Srpska božićna legenda

Srpska božićna legenda Pisac: Dragutin Ilić

Srpska božićna legenda

Još se nije zapamtila onakva zima, kao što beše pre devedeset i toliko godina, kada ono u Beogradu vladahu Turci i njihove dahije, te ni jedan Srbin ne smede od turske napasti ni pomisliti, ...

...da proslavi Božić ovako slobodno i veselo, kao mi danas.

Stegla zima, da puca drvo i kamen. Suh, sipavi sneg čisto se ledi pod nogama, a gusta magluština nikako da se odigne, već se čisto sabila, pa se ni prst pred očima ne vidi. Ptičice se šćućurile u gnezda, pa ni kljunića da promole, a ako se koja i usudi da samo proleti, ukoče joj se krioca, pa tek iz one magle padne smrznuta na zemlju. Stegao mraz, pa ne da ni deci da iziđu do prvoga izbreška, da se na svojim sančicama prosanjkaju. Po neko tek samo otškrine vrata i promoli glavu napolje, a mraz tako jako uštine za nos, da brže bolje zalupi vrata pa sa pomodrelim nosićem bež' na topli banak.

Krivo deci što ne smeju napolje, a evo za koji dan i Božića, pa ako i on dođe u maglenoj bundi, onda od sankanja ni pomena. Trajalo je tako poduže, a kad osvanu Badnji Dan, popusti mraz, magle se digoše, a jasno se sunce nasmeja na pravoslavnu dečicu, te ova veselo pojuriše, da nadoknade što su dosada izdangubila.
Nego Srpčići su morali birati za igru uvek takva mesta, kako bi bila podalje od Turića, a opet što bliže svojim kućama, te da za vremena uteknu, ako ih Turići povijaju. U srpskim mahalama išlo je još koje kako, ali tamo, gde su srpske kuće bile blizu turskih ili izmešane, kao što je to bilo na Dorćolu, bila je za Srpčiće živa muka, gde da pronađu skrovitije mestance. Jer, čim bi ih Turići uvrebali, zaleteli bi se kao vučići među jaganjce, pootimali im sanke, pa ih još i istukli. A Srpčići se nisu smeli braniti, ni da viču u pomoć svoje starije, jer bi se onda umešali i matori Turci, pa teško i deci i njihovim starijim. Ali šta ćeš? Pusta kosovska nesloga uze im sve! A kako li su se pre Kosova slobodno sankala!

Gomila dece već se iskupila na jednu čistinu, pored zaleđenoga Dunava, po kome se izrebrile debele, zavejane sante leda. Iz bližnje bašte istrča jedno dete, sa novim, okovanim sančicama, što ih je na dugoj uzici vukao, i sa jednim šarenim mačorom, koji se iz sve snage otimao ispod detinjega pazuha; jer mačak nije milovao ovakve igre, gde se moglo lako nastradati od nevernika. Ali dete ga ne pusti sve dokle ga ne ogrebe, a onda suknu preko snega kući, skupi se na ovaj topli banak, pa, kao da se nije ništa desilo, produži presti i žmireći očima razmišljati: „Bože, Bože, da lude pameti u ove naše dece! Em zebu, em ih može postići i druga beda od neverije!"
A to o čemu je ovaj mačak razmišljao brzo se obistini. Nije prošlo ni toliko vremena koliko bi se jedan pošten mačak udobno namestio na svojoj ležanci, kad se otuda iz bašte začu glasno plakanje. Majka onoga deteta istrča napolje, pa, kad vide svoje dete svo uplakano i pomodrelo od zime, pljesnu se rukama i brzo ga unese u toplu sobu. Dugo su se trudili ukućani da utišaju mališino jecanje, a kad se već malo, malo primirilo, ispriča, mali kroza suze, kako su ih povijali Turići, te se sva oveća deca razbegla. I on je begao, ali se spotakao i pao, a Hajredin ga stigao, oteo mu sanke i još ga istukao, da se jedva iz šaka iščupao.
— Ne rekoh li ti ja, da će nas Turići istući? — zaprede mačak i okrene glavu od rasplakanog deteta.

Mali Marko bio je sin dorćolskog popa Jovana. A ovaj mačak pripadao je ovoj porodici, jer mu se u ovoj kući i deda i otac rodio.
U ove dane dogovarali su se beogradski Turci da zađu u narod i iseku sve popove i bolje Srbe, a male Srpčiće da pokupe i isturče. Tako je opasnost pretila i Markovu ocu, pop-Jovanu, ali on oseti za vremena i ode u neko selo, a u kući osta samo mali Marko sa svojom majkom i jednom sestricom koja je još bauljala po podu.
Do popa-Jovanove kuće bila je bašta i kuća kum Miloja, koji je krstio Marka. A Marko je opet svakoga Božića bio kumov položajnik. Ovoga će kuma sutra zorom polaziti, a kum će mu zacelo načiniti onake iste saone. I ta ga je nada malo po malo tešila, te poče zaboravljati čak i na one udarce što ih je od Turića zadobio.
Tako je preseo malome Marku ovaj Badnji Dan, a kad nasta veče i dođe vreme leganju, Marko izgovori s majkom večernju molitvu, a posle leže u postelju, koju mu je mati uvek do svoje nameštala.
Šareni mačak zavuče se pod njegov guber i poče presti. Marko uvuče ruku pod guber, pa gladi mačka i zamišljeno gleda u onaj žižak, što iz kandila treperi pred svetim raspećem.
— Spavaj mirno! — prede mu mačak. — Sutra nam valja raniti, da navestimo kumu Roždestvo.
— Ne mogu! — šapuće Marko, a oči mu se slepile od teškog umora. — Turci oterali tatu od kuće, a meni oteli saonice.
— Tako ti nam je svima od Kosova. — Upreda mačak tužno. — Spavaj, spavaj!
Marku čudno, kako to da mačak razgovara, a hoće da rasklopi trepavice, da vidi, ali ne može. Još kao izdaleka čuje kako mačak prede, u glavi mu zašume, na pamet mu dođe kako ga je Hajredin istukao; on duboko, duboko uzdahnu i zaspa.
Kad se probudio, skoči kao oparen. Ta to se uveliko razdanilo, a on je trebao još zorom da je na nogama, te da pre svakoga polazi kumovu kuću. Gleda prema sebi, ali majka još spava, spava i sestrica, spava i sluga; samo je ustao mačak, liže šapu, pa se njome umiva i doteruje, a kad i taj posao dovrši, skupi se u klube, poče presti i žmirkati u Marka, koji se žurno umi i obuče.

— Neću da ih budim! — pomisli Marko, pa lagano, da ga niko ne oseti, izađe na avliju.
A tamo svetlo kao u po dana. Obasjala mesečina, zvezde igraju po onome plavetnilu gore, pa rasuli jasnu svetlost po snežnim krovovima i ledenim svećama što vise ispod streha, pa se na mesečevoj svetlosti blistaju kao šarene đinđuve. Po drveću se uhvatio debeo sneg, pa sve treperi na mesečini, kao da je od srebra srezano. A svuda oko njega mrtva tišina. Ne čuje ni žive duše, osim mačka, koji ga je ispratio samo do vrata, pa se onda vratio opet pod topli guberić.
Malom se Marku učini malo čudno što ne čuje ni petla, ništa, a ovamo sve tako sija. Htede da se vrati, ali zašto? Eno, gde je kumova kuća, samo da protrči kroz baštu, pa je na vratnicama. I on kroči u susednu baštu. Ali još nije ni nekoliko koračaja prešao, kad odnekuda, sa dna bašte, začu neobičnu vrevu i žagor dečjih glasova. Osluhnu, da bolje čuje, i zbilja to se razležu baš dečji glasovi, odonud sa Dunavske čistine.
— Mora da su polažajnici! — pomisli Marko, a nešto mu sve šapuće da otrči prvo onamo pa tek onda da se vrati kumovoj kući.
Kad on na čistinu, a tamo na desetinu dece, svakome na ramenu obješeno povesmo, a na njemu nanizani polažajnički kolači. I svi se grudvaju. Lete grudve kao iz neba, razleže se vika i smejanje, a Marku zaigra srce od želje, kad ugleda onoliko dece, kako se po snegu obaraju i valjaju.
— Evo i Marka! Evo i Marka! — zagrajaše dečica i otrčaše na susret polažajniku.

Među ovom neznanom decom, pade u oči Marku jedan mališa. Taman toliki, koliki je i sam bio, sa punačkim obraščićima, i uzdignutim nosićem što je na ovoj zimi pomodreo. Mališa je tapkao po snegu i duvao u pesnice, da ih zagreje. A na glavi mu nov novcati crveni fesić, pa ga nabio čak na uši, a na leđima dugačko plavo džube do peta, pa svo postavljeno toplom lisičinom. Na nogama mu crvene čizmice, a ispod miške dugačka uzica, o koju se vuku zakačene krasne sančice. — Došao je, došao! — uzviknu i ovaj mališa.
Deca pobacaše grudve, sjatiše se oko njega i sva u glas veselo zagrajaše. Vidi Marko da su Srpčići, ali ne poznaje ni jednog. — A kako ti je ime? — zapita Marko onoga s fesom do ušiju. — Marko! — odgovori neznani. — Pa to kao i ja! — uzviknu Marko veselo, i bi mu milo, što je u ovome društvu našao imenjaka. — A što grajete toliko? Zar se ne bojite Turića? — zapita Marko, a sve se obzire, da otkuda ne naleti Hajredin. — Mi se ne plašimo Turaka baš ni malo! — odgovori mu imenjak, pa se ponosno ispreči. — Mora da ste vrlo brzi na nogama, pa možete da utečete? — Mi ne begamo, — veli imenjak. — Mi letimo.
— Kako to? — zapita Marko i prevuče rukavom preko pomodrela nosića, koji je na ovoj hladnoći već započeo svoj posao. Ali sumnja iščeze, kad maši pogledom na njihova ramena. Svakome od njih na plećima prorezano džube, a iz proreza vire po dva malena, kao sneg bela, krioca.
Marko zinu od čuda. — Hej! — pomisli on. — Kud bi mi bio kraj, da sam juče imao ovakova krila! Niti bi mi Hajredin oteo sanke, niti bi me Turići istukli.
A deca se slegla oko njega i jednako ga drpkaju i zovu na grudvanje. — Lako je vama, vi ste krilati, pa ćete umah odleteti, čim navali Hajredin, a ja ću opet sam ostati, da me istuku. — A ti hodi, — reče imenjak. — Da te prosanjkam.

I još se Marko nije ni primislio kao što valja, a deca ga posadiše u saone. E, sad ko da se odupre tome? Marko podavi noge, uhvati rukom za uzicu, koju je imenjak držao i čekao da se Marko samo namesti pa da povuče. — Jesi li? — zapita imenjak. — Teraj! — viknu Marko i drmnu uzicom. Sanke pole teše.
Marka podiđe neobična milina, kad oseti kako ga sanke nose kao krilate. Zanese glavu malo u stranu, zažmuri i sav se predade onoj milini. — Ura! Ovako se leti! — podviknu od velikog zadovoljstva i otvori oči, da vidi, je li već stigao do kumove kuće.
Ali kad pogleda oko sebe, a on od straha pretrnu! Pod sankama ni pomena od zemlje i snega. Ona se dečica slegla u gomilu, pa kao jato golubova prhnula u vazduh, a on podavio noge u saonicama i leti za njima. — Jao, puštajte, pašću! — viknu Marko, kad opazi, koliko se visoko iznad zemlje uzneo. — Ne boj se, nećeš! — viču mu krilata dečica.
A baš tada leteo je iznad minareta na Stambol-džamiji. U tome času uspeo se hodža na minare i taman priklonio šaku na uho i uzdigao oči nebu, da zapeva jutarnju molitvu, kad spazi više glave jato krilate dece i pop-Jovina Marka na saonama. — Alah! Đauri lete! — dreknu preplašeni hodža, sav se od čuda usturi, pa onda strča niz minare, da javi Turcima veliko čudo.
A Marko se uzdizao sve više i više. Visoka minareta sa snežnim krovovima, srebrnim brdima i zavejanim dolinama, sve su se više gubila ispod njega, dok mu se najposle cela zemlja ne učini kao sitan lešnjik, koji se jedva video. Gleda Marko nad sobom, a to nebo plavo, kao imenjakovo džube, a po nebu se rasuli zlatni orasi, pa ne daju gledati u sebe. A nasred neba sija na sve strane mesec, kao ogromna, zlatna sinija.
Ali što ga je najviše začudilo, on spazi nasred meseca kako se zgučio jedan veliki mačak, tako veliki kao onaj njegov, pa lIže mesec i tek po koji put pogleda otuda na zemlju, valjda da vidi, kako se uoči Božića provodi mačji rod na zemlji.

— Šic! Šic! Hoće da nagrize mesec! — zavikaše krilata dečica i poleteše onamo. A kad ih ozgore mačak ugleda, kako su već pružili ruke, da ga za rep uhvate, skoči s meseca i pobeže preko neba, šorajući za sobom one zlatne orahe.
Međutim, anđelčići su već stali na nebesno tle, te i Marko skoči iz saona i pođe s njima zajedno.
Pred njim se pružila krasna bašta, a usred nje lepa kućica, sa širokom nadstrešnicom, po kojoj se nahvatao sneg i vise dugačke ledene sveće, pa sijaju spram meseca baš kao na kumovoj kući.
A kada se, između gustih džbunova, približiše ovoj kući, ugleda čitavu povorku dece, pa sve sa belim krilima, zlatnim kosama i kao zvezde svetlim očima, kako, kao jato belih leptirića, lepršaju po stazama, oko kuće i na sve strane.
— Eto nas! — reče imenjak sa crvenim fesom i dugačkim džubetom. — A ko sedi tu? — zapita Marko. — Sad ćeš videti! — veli mu krilati imenjak i kucnu na vrata. — Hristos se rodi! — viknu Marko, kad korači preko praga, a sve se obzire, neće li ugledati koga. — Vaistinu se rodi! — odazva se jedan glas, od koga zazvoniše nebesa, a oko Marka sve zamirisa i zatrepta kao usred proleća. — Celivaj! — šapnu mu imenjak sa snežnim krilima.
Marko smače fes, šmrknu nosićem i pristupi jednoj ruci, koja se iz ove svetlosti promoli. Ruka ga podiže blago i metnu sebi na koleno. A u tome času zakliktaše dečji glasovi i zapevaše: „Roždestvo Tvoje...!" po nebesnim visinama razlegnu se hiljadama anđeoskih glasova, na sve strane zazvoniše nebesna zvona, a u sobu nagrnu množina dečice. I svako imađaše bela krila i zlatne kosice, i ona prolažahu pokraj Marka i domaćina, i lepršahu krilima i iz glasa pojahu Roždestvo.

Nikad još u svome životu ne vide Marko toliko krilate dečice, i nikad mu još ne bi tako slatko, kao na kolenu ovoga domaćina, koji ga je jednom rukom prigrlio a drugom miluje po kosi i licu.
Tek kad su krilata deca, sa zlatnom kosom i snežnim krilima, otpevala Roždestvo i redom celivala onu ruku, usudi se Marko da pogleda u lice, ali kad diže oči, umah ih sklopi i saže glavu dole. Od silne svetlosti, koja sa ovoga lica blistaše, zaseniše mu se oči te umalo što ne oslepe. To ga prepade, ali ona ruka, što ga onako blago po kosi miluje, ohrabri ga, i on položi glavu na domaćinova nedra, pa je tako dugo ćutao, i sve mu je milije bivalo što je na nebu i što je baš on polažajnik u ovome domu.
— A ko si ti, čiko, što ti... ne mogu sagledati lica? — zapita Marko. — blistaš kao sunce, te ne mogu u te pogledati. Možda si sunce ili car sunčani? Umesto odgovora domaćin ga prigrli jače i poljubi u oba obraza. A Marku toplo, pa milo, pa se sve više i više pripija onim nedrima što mu zamirisaše kao proleće. — Eto, kada sam kod tebe, — veli Marko — a ja se baš ništa ne strašim Turića, ni Hajredina, i sve mi je kod tebe tako dobro. — I tako će ti biti dokle god budeš uza me! — govori svetla prilika, a jednako ga miluje.
— E, ja bih ostao tako doveka, ali sad moram da polazim još i kuma, pa onda će se i majka brinuti, ako ne dođem do sunca. — Ne boj se! — odgovori onaj glas. — Ja ću te odvesti dole. U ovaj dan Roždestva silazim uvek na zemlju, da pomognem dobrim ljudima. — A je li, čiko, ti možeš sve? — Mogu, sine moj! — Pa molim ti se, eto ovako: — reče Marko i sklopi ručice kao na molitvu, — ne daj Turcima da zakolju moga tatu, i otmi od Hajredina moje saonice!

Taman on u reči, a u sobu upade onaj u fesu i džubetu. — Evo tvojih saonica! — reče i dovuče o zlatnoj uzicibaš one iste saone, što mu ih Hajredin ote. Samo sada izgledahu mnogo lepše Markove saonice, jer su anđelčići prilepili svuda oko njih puno zvezdica, pa svetle i trepere kao žišci iz kandioceta pred svetim raspećem u njegovojkući. Marko od radosti zatapša kad ugleda svoje saone, skoči sa onoga kolena, dohvati uzicu pa sa ostalom decom izlete napolje. Za baštom se uzdizao, kao snežno brdo, veliki oblak. Oni se uspeše u vrh, sedoše svaki u svoje sanke, pa onda opučiše, ko će pre dole sleteti.
Marko i njegov imenjak prvi su sletali pod one prozore, iz kojih je bleštala svetlost, a krilata deca sa sviju strana pevahu Roždestvo, i pesma im se razlegala po nebesima, kao da zvone hiljadu srebrnih zvonaca.
Ali, usred ove nebesne radosti, seti se Marko majke i sestrice. „Ta, samo da su još i oni i naš mačak ovde, pa nikad da ne silazim odole! Šta li sad oni rade, i znaju li da sam ja polažajnik na nebu?"
Tako razmišlja, i taman da se rastuži, a onaj imenjak reče mu, da on, samo ako ushte, može i odavde videti šta se radi dole, pa ga odvede baš na ono mesto neba, što se nadnelo nad Dorćolom. — A kako ćemo videti? — pita Marko.
— Lako! — prošaputa imenjak a sve se obzire, da ih ko ne vidi. — Prileći ćemo dole, pa čim prstom probušimo nebo, a ti se onda nadviri i gledaj pravo u kuću.

I tako oboje legoše potrbuške i prstićima provrteše nebo. Marko se nadviri al' kad tamo, a ono u kući svi spavaju. Samo se mačak popeo u vrh odžaka, uzvio rep, izgrbio leđa pa, sav nakostrešen, gleda u nebo, baš u onu rupu, kroz koju je Marko provukao prst, i mauče, i kao da mu veli: „More, silazi dole!"
A Marku i njegovu imenjaku palo smešno kako se to mačak zabrinuo, pa se zacenili i sve se valjaju od smeha. — Hajde, Marko, vreme je da silazimo; već se i crkve otvaraju, — začu se onaj glas i svetla prilika uze ga za ruku.
Marko dohvati drugom rukom uzicu svojih saona i pođe u svetlost, ali se jednako obzire na onu decu. — Sretan ti put, Marko! — zagrajaše krilata deca sa sviju strana. — Zbogom! — odziva se on, držeći se domaćinove ruke. — Kad ćete doći opet po mene, da se ovako sanjkamo? — Kad bude tome vreme, — doviknu imenjak. — Doći ću ja, da te dovedem, ali onda se nećeš više vratiti dole.
Marko zausti da još nešto dovikne, ali kad pogleda, a ono nebo vrlo visoko, po njemu trepere zvezde i veselo žmirkaju na Marka, kao oči u onih anđelaka, a mesec plovi među njima i svetli na sve strane. A nasred meseca vidi nešto tamno. Mora da je onaj nebesni mačak uvrebao zgodan čas pa opet seo na mesec da ga nagriza.
I tek sada posta Marku sasvim jasno, otkuda to da se mesec po neki put javi krnj. Kad je ovu tajnu dokučio, bio je već na zemlji. Noć je još uveliko vladala nad beogradskim ulicama, kad dođoše u tesne mahale. — Hoćemo l' kući, čiko? — Hoćemo, sine! — odgovara glas. — Samo dok vidim kakve su nepravde još počinili Turci mojoj deci.
— A koja su tvoja deca? — Svi oni mučenici, koji kao i ja pretrpeše na zemlji i postradaše mene radi. — A majka veli, da nas Turci zato kolju i tuku, što verujemo u Hrista i što smo Srbi! — Ko Hrista radi strada, biće spasen! — reče mu svetla prilika i Marka još jače sebi prigrli.

Išli su između onih visokih zidova kroz tesne i krivudave ulice. Mesečeva svetlost jedva je prodirala u ovu mračnu teskobu, a izdaleka, tamo sa kalemegdanske strane razlegalo se urlikanje i lavež uzdivljalih pasa.
— Ne idi onamo, onde je strašno! — reče uplašeni Marko i čvrsto se uhvati skuta domaćinova. — Ne boj se, sine! — odgovori prilika i izvede ga na širinu kalemegdanskoga polja. Po širokoj nepreglednoj ulici obeleo sneg, a tamo, na samome obronku polja, crne se mračni bedemi gradske tvrđave. Mesečina rasula svetlost, pa se sve nadaleko vidi. A nasred ovoga polja slegla se gomila turskih pasa, pa iz glasa urliču. Oni prođoše između njih, i, za divno čudo, ni jedno da ih se dotakne, ni jedno ih ne vide, a baš su prošli između njih.
A ta gomila pasa gložila se oko jedne ljudske trupine, što je nasred snega ležala. Kad joj se približiše, vrisnu Marko iz glasa: „Tata! To je moj tata!" - Učinilo mu se da je ova trupina njegova oca, jer i na ovoj beše sveštenička mantija.
— Nije tata, ovo je drugi mučenik! — reče svetla prilika i pristupi telu na kome ne beše glave.
Malo podalje ležala je odbačena u sneg odsečena glava sa dugom sedom kosom i bradom. Seda prilika pristupi sedoj glavi, postaja nad njom i tužno procvile:
— Jadni moji mučenici! Čaša iskušenja već se preliva! — Reče i podiže ruku, te blagoslovi glavu. A u tome času zablista mučeniku oko glave velika svetlost, pred kojom utrnuše zraci zvezdanoga neba i mesečine.
Glava se posvetila. A ova glava i ovo telo bilo je duhovnika Hadži-Ruvima, koga Turci pogubiše, jer se ne hte odreći Hrista i srpskog imena. — Jaoh, tako će i moga tatu poseći! — zaplaka mali

Marko, gledeći mrtva duhovnika. — Neće, sine! — odgovori prilika. — Tvoj će tata dočekati dan, kada ću sići, da vas sve izbavim. Tata će još ove noći doći da vas nejač povede u zbeg; jer, za koji dan, nastaće druga sudija!
U tome času ova prilika već se stvorila u Markovoj sobi. Marko ni sam nije znao kada se pre obreo pod svojim pokrivačem. Tek on leži u postelji, dršćući od onoga što je maločas video, a do njega je sedela svetla prilika, pa ga miluje po licu i tiho govori: „Spavaj, spavaj, još je rano!" — Da te poljubim, čiko! — veli sanani
Marko, a ručice pružio, da ga zagrli. Lepo je osetio, kako se prilika naže, da ga poljubi, ali mu se na oči navuče gusta magla. Trepavice se sklapaju, pa ne može nikako da ih otvori.

Zaspa. U neko doba oseti topao poljubac. — Sine, sine, ustani! — Tata, ti si! — viknu mali, kada se probudi, skoči iz postelje i zagrli sveštenika, koji ga privuče na svoje grudi. — Znao sam da ćeš doći i da ćeš nas odvesti u zbeg, — reče Marko u očevu naručju. Pop Jova se čisto iznenadi, otkuda dete zna, da će ih voditi u zbeg.
— Jer se prevršila čaša strpljenja i za koji dan nastaće druga sudija! — odgovori mali Marko, a lice mu se ozari čudnom svetlošću. — Gospod na dečja usta govori! — uzviknu pop Jovan, a sve se više zagleda u oči detinje.
— Reci, sine, ko ti kaza da ću ja doći i da ću vas voditi u zbeg, i da će nastati sud pravde? Dete ispriča sve po redu kako je bio nebesni polažaj-nik. Otac i mati u početku su mislili da je sve sanjao, ali on im tako jasno sve ispriča.

— Jeste! — veli Marko. — Taj čika, što sam ga polazio, i doveo me je natrag, i uspavao me, i on mi je sve to kazao. — A kako je izgledao čika? — pitaju otac i mati, koji još ne mogu da se razaberu od čuda. — Ama, sve mi se čini da sam ra još neki put video negde! — reče Marko, i poče se obazirati po sobi.
Najedared mu lice veselo zasvetle. — Eno ga! Eno njegove prilike! On je, On! Svi pogledaše u kut sobe, kamo je dete pružalo obe ručice. Tamo, u kutu, lelujao je žižak iz kandioceta i blagom svetlošću obasjavao obraz Spasiteljev na svetom raspeću.
— Gospod! Gospod je pohodio naš dom! — uzviknu pop Jovan zadivljenim glasom, podiže obe ruke i oči nebu i pobožno zapeva Božićnu pesmu: „Slava vo višnjih Bogu!" Smerno i sa prekrštenim rukama slušali su ukućani sveto pojanje, a kada sveštenik otpeva i poslednji stih i metanisa pred obrazom Spasiteljevim, svi celivaše ikonu, pa onda pokupiše što im je najnužnije bilo, poneše ikonu sa sobom i ostaviše Beograd i Turke, da im sudi pravda Božja.
Od toga doba minulo je evo devedeset i toliko godina. I sve se ispunilo kao što je mali Marko kazao. Sud Božje pravde oterao je Turke iz Beograda, i mali Marko još i danas živi na Dorćolu. Sad više nije mali već je vrlo star, i ima sedu bradu do pojasa. Ako uzaželite da saznate i više, a vi ga potražite na Dorćolu. Samo je od velike starosti ogluveo kao top, pa vi možete pitati što vam drago, a on ama baš ništa ne čuje.
A posle, on i ne mari da razgovara. Sad, veli, još samo čeka onaj Božić, kada će mu opet doći imenjak sa crvenim fesom i u džubetu, da ga na onim sančicama odvede na nebo, gde su već odavna otišli i mama i tata i mala sestrica.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 98 godina.