Spomen (Jovan Grčić Milenko)

Spomen Pisac: Jovan Grčić Milenko

Oj! kad majka milo dete
Iz sna lakog tiho budi,
Te ljubeći, milujući,
Kad mu krsti male grudi:
Deteta se usne smeše,
Gledi majku šta s njim radi,
Misli, tako biti mora,
Pa od misli sreću gradi;
A kada mu ikonicu
Posvećenu pruži mati:
»Ljubni, ’pano, to je Bóga,
Što će život dug ti dati!« —
Ikonicu ljubi dete,
Dobro tubi crte svete,
A u duši spomen zida,
Što se nikad ne raskida.

Oj! kad momče srca čista
Na putanju trudnu stane,
A u tuzi i nevolji
Prijatelj mu na grud pane:
Srce mu se milo smeši,
Prijatelj mu život sladi,
Vidi da to biti mora,
Te bratimstvo s njime gradi;
A kad mu se srce bujno
Na livadi cvetna sveta
Zaustavi iznenada
Kod ljubavnog svoga cveta,

Uzbere ga punan sreće,
Pa ga za grud srećnu meće,
A u duši spomen zida,
Što se nikad ne raskida.

Oj! u noći, u poslednjoj,
Što poslednje vida rane,
Kad podmladak strahom čeka
Kad će otac da izda’ne:
Bolnika je srce mirno,
Tek što kuca, tek što radi,
Znade skoro prestat’ mora,
Pa sad nema šta da gradi:
On pobožnost, prijateljstvo,
Čistu ljubav sobom nosi,
Jedno jošte od večnoga
Za podmladak mili prosi:
Da im dade dobri Bože
Svako od njih još da može
Taki spomen da sazida,
Što se nikad ne raskida.

U Požunu, iz »Slobode«, 1866.

Izvor

Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 206-207

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.