobije Suvorova za sebe — sigurno s namerom, da ga tako umiri i odvrati od protivnika svojih, a naročito od vladike Visariona, ali nije uspeo, jer Suvorov po prirodi svojoj više beše sklon ljudima Visarionova kova, te se za to ovome i približio.

Povod pokušaju zbliženja dadoše Budimci zamolivši mitropolita Vićentija, da im dade Suvorova za učitelja njihove dece. Mitropolit im je odmah odgovorio 21. decembra 1734 g. iz Beča, da će posle Božićnih praznika pregovarati o tome sa Suvorovim, te ih savetuje: „samo vi gledaite kako bы onъ s vami (i vi s nim) kontentirali.“

I zaista, za vreme svoga boravka u Beču, od novembra 1734 g. do juna 1735. g., počeo je mitropolit Vićentije voditi pregovore sa Suvorovim. Ako je verovati izveštajima Suvorovljevim, on ga je češće zvao k sebi i izražavao žaljenje, što je došlo među njima do nesuglasica, svaljujući krivicu „na plevelosѣяtelя dїavola“, na bivšeg agenta srpskog u Beču, zloglasnog Josifa Jambrekovića i husarskog kapetana Ivana Božića, koji je iz Rusije dolazio u Srbiju i Beč, te na neka duhovna lica. Suvorov je po priznanju mitropolitovu, 1731. g. otpušten od službe, po sporazumu sa episkopima, koji su posle svu krivicu svalili na njega jednoga. Stoga on moli Suvorova, da mu pokaže način kako bi se popravila ona pokvarena stvar, jer se on boji, da će se otpuštanje iz službe iz Rusije poslanoga im učitelja, u Rusiji možda smatrati kao neblagodarnost od strane Srpskoga Naroda.

Ali Suvorov, koji učiteljski poziv nije nikad ni voleo, sad više nije ni mislio o školskom radu, te je samo čekao zgodu i putni trošak iz Rusije, pa da se vrati u Moskvu; nu ipak je ovde prividno učinio se sklon željama mitropolitovim i savetovao mu, da o svemu tome piše ruskom Sv. Sinodu, kao „bližaйšeй moeй komandѣ“. — I mitropolit je zbilja 29. januara 1735. g. napisao pismo Sv. Sinodu, pri čijem sastavljanju, po rečima Suvorovljevim, učestvovao je i vladika bački Visarion. Tu je pre svega istaknuto, kako je zbog propasti srspkog carstva „grѣhъ radi našihъ“ u zemlji srpskoj propalo „učenїe i vsя pročaя hudožestva“. Za tim se spominje kako je od cara Petra Velikog poslat učitelj „slaveno-latinskago яzыka“ i kako je taj već pre tri godine lišen mesta; a kao uzrok tome navađa se prvo, što je u početku „učeniїe“, kao nešto novo i neobično, mnogima izgledalo „trudno i stranno“ i drugo, što se neka duhovna lica „pravami“ ne mogoše složiti sa Suvorovim, te se otud razvi razdor. Tim su — veli se dalje — koristili se neprijatelji „blagovѣrїя našego“ i počeše nas plašiti nezadovoljstvom naših državnih vlasti, koje mogu pomisliti, da mitropolit ima tajne odnošaje „sъ drugoю Imperіeю“ i priziva otuda ljude k sebi. Stoga je on, budući da je tek izabran bio za mitropolita, pobojavši se da navuče na sebe i narod svoj sumnju „vladѣющihъ“, i otkazao Suvorovu učiteljsku službu, – ne stoga dakle, što bi on bio neblagodaran Sv. Sinodu za poslatog učitelja, nego prosto stoga, što se bojao bede. Sad je međutim delo izašlo na videlo: svu tu smutnju učinio je „plevelosѣяtelь“, bivši srpski agent, „proklяtый“ Jambreković, koji je već lišen službe, pa i zatvoren. Sad se je već mitropolit i izmirio i sa Suvorovim, te kako on tako i arhijereji i narod žele, da im Suvorov i dalje bude učitelj. Stoga on moli Sv. Sinod „darovatь gospodina učitelя dlя učenїя narodu našemu, po obrazu pervago narяždenїя i opredѣlenїя“, očevidno razumevajući pod ovim davanje godišnje plate i šiljanje potrebnih knjiga.

Međutim je Suvorov znao dobro, da sve ovo nije učinjeno radi njega, jer s njegovim radom nisu naši predci apsolutno nikako mogli biti zadovoljni, pa je za to i pisao 1. marta 1735. g. Sv. Sinodu, — izveštavajući ga o svojoj porodičnoj nevolji, o smrti svoga sina (avgusta 1734 g.) i žene (početkom 1735. god.) — da Srbi ne žele njega i dalje imati za svoga učitelja, nego se pomenutim pismom samo pravdaju, da bi mogli kasnije moliti i dobiti razne druge milosti: a mitropolit tobože hoće time da umiri „volnящїйsя o otsutstvїй moemъ prostolюdinnый narodъ, kotorый vsegda radъ bыlъ imѣtъ mene radi slavenskago яzыka“ — kako se lukavo Suvorov izražava.

Tako eto ni sada ne bi ništa od obnavljanja Suvorovljevih škola, u kakovom mestu među Srbima Beogradsko-Karlovačke Mitropolije, jer je Suvorov jedva čekao priliku da se u Rusiju povrati, što i učini u martu 1737. g.

I ako je skoro 12 godina proveo među Srbima, njegov rad nije ni izdaleka bio onakav kakav beše rad kasnijih ruskih učitelja Manojla Kozačinskog, Petra Padunavskog i dr., koji samo 4 godine ostaše među našim predcima, jer njegov učiteljski rad faktički nije trajao više od 3 godine (od 1728—30), pa i za to vreme nije radno s voljom i oduševljenjem, nego je i tada kao i kašnje i pre toga, — po rečima mitropolita Vićentija, koje potkrepljuju, kao što smo videli i drugi verodostojni podaci — tratio zlatno vreme u besposlici i zađevicama, a izvukao je za to vreme, pored svoje plate iz Rusije, od Srpskog Naroda više novaca, nego skoro svi ostali ruski učitelji za Vićentija Jovanovića. — Jedina mu je zasluga ipak, što je probijen led starih predrasuda i udaren početak redovnim nižim i srednjim školama, u Srpskom Narodu, — po sistemi pravoslavnih ruskih škola.

Učiteljski pomoćnici. — Suvorov je odmah u početku upotrebljavao u školi svoga brata Petra, kao pomoćnika; no kada je Petar postao samostalnim učiteljem (1728/9), a naročito onda, kada je otišao vladici Vićentiju u Arad, da tamo osnuje novu rusko-slovensku školu, izabrao je Maksim između svojih učenika nekolicinu, da mu budu pomoćnici u učiteljskom radu. Među tim pomoćnicima poznat nam je naročito đakon Vićentije Stefanović, potonji mitropolit beogradski. On je, naime, 29. avgusta 1733. g., kao egzarah mitropolita Vićentija Jovanovića, po njegovu nalogu, popisivao manastir Vinču, u okrugu beogradskom, te je kod jerođakona Spiridona primetio: ...„učilsя kod popa Stoйka i nѣkoe vremя kod Sȣvorova pod nakaznїemъ i ѡbȣčenїemъ mene pisavšago sїe...“ To je moglo biti oko 1729—30 godine, kada je Suvorov još prilično dobro u školi radio, te otpočeo učiti starije učenike i latinskom jeziku. On je naime tada, s dozvolom mitropolitovom , izabrao tri đakona za svoje pomoćnike, i to: „maїstra princїpїevъ latinskihъ, maіstra gramatїki slavenskїя i maїstra desяtoslovщikovъ i azbučnikovъ.“ — Ova dva poslednja, sigurno behu iz reda njegovih učenika.

Posle smrti mitropolita Mojsija, upravo ti pomoćnici Suvorovljevi održavali su rad u školi, koji on beše sasvim napustio, te omogućiše kasnijim ruskim učiteljima, da 1733/4 g. otpočnu sa gramatikom i 1736/7 g. svrše retoriku — dakle ceo jedan ciklus ondašnje gimnazije.

Školski nadzornici. — Nema sumnje, da je mitropolit Mojsije, za nadzornika Suvorovljevih škola u Beogradu odredio bio vladiku Stevana Ljubibratića, a u Karlovcima svoga protosinđela i namesnika Vasilija Dimitrijevića, — zadržavši sebi vrhovno pravo nadzora. No oba ova namesnika mitropolitova nisu mogla složiti se sa naprasitim i zajedljivim Maksimom, te su njegove škole faktički bez ikakova nadzora ostale, jer je mitropolit Mojsije, okupiran silnim narodnim poslovima, vrlo retko kada proveo, — i to samo po nekoliko dana, — u Karlovcima i Beogradu, pa je svega samo dva-tri put dospeo da pohodi i pregleda škole.

Prvi put bio je mitropolit Mojsije u školama Suvorovljevim 27. januara 1729 g. On je tada došao u pratnji četiri episkopa i dalmatinskog arhimandrita Leontija, koji je, vraćajući se iz Rusije u Dalmaciju, svratio u Beograd i Karlovce, u pohode mitropolitu. Po mišljenju Suvorovljevu mitropolitu se dopala škola, te je bio veseo i hvalio učenje, a njemu su povlađivali i svi episkopi , ma da je među njima bio i jedan „hȣlitelь školъ“ — po izrazu Suvorovljevu — te je šta više baš taj predavao anatemi svakoga onoga, koji „budetъ otselѣ pope єdino slovo hulnьnoe na učenїe proiznesti.“

Drugi put posetio je mitropolit školu 31. marta i. g. Povod mu je za to dao slučaj, što su učenici neki počeli napuštati školu, zbog poznatog nam postupka novopostavljenog vladike budimskog Vasilija Dimitrijevića, te što je u opšte pala disciplina među njima. On je redom pitao svakog učenika, da vidi šta koji zna, tražio je od njih da mu pismeno potvrde, da žele učiti se: obadravao ih na rad, hvalio je bolje i naprednije đake i ispitivao ih o uzrocima nereda i nemira među njima.

Najposle poznato nam je još, da je mitropolit, kad je 25. avgusta 1729 g. opet došao u Karlovce, nekoliko puta pozivao k sebi učenike, koji još ne behu razišli se kućama na velike školske praznike, te je pitao one, koji su svršili gramatičku školu, da li su sposobni da druge obučavaju u gramatici; češće je razgovarao s njima i o drugim stvarima, izjavivši im pri polasku, da im sada stoji na volju — hoće li ili neće dalje učiti se.

A posle ovoga, teško da je još kadgod dospeo mitropolit da pregleda škole, jer je odmah s jeseni u Beč otišao, radi prešnih narodnih poslova, a kad se povratio iz Beča naskoro je umro u Beogradu — 27. jula 1730. godine.

Učenici. — U doba Suvorovljevih polažahu njihove škole većinom odraslija deca i zreli ljudi, koji su već prilično znali pisati i čitati — po dotadašnjem srpsko-slovenskom načinu. To se jasno vidi iz proglasa mitropolita Mojsija od 18. oktobra 1727 g., u kome poziva predstavnike narodne i roditelje, da u Karlovce pošalju na nauke decu, za koju znaju „...da imѣюtь dobrȣ glavȣ i ѡstroȣmїe, a naйpače ousrdїe priležno ka naȣčenїю i kotori znaюtъ dobre po našemȣ čitati.“ A da je zaista tako i urađeno svedoči nam potonji mitropolit Vićentije Jovanović, u svome pismu od 1731 g. novgorodskom arhiepiskopu, — u kome se tuži na Suvorova rečima: „...v’ naȣčenїe ne samo malыя dѣti, no človѣci v’ cѣlom’ mȣžeskom’ vozrasti (dali smo mu), da bы ȣčitelю bol’še bez’ tolikogѡ trȣda, nam’ skorѣ sladostь i pol’za bыla, nѡ vsя vsȣetѣ bыlo v’ pet’ lѣta čto ѡnь bыlь meždȣ nam’...“

Osnovna škola Bukvaraca, trajala je u prvo vreme samo 9 meseci, — od 1. oktobra do 1. jula: dok su učenici viših razreda, — koji se već ubrajahu u srednju školu (gramatika), — provodili u školi 10½ meseci, a naime od 1. oktobra do 15. avgusta (dakle — od Pokrova do Uspenija Presv. Bogorodice). No pristup u školu novim đacima bio je slobodan tokom cele godine, te se je to zbilja često i praktikovalo. Karakteristično je za ovo jedno pismo mitropolitovo iz Beograda od 16. decembra 1728 g., protosinđelu Vasiliju u Karlovce, u kome se između ostalog kaže: „...i posilaemo tamo ѡvo dїakonče Efrema, smislilo se da se hoće ȣčiti, te ga prikažite ȣčitelю, ako ȣzmože čto napredovati.“

Mitropolit Mojsije beše vrlo obazriv i svagda je čuvao autoritet Suvorovljev pred đacima, te kada su pojedini učenici njegovi, koji behu svešteničkog staleža, u izvesnom prilikama obraćali se njemu za dopust, on ih je upućivao, da potraže dozvolu od učitelja i tačno po njegovoj odredbi postupe. Tako, u pismu svome protosinđelu Vasiliju, iz Beograda od 2. decembra 1728. god. daje dozvolu đakonu Josifu Stojanoviću (potonjem vladici kostajničko-severinskom), da može na kratko vreme do Budima otići, pošto mu je tamo otac umro, ali mu ujedno nalaže: „neka ȣzme licencїю i ѿ ȣčitelꙗ, i neka mȣ terminь opredeli, i tako paki da pospeši priti“.

U prvi mah, u Karlovcima i Beogradu, stanovali su svi učenici po privatnim stanovima, gde su ih njihovi roditelji i staratelji smestili ali već u novembru 1727 g. određene su, u karlovačkom dvoru, naročite prostorije za stanovanje nekih učenik. To dakle beše prvi naš Seminar, — O njemu nešto više saznajemo iz pisma mitropolitova protosinđelu Vasiliju, iz Beča 2. decembra 1727 g.